Kultura

BITEF 2021 – Na ivici budućnosti (1)

Možda smo strašila 2

Living room

foto: dragana udovičić

Možda smo strašila

Prvi deo "dvostrukog" Bitefa prošao je u znaku izazovnog odnosa dramskog i nedramskog/postdramskog teatra, kao i u suočavanju sa ekološkim pretnjama

Šta nam nudi ovogodišnji Bitef? Festival je najavljen kao dupli 54/55 jer je prošlogodišnji bio ometen pandemijom, pa smo se nadali da će ove godine propušteno biti "nadoknađeno". Nažalost, i ovogodišnji festival, naročito njegov prvi deo, takođe je okrnjen – dve predstave nastale na osnovu dramskog teksta nisu izvedene: Pluća Dankana Makmilana u režiji Žige Divjaka (SNG, Ljubljana) i Neprijatelj naroda Henrika Ibzena u režiji Tomasa Ostermajera (Šaubine, Berlin). Međutim, iako smo uskraćeni za dve važne predstave (ansambl predstave na osnovu dramskog teksta plus reditelji na dobrom glasu), dramaturgija prve polovine festivala ipak je jasna i može se okarakterisati kao novo sagledavanje dramskog pozorišta s jedne i odnos savremenog pozorišta prema ekološkim temama s druge strane.


NOVI IZAZOV DRAMSKOM TEATRU

Dramaturgija predstave Living room (autor, reditelj, scenograf i dizajn svetla Ersan Mondtag, koautorka Tijana Grumić, koprodukcija BDP i Bitef teatra) bazira se na odnosu prostora i zvuka kojima se dočarava životni paradoks glavne junakinje – od početka do kraja radnje prošlo je 40 godina, ali je ona ostala zamrznuta u trenutku kada je počela njena drama. Početak predstave je veoma duga scena u kojoj jedan muškarac (kasnije ćemo saznati da je to izabranik glavne junakinje) pije pivo, gleda prenos fudbalske utakmice i sprema ručak. Ta scena traje onoliko koliko bi trajali u realnom vremenu i postavljena je naturalistički: nameštaj, zvuk prenosa utakmice, miris prženog crnog luka. Duga i nejasna početna scena prekida se ulaskom glavne junakinje, mlade operske pevačice Katarine (Iva Ilinčić). Mi i dalje ne razumemo šta gledamo, ali nas zabavlja odlično pogođen karakter operske pevačice: preterana, gotovo smešna toaleta (odličan kostim Jose Marksa), njena hipohondrična briga za glasne žice, želja da ostavi utisak fine i delikatne osobe kojoj se mora "titrati"… Diva odlazi na beauty sleep u spavaću sobu. Scenografija koja predstavlja spavaću sobu je hiperrealistička, ali je iznad uzglavlja predimenzionirana reprodukcija slike Osvajanje Beograda Katarine Ivanović, u kojoj prva obrazovana srpska slikarka prikazuje rat. Čuje se iz offa dokumentarni snimak u kome spiker kaže: "Umro je drug Tito". Sada konačno shvatamo koju smo to utakmicu slušali sve vreme. Scenografija se pokreće uz pomoć rotacije dok se ista rečenica (umro je drug Tito) hipnotički ponavlja. Muškarac netragom nestaje, a operska pevačica žuri na predstavu za koju publika zna da se neće dogoditi jer su sve kulturne i sportske manifestacije otkazane zbog Titove smrti. Na izlazu iz stana sudara se sa starom operskom divom (Vesna Čipčić) kojoj iz ruku ispada veliki buket cveća. Stara diva uzima buket, rotacija se okreće… Diva ulazi u svoj stan… Shvatamo da je to isti stan i ista žena, ali 40 godina kasnije. Zatečeni smo transformacijom koju je glavna junakinja doživela. Ona tumara kroz stan, sprema sebi ručak, jede sama i sluša radio-emisiju o svojoj karijeri. Korak po korak slažemo kockice tragične životne priče. Njena patnja je velika kao i slika iznad njenog kreveta. Čitav njen život je uzaludni pokušaj umetnice da stvara uprkos ratnoj stihiji koja joj lebdi nad glavom kao i pomenuta slika Osvajanje Beograda. Dokumentarni snimak rečenica koju iz offa izgovara spiker (umro je drug Tito) vrti se zajedno sa rotacijom stvarajući košmarnu i snoliku atmosferu – sve što bi moralo biti stabilno i realno je nestabilno, neizvesno i nadasve krhko. Za razliku od klasične drame koja teži tome da nam sve rečima objasni, te stoga ponekad pati od raspričanosti, ova predstava se minimalno koristi dijalogom, ali uspešno i bez patetike dočarava tragiku glavne junakinje. Ratovi devedesetih su poharali život ove žene – usporili joj karijeru, ubili muža, slomili je, naterali je da odustane od pevanja i pokuša da nađe utehu u pedagogiji. Priča izmišljene dive tačno sumira veliki gubitak generacije čiji su uspon i lična sreća zaustavljeni društvenim slomom koji je počeo rečenicom "Umro je drug Tito".

Možda smo strašila 3
Cement Beogradfoto: promo bitef

Naredna predstava, Cement Beograd, takođe je izvedena u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta. Iako je u pitanju sasvim druga rediteljska poetika (Sebastijan Horvat), ponovo možemo govoriti o pomeranju granica dramskog teatra. Predstava je inspirisana istoimenom dramom Hajnera Milera. Tekst za ovu predstavu napisao je Milan Ramšak Marković i deo je pozorišne trilogije koja se izvodi u Zagrebu, Ljubljani i sada Beogradu. Predstava počinje dugom, predugom scenom u kojoj grupa mladih đuska uz muziku sa tehno žurki (kompozitor Drago Ivanuša) izgovarajući komunističke krilatice. Sadržaj izgovorenog je u suprotnosti sa načinom na koji je tekst izgovoren. Ovo ukrštanje može se tumačiti na više načina: ovo su mladi ljudi budućnosti koji preuzimaju ideologiju svojih dedova; ovo je savremeni odraz nekadašnjih komunističkih heroja; ovo je ironični odgovor na propalu ideologiju; ovo je istraživanje odnosa tela i ideologije; ovo je … Scena traje dugo i možete se prepustiti tumačenju veze muzike i teksta. Ovaj rediteljsko-dramaturški postupak može se pravdati time kako je to otvorena dramaturgija koja traži aktivnog gledaoca… Pa ko želi nek tumači, a ostali mogu da se ljute i/ili dosađuju (ako će im tako biti lakše) ako već nemaju hrabrosti da izađu. Drugi deo predstave je hiperrealistički – naturalistički. Gledamo bedno trajanje dva penzionera – dece nekadašnjih heroja socijalističkog rada. On (Miodrag Miki Krstović) je dementan, a ona (Milena Zupančič) je slaba i zajedno su potpuno nemoćni čak i da ožale smrt njima drage osobe. Jedva sastavljaju kraj sa krajem. Žive kukavno i bedno dok ih sa zidova gledaju slike njihovih mladih i lepih roditelja punih optimizma, koji su sanjali i gradili drugačiju budućnost. U sećanje nam se polako vraćaju slike sa početka predstave. Ko je izdao ideale socijalističke revolucije? Ko je odgovoran za ovu bedu? Hoće li se u budućnosti pojaviti neki novi heroji da pokrenu mašinu koja uništava kapitalizam? Ova predstava ima jako mnogo sličnosti u stilu sa prethodnom predstavom: hiperrealizam u scenografiji i priča koja nije do kraja ispričana, već smo pozvani da je sami od ponuđenih krhotina sastavimo. Ova vrsta teatra zaista zahteva angažovanog i otvorenog gledaoca, ali još više od toga zahteva koncentrisanog i posvećenog glumca koji će naći način da iskaže osećanja lika, a da pri tome ne cepa strast u dronjke. U tome su uspeli Vesna Čipčić, Miodrag Miki Krstović i Milena Zupančič. Dobra glumica koja ume da nađe meru u emociji i zna da govori artikulisano čak i kada šapuće, i ume i od slušanja da napravi aktivnu igru (sjajna Vesna Čipčić) jeste ono što je stvarna vrednost pravog dramskog teatra.

Možda smo strašila 4
Tragovifoto: danny willems


POZORIŠTE I EKOLOGIJA

U poslednje vreme, jedna od najzastupljenijih tema (pored virusa korona) su ekološki problemi. Ovim se bave naredne predstave na Bitefu. Vim Vandekejbus nas je ponovo oduševio, ovaj put svojom predstavom Tragovi – njegovi osnovni koreografski principi se baziraju na varijaciji hvatanja i bacanja. Te osnovne principe smo upoznali još prilikom prvog susreta sa ovim koreografom. No, ono što nas svaki put iznova oduševi je ogromna posvećenost njegovih plesača, veliko poverenje koje imaju jedni prema drugima kada se hrabro prepuštaju bacanju-hvatanju. Grupna dinamika, sposobnost variranja jednostavnih, osnovnih principa, fantastičan i uzbudljiv artizam… U ovoj predstavi tema je ekologija, to jest uništavanje prirode, priroda koja uzvraća udarac, čovek koji se ponaša kao nerazumna zver, čovek koji u susretu sa pravom zveri (medvedom) pronalazi svoju meru, zver koja stavlja čoveka na njegovo prirodno mesto, ljudska destruktivnost koja kao da nema kraja i koja satire i samog čoveka, ljudska alavost koja je uzrok i međuljudskih i ekoloških problema… Sve su to teme koje se jedna za drugom smenjuju u ovoj dinamičnoj predstavi, koja pitanju ekologije ne prilazi sa stanovišta činjenica, već sa stanovišta toga da je ekologija pre svega balans i poverenje koje se može pokazati jednostavnim i maestralnim bacanjem i hvatanjem, hvatanjem i bacanjem…

Možda smo strašila 5
Klimatski plesovifoto: promo bitef

Koliko god da nas je Vandekejbus ošamutio svojom dinamikom plesa, toliko nas je predstava Klimatski plesovi zbunila svojim minimalizmom. Predstava počinje pričom autorke Amande Pinje o životu njene bake koja i dalje živi u Andima u blizini rudnika koji eksploatiše velika multinacionalna kompanija. Prostor oko rudnika je žrtvovan, kao i ljudi, voda, životinje, biljke… Svi zajedno pate od misterioznih bolesti koje su očigledno povezane sa ispuštanjem otrova iz rudnika. U rudniku se povremeno dešavaju nesreće u kojima stradaju rudari (lokalno stanovništvo). O svemu ovome se ne sme pričati, a ako se neko usudi da podigne glas, veoma brzo ga pojede mrak. Ono što je potpuno strašno i frustrirajuće je kako prebogate multinacionalne kompanije mučki eksploatišu prirodu siromašnih zemalja i kako politički sistem radi protiv svojih građana a u korist inostranog krupnog kapitala. Zašto ljudi dozvoljavaju da bude žrtvovan duh planine i šta će biti sa svima nama kada opljačkana planina "umre"? To je pitanje na koje pokušava da odgovori drugi deo predstave, urađen u formi video-instalacije i koreografije. Scenografija je napravljena uz pomoć video-instalacije – glumci se sasvim lagano kreću predstavljajući planinu koja se budi. Jasno nam je da sporost u kretnji treba da asocira na duboke promene unutar planine, ali ipak ovaj deo predstave je toliko spor da naše nenaviknute oči i mozak brzo gube koncentraciju i interes. Pažnja popušta, a misli ostaju zaglavljene u pitanju da li slična sudbina čeka i naše planine.

Možda smo strašila 6

Farm Fatale (Vivarijum Studio Pariz, Francuska i Minhener kameršpile, Minhen, Nemačka) je duhovita predstava o pobuni strašila protiv korporativnog odnosa prema poljoprivredi. Strašila koja su ostala bez posla (jer su ljudi izgubili svoje male farme) napravila su aktivističku grupu, imaju svoj radio i protestuju protiv kapitalizma. Ta njihova borba je blaga, mirna, nenasilna, krajnje poetska i suštinski neefikasna. U predstavi postoje bar dve situacije koje dobro oslikavaju "problem". Strašila-aktivisti su pronašli poslednju pčelu. Brižni su, pažljivi, drže je u rukama, miluju, pokušavaju da komuniciraju sa njom, prave intervju sa njom za radio… Posebno su obzirni prema njenoj novoj seksualnoj orijentaciji imajući u vidu da nema drugih pčela, pevaju joj mirnodopske pesme i usred zanosa je slučajno ispuste i izgube. I šta sada? Ništa, žao im je, ali nastavljaju dalje. Sledeća situacija: pored njih se otvara korporativna farma i oni su u neposrednoj opasnosti. Jedan od njih predloži da se dignu na oružje, ali od toga odustanu jer se većina grozi nasilja. Umesto toga odluče da "napadnu" komšije bučnom muzikom – predstava se završava misterioznom bukom u kojoj strašila nestaju – ne zna se da li je to njihova buka ili ih je velika korporacija ućutkala. Autor Filip Ken (koncept, scenografija i režija) ima vrlo ironičan odnos prema svim zelenim plišanim revolucijama, ali on ne ide dalje od toga. Nema oštrije kritike, nema rešenja, a ni mnogo propitivanja, već samo konstatacija kako stvari stoje. Naslućujemo da problem nije u stavu autora prema temi, već u tome kako je nastala predstava. Filip Ken se pre svega bavi set dizajnom i kreiranje predstave je odatle počeo – od kostima i maske strašila. Onda je ekipa skupljala dokumentarne materijale kojih je sigurno bilo veoma mnogo. Zatim je došlo vreme za premijeru i valjalo je napraviti strukturu, što se svelo na selekciju prikupljenog materijala. Tako su dobili predstavu sastavljenu od niza zanimljivih epizoda kojima nedostaje unutrašnja koherencija. Ipak, treba istaći da su kostim, pokret i maska veoma zanimljivi. Umesto da jaka maska i kostim dehumanizuju izgled glumca, ovde su maske i kostimi strašila značajno doprineli komici koja je veoma humana. Zahvaljujući tome možemo da razumemo i saživimo se sa metaforičnom borbom strašila protiv krupnog kapitala, jer možda smo i mi strašila, samo nas niko još nije obavestio.

Iz istog broja

Odlazak – Marina Tucaković (1953–2021)

Pesnikinja slomljene ženskosti

Jovana Gligorijević

Knjige – Apropo ničega

Maestro šeprtlja i život veći od života

Teofil Pančić

Novi albumi – Damon & Naomi with Kurihara – A Sky Record i Big Red Machine – How Long Do You Think It’s Gonna Last?

Obračun na alternativnoj strani

Dragan Ambrozić

Serije – Beli lotos i Princ

Nihilizam na ceni

Zoran Janković

Ispravka

Nije Dejan, nego Nikola

Nataša Gvozdenović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu