Kultura

Intervju – Gabrijel Felc, novi šef-dirigent Beogradske filharmonije

Momenat povezivanja 1

foto: marko đoković / beogradska filharmonija

Momenat povezivanja

"Reč je o snažnom, energičnom orkestru, a u isto vreme veoma strastvenom, i to je ono što posebno volim kod Beogradske filharmonije – tu strast, koju osećam kad stanem pred njih. Vidi se da ti ljudi ozbiljno shvataju i sa mnogo imaginacije doživljavaju notni tekst. To je čudesno"

Piše: Zorica Kojić

Novi šef-dirigent Beogradske filharmonije izgleda da nas istinski voli! Umetnik izuzetne karijere, Gabrijel Felc (1971, Berlin), prihvatiće se ove dužnosti doduše tek u narednoj sezoni 2017/2018, ali već sada počinje revnosno da se priprema za što neposredniji kontakt sa našim renomiranim orkestrom i beogradskom publikom. Ličnost široke kulture, te temeljnog muzičkog obrazovanja i iskustva, Gabrijel Felc donosi zaista neki novi, sveži dah savremenog evropskog i šireg svetskog zvučnog trenutka. Njegova ljubav za muziku i plemenit odnos sa muzičarima u orkestru svakako ga preporučuju za ovo zvanje. Felc nam obećava da će u najkraćem roku savladati i naš jezik. I – znate šta? – nemamo ni tračka sumnje u vezi sa tim nakon ovog razgovora.

"VREME": Želeli bismo da mnogo toga saznamo o vama, naravno, najpre o vašem detinjstvuposmatrano dabome iz muzičke perspektive! – o vašim prvim muzičkim utiscima, una njih i sećanjima uopšte na ono baš prvo obraćanje pažnje na muziku i zvukove oko sebe?

GABRIEL FELC: Dolazim iz porodice sa muzičkim korenima, moj otac je još aktivni muzičar, mada ima 79 godina, on je profesor violine. Tokom svoje karijere postao je veoma uvaženi stručnjak za gudačke kvartete između ostalog, do te mere da mu i sad dolaze sa raznih strana sveta sa molbom da ih poduči. On nikada, recimo, nije želeo da bude umetnik na sceni, već uvek i samo – učitelj. A ja sam opet potpuno drugačiji – njegov opozit – mene zanima isključivo da nastupam na sceni, ha ha.

Kako je moj otac davao časove privatno u našoj kući, mi deca, bili smo okruženi muzikom po ceo dan, svaki dan. Inače imam dve sestre, koje su takođe muzičari, imali smo i mi svoje violine i klavir i svirali smo i sami, te sam rastući sredinom osamdesetih u tada komunističkom Istočnom Berlinu, uspeo da još kao mali ovladam ogromnim znanjem o gudačkim kvartetima, violinskim koncertima i uopšte muzici za violinu i čelo pre svega.

Mada je moj otac insistirao da naučim da je sviram, u uzrastu od pet godina nije me zanimala violina baš toliko, prvo sam seo za klavir. Sa trinaest godina počeo sam da sviram klarinet, ali je to vrlo kratko trajalo, jer sam već u to vreme imao samo jednu, ali vrlo jasnu muzičku ideju u glavi: želim da postanem dirigent.

U Istočnoj Nemačkoj smo u to vreme imali četiri zaista dobre, elitne škole. Bez sumnje izuzetne škole za najbolje od najboljih. Danas u Nemačkoj nemamo tako snažan obrazovni sistem i ponekad mi nedostaje ta vrsta muzičke nastave u kojoj se zaista predano uči sve o instrumentu koji sviraš. U to vreme, Berlin je bio podeljen Zidom – kao deca u školi tik pored Zida, upadali smo ponekad u neobične situacije, jer smo jednostavno bili previše blizu granice. Nekoliko puta se desilo da su vojnici komunističke armije dolazili u našu školu, tražeći "neprijatelje", koji su se navodno prebacivali preko Zida. Toliko smo bili blizu Zidu, zamislite. Naravno, on je srušen 1989, i svi su izašli na ulice, to je bila jedna od najneverovatnijih noći u mom životu, veče mira i radosti, svi su skakali po kolima.

Studirali ste klavir, uporedo sa dirigovanjemkako ste odabrali ovaj instrument, koliko ste mu bili posvećeni i koliko smatrate klavir značajnim za svoje današnje bavljenje dirigovanjem? Svirate li još aktivno ili vam gust raspored nastupa sa vašim matičnim i drugim orkestrima odnosi to vreme u nepovrat?

Dok sam studirao, do neke svoje 23. godine, bio sam vrlo dobro uvežban pijanista, davao svoje resitale. Ali već tada sam počeo da radim kao dirigent, pa nisam više imao dovoljno vremena da vežbam, te otuda sada i nemam tu nekadašnju tehniku – ne bih ovog časa, recimo, mogao da odsviram Listovu Sonatu u hmolu kao što sam to uspevao dok sam bio student. No, baš sad u februaru, nakon dužeg vremena, nastupio sam kao pijanista i dirigent u Betovenovom Trostrukom koncertu za violinu, violončelo i klavir, sa dva člana Filharmonije iz Dortmunda kao solistima i, naravno, sa čitavim orkestrom. Meni je bilo zadovoljstvo i čast da nastupim sa svojom Dortmundskom filharmonijom, tako da planiram nešto slično da ponovim, verovatno i u Beogradu.

Recite nam, molim vas, nešto o svom mentoru Gerdu Albrehtu, kome ste bili asistent u Hamburškoj državnoj operi na samim počecima svog dirigentskog poslakako je to izgledalo naći se nakon godina studiranja pred pravim orkestrom u jednoj od vodećih svetskih operskih kuća sa preko 300 gtradicije? Jeste li stekli tada neka znanja koja su momentalno promenila vašu dotadašnju teoriju sa studija u praksu na delu? Držite li se nekih Albrehtovih saveta i danas?

Gerd Albreht me je izabrao na master klasu, na jednom takmičenju 1993. godine. Nagrada je bila godinu dana rada u Hamburškoj operi – prvo sam dobio najlakše zadatke, opere u kamernom izvođenju. Velike stvari su već bile dodeljene velikim dirigentima, ali ja sam bio zadovoljan i skromnijim delima, jer sam usput učio mnogo o operi, o kojoj dotad nisam mnogo znao. Bila je to dobra godina za mene, ta 1994. Potom sam otišao u manje pozorište u Libeku, gde sam bio dirigent za ceo repertoar, pa i za operete, mjuzikle, manje operske produkcije, tako da sam tim putem polako ušao u ovaj posao.

Šta je za vas onda, nakon svih godina, zapravo najuzbudljivije kada je o operskoj umetnosti reč?

Najuzbudljivija stvar kod svih opera jeste onaj momenat kad shvatite da se sve povezalo uspešno u jednu celinu. Ponekad opera počinje rano da se radi, čak godinu dana pre premijere, sedam meseci pre imamo sve partiture i prolazimo kroz njih, mesec dana pre imamo kompletiran orkestar i počinjemo da vežbamo, i onda – deset dana do premijere – sve se povezuje u jednu magičnu celinu sa scenografijom i svim drugim elementima. Mislim da svi dirigenti treba da budu bar neko vreme dirigenti u operi, jer se u operi tehnika dirigovanja dovodi do savršenstva. Ne samo da imate orkestar ispred sebe nego i sve pevače koji pritom i glume, a to onda mora ne samo da se tek uklopi među sobom, nego i da prenese tanana osećanja. Zadatak koji zahteva mnogo senzibilnosti.

Kao dirigent nastupali ste širom Nemačke, ali i svuda u Evropi, kao i na Dalekom istokupitanje je zapravo da li je za vas teško ili barem donekle neobično da dirigujete klasičnu muziku u nekim pomalo neuobičajenim okolnostima drugačijih kultura od evropske, pa i unutar Evrope u sredinama koje se možda i mnogo među sobom razlikuju? Ili je posao uvek isti i nije potrebno ništa posebno objašnjavati muzičarima? Kakva je publika od grada do grada, od zemlje do zemlje?

Da, u Aziji je svakako drugačija kultura, ali oni u isto vreme jako vole klasičnu muziku, na način koji je nama možda malo neočekivan. Evo jednog primera: imao sam koncert u Japanu, i posle njega mi prilazi momak koji se predstavlja kao obožavalac, moli me da mu potpišem CD na kome sam dirigovao. I, naravno, dok to radimo, pričamo o muzici, da bih ja u jednom trenutku shvatio da me moj obožavalac baš i ne sluša, jer sve vreme prebira po svojoj torbi, odakle vadi – jedan po jedan – svih dvadeset pet mojih kompakt diskova koje sam izdao, i za svaki od njih me uljudno pita da ga potpišem. Zamislite, on je toliko daleko, čak u Japanu, a imao je sve što sam ikada snimio! To su ti specijalni momenti koje je teško prepričati, a koji se samo tamo dešavaju.

U Kini sam ponekad morao da objašnjavam Betovenovu Petu simfoniju slušaocima, a na Tajvanu sam im, na primer, analizirao kako se izvodi Bartokov Čudesni mandarin. Ali, publika tamo pokazuje zaista veliko interesovanje za muziku, a njihovi muzičari su pritom veoma koncentrisani kad rade, iako ponekad imamo problema sa jezikom, jer ne pričaju svi jednako dobro engleski. No, svi oni zato imaju prirodno i snažno osećanje jedni za druge unutar orkestra. U suštini se muzičari, komunikacija i atmosfera u vrhunskim orkestrima u Evropi ili Aziji ili u Sjedinjenim Američkim Državama, u tome uopšte ne razlikuju.

U Pekingu sam, recimo, imao koncert sa visoko pozicioniranim Nacionalnim simfonijskim orkestrom Kine – i tamo niko nije govorio i razumeo engleski, ni jednu jedinu reč! Pored mene je sve vreme sedela studentkinja od oko 22 godine, koja je prevodila sve što bih rekao. Bila je čudna situacija, jer ja u stvari nisam imao pojma šta ona njima priča, tako da sam samo stajao tamo, pred svima, dok je ona mogla slobodno da im kaže i nešto kao: "Ovaj dirigent je jedan užasan, užasan čovek."

Kako negujete svoju ljubav za savremenu muziku, ko su vaši favoriti danas i oduvek među savremenicima? A ko je vaša najveća ljubav od kompozitora ikada i kako to izgleda dirigovati omiljeno delo i autora?

Na početku karijere sam se već otprilike specijalizovao za ovo što sad radim, negde između svoje 27 i 33 godine, ali jesam naročito u Bavarskoj operi radio sa čuvenim modernim kompozitorima. Međutim, nisam mogao da insistiram samo na savremenim delima, jer me onda niko ne bi shvatio ozbiljno, svi očekuju romantična, klasična dela. Ali mene uvek zanima da probam nešto novo, tako da ću i u Beogradu preporučiti da izvedemo neke savremene kompozitore, pre svega dvojicu iz Velike Britanije – Tomasa Adesa i Marka-Entonija Tarnejdža, kao i Jerga Vidmana iz Nemačke – mislim da će sva trojica ostati kao bitni kompozitori u istoriji. Moramo da probamo i nove stvari – šteta bi bilo da se divni orkestri, kao što je beogradski, pretvore u muzeje muzike.

Kao dirigent, mogu da kažem da je moj prvi najomiljeniji kompozitor Sergej Rahmanjinov – volim ga kao pijanistu, ali naročito kao kompozitora – u međuvremenu sam postao specijalista za njegove tri simfonije i mnogi orkestri širom sveta me zovu da gostujem sa tim programom, jer se posebno Prva i Treća možda i ne izvode toliko često. Drugi je Gustav Maler – imao sam tu čast da u Štutgartu pre deset godina radim na njegovim delima kao umetnički direktor tamošnjeg orkestra, da priredim i snimim ceo ciklus sa njegovom muzikom – bio sam pozitivno iznenađen koliko dobrih kritika širom sveta su ti snimci dobili. Od tada uvek imam bar dve njegove simfonije na repertoaru, svake godine.

Trenutno ste na poziciji generalnog muzičkog direktora Dortmundske opere i šefadirigenta Dortmundske filharmonijekako izgleda vaš radni dan tamo, koje su sve vaše dužnosti i koliko ste često sa svojim muzičarima u Dortmundskoj filharmoniji, pripremajući nastupe zajedno? Šta ste promenili ili dopunili u Dortmunskoj operi i filharmoniji, stupajući na posao?

Iz Štutgartske filharmonije sam prešao u Dortmund, koji ima malo drugačiji sistem rada. U većini orkestara širom sveta, kao i u Beogradu, muzičari vole da probaju otprilike od 10 do 14 časova, pa su zatim slobodni, a moj posao se nastavlja i dalje u toku dana, sa upravnikom i administracijom, na pripremi koncerata koji su za vikend, obično u petak i subotu, mada ih nekad imamo i u nedelju. No, to znači da su mi popodneva uglavnom slobodna radnim danima. Međutim, u Dortmundu se radi drugačije – proba se ujutru, kao i svuda, ali se od srede svira i to svako veče: sredom je balet, u četvrtak je opera, nešto tipa Mocart, Verdi, Štraus, Pučini, pa opet balet u petak, potom sledi ponovo opera u subotu uveče i onda u nedelju u 11 sati imamo redovni prepodnevni koncertni nastup… tako da se tamo veoma vredno i prilježno radi. Upravo ta mešavina baleta, opere i klasičnog koncerta jeste pravi izazov i veoma je dobra za mene kao dirigenta, kao i za muzičare, pa sam zaista srećan što je takva kombinacija bit našeg tamošnjeg programa.

A kako vidite našu Beogradsku filharmoniju u svojim budućim planovima i osmišljavanjima? Na čemu ćete prevashodno raditi, u kom smislu su moguće i potrebne promene u orkestru i oko njega i gde se naša Filharmonija, po vašem mišljenju, nalazi ovog trenutka u znamenitoj porodici evropskih renomiranih orkestara?

Veoma sam uzbuđen što ću biti šef-dirigent i muzički direktor ovog divnog orkestra. Prvi put sam bio ovde 2009, i od tad sam gostovao četiri puta, mislim. Ono što mogu reći jeste da je reč o snažnom, energičnom orkestru, a u isto vreme veoma strastvenom, i to je ono što posebno volim kod njega – tu strast, koju osećam kad stanem pred njih. Vidi se da ti ljudi ozbiljno shvataju i sa mnogo imaginacije doživljavaju notni tekst. To je čudesno i daje jednu sjajnu podlogu za romantičarski repertoar, od Bramsa preko Čajkovskog, od Šumana i Mendelsona do Malera, Bruknera i dalje do Šostakoviča, koje ćemo izvoditi. Ali predstavićemo i ponešto drugačije, specijalnije: dirigovaću Hajdna, kao i dela mladog Mocarta i mladog Betovena, mislim da je važno predstaviti ih, nekad i u manjim grupama muzičara. Takođe, savremeni kompozitori koje sam pomenuo biće deo našeg programa, kao i srpski kompozitori. Bio sam poslednji put istinski impresioniran remek-delom Milana Ristića, koje sam dirigovao.

Beogradska filharmonija je najznačajniji ambasador srpske kulture u domenu muzike i moramo ostati jaki, to je naša obaveza.

Pretpostavljamo da ćete kao šefdirigent Beogradske filharmonije svakako imati interesovanja i za druge naše kompozitoreima ih izvanrednih, zaista, u svim generacijama! – ali, da li smo vam, usput, Beograd i mi, njegovi stanovnici, po nečemu takođe zanimljivi i jedinstveni? Imali ste već prilike da dirigujete Beogradskom filharmonijom, upoznate njene muzičare, publikukoji su, dakle, neki vaši prvi utisci o onome što vas čeka ovde u samoj muzici i oko nje?

Nije lako objasniti. Najpre, za mene je prijatno iznenađenje da su svi moji koncerti koje sam do sada imao ovde bili rasprodati, ali ne samo to – publika je uvek umela da se ponaša i zaista upušta sa nama u delo kako treba. Prosto osetiš kad te publika prati u tišini. U Aziji ponekad ne znaju na svim mestima kako da sede niti da treba da ćute dok se svira, a pljeskaju kad god požele. Zato sam siguran da ću imati dobar kontakt sa beogradskom publikom i jedva čekam da naučim sve o temperamentu ovdašnjih ljudi. Takođe, planiram da naučim bar bazični sprski, dao sam sebi zadatak da počnem sa tim što pre, možda već ovog septembra.

Iz istog broja

Intervju – Lav Rubinštejn, pesnik

Čuvar značenja reči

Sonja Ćirić

Roman – Na osami blizu mora

Jagode u kljunu

Teofil Pančić

Bioskop »Zvezda«

Trajemo, dolazi nova publika

Ivana Stupar

Festival horora

Ponoć otkucava jezom

Saša Rakezić

Intervju – Cat Power, kantautorka

Slušajući vetar

Dragan Ambrozić

Sto godina dade

Polazna tačka promena

Sonja Ćirić

In memoriam – Džin Vajlder (1933–2016)

Prvi Vili Vonka

Mladen Kalpić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu