Kultura

Film - Good Bye, Lenin

Mutacije nostalgije

Čežnja za "starim dobrim komunizmom" samo je jedna industrijska grana savremenog kapitalizma, "proizvod" ništa manje nego koka-kola

Mutacije nostalgije 1

Jedna je moja prijateljica ležala na Bežanijskoj klinici baš nekako onih dana oko mitskog Petog oktobra; tamo je upoznala i jednu bakutu koja je zbog operacije provela nekoliko dana bez svesti, u šok sobi. Nesrećna je starica operisana, recimo, trećeg ili četvrtog oktobra, da bi došla svesti nekih pet-šest dana kasnije. Žudno se dočepavši svoje voljene, a odjednom sablasno neprepoznatljive "Politike", imala je šta i da vidi: ceo se njen dotadašnji svet srušio u apovrat, satanski Novi Svetski Poredak u međuvremenu je okupirao Srbiju! Sirotica je, bez sve šale, jedva preživela taj šok.

Gornja je priča autentična u svim bitnim detaljima, i naravno da zapravo nije smešna. Baš kao što ni film Good Bye, Lenin Nemca Wolfganga Beckera zapravo nije komedija, iako obiluje mestimice baš sumanuto duhovitim detaljima. U ovom filmu – najvećem nemačkom kinematografskom hitu poslednje decenije – Becker nas vraća u Istočni Berlin iz onih dana kad je i njegov "geopolitički" prefiks u imenu počeo da gubi dotadašnji smisao, u vreme pada Zida i komunizma koji se tim Zidom branio (od čega? od stvarnosti same, kanda), te dekompozicije DDR-a kao groteskne hladnoratovske tvorevine. No, "tvorevina" ili ne, u njoj su milioni ljudi proveli svoje jedine zemne živote. Među njima je i glavna junakinja filma (igra je velika DDR-zvezda Katrin Sass), berlinska nastavnica Kristijana koja je – nakon "bekstva" njenog muža na Zapad, gde je zasnovao novu porodicu – posvetila svoj život voljenoj Partiji, idealizovanom Sistemu i obožavanoj Državi kao sakrosantnoj vrednosti; s obzirom da je njena Država ideološki projekt u najbukvalnijem smislu reči, i njen je "patriotizam" zapravo ideološki, a ne etnički ili geografski: iako svesna "sitnih" mana Projekta, ona ipak emituje nepokolebljivo ubeđenje da živi u onoj "boljoj" od dve Nemačke, i na onoj "boljoj" od dveju strana hladnoratovskog sveta. U tom je duhu, a sve na fonu implicitne zajedničke netrpeljivosti prema verolomnom Pater Familiasu, pokušala da odgaji sina i kćer, tipične gradske klince. No, ugledavši sina Aleksa (Daniel Bruhl) među pobunjenom masom, Kristijana doživljava srčani udar i pada u komu iz koje se budi tek posle osam meseci. Avaj, u međuvremenu se sve promenilo: nema više ni Zida, ni Države, ni Sistema, ali Aleksova majka to ne sme da sazna jer bi je i neka mnogo manje strašna spoznaja mogla koštati života.

Mutacije nostalgije 2

I ovde zapravo počinje prava Priča: gonjen sinovljevskom ljubavlju koja postepeno zadobija manične dimenzije kreiranja Paralelne Stvarnosti kojoj se, za majčino dobro, svi bližnji moraju potčiniti po cenu "zamrzavanja" sopstvenih života, Aleks dovozi majku kući i tamo s fanatičnom upornošću kreira paralelni DDR-kosmos: soba, tek "ikeizovana", ponovo je puna rogobatnog DDR-nameštaja, Aleks se mota po smetlištima i buvljacima tražeći sve moguće insignije propale države i etikete stare hrane, pića ili kafe, potplaćuje klince iz njene bivše škole da joj, prigodno uniformisani, pevaju pionirske pesmice… Vrhunac kreativnosti u uprizorivanju Utopije Na Kvadrat snimanje je lažnih TV-dnevnika nepostojeće istočnonemačke televizije, u kojima večiti drug Erih Honeker još drži stvari pod kontrolom, a globalni kapitalizam samo što nije skiknuo u mukama. Kada Privid ipak počne da puca po šavovima – kroz veštu, a namerno pomalo "plakatsku" igru "prvoloptaškim" simbolima u kojoj, recimo, na majčine razrogačene oči avion odnosi gigantsku bistu druga Lenjina, a na susednom se soliteru pojavljuje mrski logo imperijalističke koka-kole, Aleks je prinuđen da strategiju ignorisanja promena postepeno transformiše u reinterpretiranje: da, zid pada, Nemačka se polako ujedinjuje, ali zato što Zapadnjaci masovno beže kod Nas, na Istok, zgađeni svojim potrošačko-karijerističkim kulukovanjem… A sve to samo s jednim ciljem: što duže prolongirati majčinu smrt (i svoje odrastanje?), i učiniti je što lakšom i spokojnijom, kada ipak dođe. Videćete da li Aleks u tome uspeva; Majka je prethodno svojoj deci dužna obelodanjivanje jedne Tajne koja na sve njih i njihove živote – kao i na njena gorljivo iskazivana uverenja – baca novo svetlo. Što nikome od njih neće doneti olakšanje.

Mutacije nostalgije 2

Mnogo je toga što Beckerov film čini Obaveznim Štivom. Čini se, u svakom slučaju, da nije nevažno ni kako ćete ga "čitati". Good Bye, Lenin obično se spominje kao jedan od amblematskih primera famozne "istalgije", pomodnog rivajvla svakojakih andrmolja "spokojne" DDR-svakodnevice, u čijem korenu čuči frustriranost većine nemačkih Istočnjaka radikalnošću i neumoljivom kompetitivnošću kapitalizma, za koji se, gle!, ispostavlja da je ipak nešto više od neomeđenog kretanja, političkih i seksualnih sloboda, moćnih BMW-a i prodavnica punih đakonija. To je posve pogrešno: Becker se, naprotiv, umešno poigrava poprilično mutiranom "istalgijom" samo zato da bi ovakvim tretmanom jednog bizarnog weltschmerza zadao završni udarac nasilničkoj i neljudskoj Utopiji, kao i hommage njenim žrtvama. I nije teško iz potke ovog filma iščeprkati jedan predragocen uvid o vraški nezgodnoj "parazitskoj" naravi pobedničkog Sistema: nostalgija za "starim, dobrim komunizmom" nije ništa drugo nego jedna legitimna industrijska grana savremenog kapitalizma. Ona je, dakle, proizvod baš koliko i famozna koka-kola, koja je tobože na Drugoj Strani. Koješta: Druge Strane nema, Zid je pao upravo zato što je održavanje tog Privida postalo preskupo i sasvim nepodnošlljivo.

A među žrtvama su, kako god okreneš, i otac, i sin (Sveti Duh se držao po strani), i majka, i kćer. I svi ostali, iz "stvarne" ili paralelne stvarnosti. Lucidno opservirajući njihovo koprcanje po "bespućima povijesne zbiljnosti", Becker naizgled ništa ne oprašta svojim junacima, a ipak se ne može reći da za njih nema ljubavi i sažaljenja. Uostalom, Good Bye, Lenin jeste pre svega ljubavni film, u kojem sin i kćer vole majku, a majka Državu. I svi su nesrećni zbog svoje nemoguće ljubavi, kao krhke brane pred strašnom ogromnošću Stvarnog Sveta koji vreba iza zida, što Berlinskog, što sobnog. Koji je u ovom slučaju takođe berlinski!

Berlinski zid na velikom platnu

Zid, Nemci i film

Najgledaniji izdanak "kinematografije Zida", film Zbogom Lenjinu koji konačno možete pogledati i u našim bioskopima, nostalgična je komedija koja nema potrebe da presuđuje, raskrinkava ili objašnjava. Zid je pao, ostali su Nemci

"Mislili smo da će kada padne Zid nemački reditelji pohrliti da nešto naprave od toga." Ovako je rediteljka Margaret fon Trota pomalo razočarano prokomentarisala neveliko interesovanje nemačke filmske produkcije za najvažniji događaj u novijoj istoriji te zemlje. Da je snimati na vrućem pepelu istorijskih događaja veoma nezgodna rabota, lako je dokazati i na iskustvu naše kinematografije sa bombardovanjem iz 1999. Ipak, distanca polako poprima razmere dovoljne da se – hladne glave i bez potrebe da se kaže previše – filmski promisli Preokret (Diewende). Upravo, najgledaniji izdanak "kinematografije Zida", film Zbogom Lenjinu Volfganga Bekera, koji možete, nakon dobre dve godine od premijere, pogledati i u našim bioskopima, jeste jedna nostalgična komedija koja nema potrebe da presuđuje, raskrinkava ili objašnjava. Zid je pao, ostali su Nemci.

Jedini film u kome je opisana celokupna 28-godišnja istorija Zida jeste Obećanje pomenute gospođe Fon Trota. To je priča o dvoje ljubavnika koje je gradnja zida zatekla na suprotnim stranama i koji se u "godinama Zida" sretnu samo par puta uz velika lična odricanja. U istom duhu i sa sličnom ozbiljnošću u pristupu snimljeno je između 1992. i 1994. nekoliko filmova čija je, osim teme, još jedna zajednička osobina – neuspeh kod šire publike. To su bile teške socijalne drame o porodicama istočnih Nemaca i njihovim traumatičnim iskustvima sa DDR tajnom policijom Stazi, kao i nesnalaženje sa novonastalim ekonomskim uslovima relativno surovog kapitalizma. Na desetu godišnjicu pada Zida, Gete institut prikazivao je širom sveta nekoliko filmova sa ovom tematikom čije naslove teško da ćete prepoznati: Apfelbaume (Apple Trees) Helma Sanders-Bramsa, Herzsprung Helkea Miselvica, Verlorene Landschaft (Lost Landscape) Andreasa Klinerta, Abschied Von Agnes (Farewell to Agnes) Mihaela Gvisdeka ili Die Vergebung (Forgiveness) Andreasa Henča.

Pored ovog talasa filmova, vredi zabeležiti i da je Zid pao između filmova Nebo nad Berlinom i njegovog nastavka Faraway, so close, novotalasnog gurua Vima Vendersa. Prve "zemaljske" korake anđeo u filmu Nebo nad Berlinom pravi na fino uglačanom pesku sa one strane Zida koji služi da se otkriju tragovi eventualnih preletača manje eterične prirode. Ne treba zaboraviti ni film Gorila se kupa u podne Dušana Makavejeva u kome Svetozar Cvetković, u ulozi ruskog oficira, beketovski glavinja kroz zapadni Berlin, krade hranu od životinja u zoološkom vrtu i započinje razgovor sa mnogim besposlenim barabama. Na posletku postoji i jedan američki film koji se posredno bavi padom Zida. Glavni junak ostvarenja Hedwig and The Angry Inch pristaje čak i da promeni pol ne bi li se udajom za američkog vojnika nekako izbavio(la) života u istočnom Berlinu. Na dan pada Zida naša junakinja živi u naselju kamp-kućica u nekoj teksaškoj bestragiji i rezignirano zaključuje da je mogao (ovde nas gramatika izdaje usled bizarnosti priče) da sačeka i, prosto, prošeta do toliko željenog života u kapitalizmu.

Ipak, prave preteče Zbogom Lenjinu su dva filma reditelja Leandera Haubmana Sonnenallee (Sun Alley) iz 1999. i Herr Lehmann (Berlin Blues) iz 2003. Oba se na duhovit način bave fizionomijama gubitnika sa obe strane Zida koristeći se tehnikama klasične slepstik komedije. Ova dva filma doživela su veliku popularnost kod nemačke publike na čijem talasu je zajahao i Zbogom Lenjinu. U međuvremenu se desilo mnogo toga. Splasnuo je početni optimizam, porasla netrpeljivost između istočnih i zapadnih Nemaca, nezaposlenost dosegla najveće razmere od Drugog svetskog rata, nestale su stambene i poslovne beneficije bivše DDR, ojačali neonacistički pokreti na istoku i naravno prošlo dovoljno vremena da bi proradila nostalgija. Doza zrelog humora u filmu Zbogom Lenjinu je upravo posledica ovog iskustva – iskustva da ni s druge strane Zida nije sve dobro kao što ni sa ove nije sve bilo tako loše.

Ivan Jević

Iz istog broja

Pozorište - Pseći valcer

Dekadentni štimung

Ivan Medenica

TV manijak

Telo birača i amebe

Dragan Ilić

Stogodišnjica Blumsdeja - Džojs i Nora

Susret na dan Leopolda Bluma

Zoran Paunović

Iz karijere grupe Metallica

Zatvorski rok

Slobodan Vujanović

Letnji festivali – Egzit, Eho, novac

Zatvaranje izlaza

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu