Kultura

Esej

Moja poslednja Jugoslavija 1

foto: draško gagović

15. 11. 2012. / 5.19

Moja poslednja Jugoslavija

Na Ciriškom univerzitetu u Švajcarskoj prošle godine održana je Međunarodna konferencija "Komunizam viđen kroz autobiografiju: Privatnost i ideologija u retrospektivi". Na njoj je učestvovao i sociolog Aleksa Đilas, koji je održao predavanje na ovu temu, u kontekstu ličnih iskustava iz vremena služenja vojnog roka u JNA krajem sedamdesetih godina prošlog veka

Piše: Aleksa Đilas

"Svečano se obavezujem… da ću čuvati i razvijati bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti…"

(Iz svečane obaveze koju su davali regruti prilikom stupanja u Jugoslovensku narodnu armiju)

Imao sam dvadeset i šest godina i titulu magistra političkih nauka Londonskog univerziteta kada sam krenuo na obavezni jednogodišnji vojni rok u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Pripadao sam klasi regruta koji su pozvani na odsluženje novembra 1978, što je značilo da će se naša vojna obuka odvijati najviše zimi. Moje odredište bio je garnizon u Mariboru.

Posle pet meseci vojnih vežbi, postali smo graničari i mom bataljonu (oko šest stotina ljudi) dodeljen je tačno sto jedan kilometar jugoslovensko-austrijske granice.

Zadatak graničarskih jedinica Jugoslovenske narodne armije bio je da u slučaju rata budu prva linija odbrane i hvataju svakoga ko pokuša da pređe granicu ilegalno i, ako je nužno, pucaju na njega. Moji drugovi po oružju nisu nikoga ubili niti ranili – hvala Bogu! – ali jesu uhvatili neke krijumčare (ispostavilo se da je nekolicina prilično simpatična) i takođe dvoje ili troje možda opasnih kriminalaca. Dok sam patrolirao granicom, često sam se osećao budalasto. Šta smo mi tamo radili u punoj ratnoj opremi dok smo na obe strane granice videli samo pospana sela u kojima se civili zanimaju svojim dnevnim poslovima? Da li je čuvanje granice zbilja posao za vojsku, i pri tome za relativno veliki broj vojnika? Uskoro mi je postalo jasno da dok smo vršili svoju patriotsku dužnost kao vojnici, mi graničari smo takođe služili autoritarnu ideološku jednopartijsku državu kojoj je bio potreban vojni zid oko teritorije kojom je vladala i koja je htela da pokaže susednim državama, a još više narodu u Jugoslaviji, da je njena moć sveobuhvatna.

Mojoj opštoj zbunjenosti i nelagodnosti doprinosilo je i to što austrijska vojska uopšte nije patrolirala svojom stranom granice, dok je samo nekoliko stotina metara od granice na jugoslovenskoj strani naša vojska izgradila niz zgrada razmaknutih pet do deset kilometara jedna od druge, a u svakoj od njih bio je smešten vod vojnika čija je jedina dužnost bila da patroliraju. Austrijska vojska čak nije ni imala granične jedinice. Tako je izgledalo kao da se Jugoslavija plaši Austrije, manje i vojno slabije zemlje, koja je uz to bila neutralna i demokratska, nego što se Austrija plaši Jugoslavije. S vremena na vreme, uniformisani Austrijanac bi prošao pored ili svratio u posetu. "Financ" je bio izraz koji se koristio da se opišu i ja sam zaključio da su bili carinski službenici koji rade za ministarstvo finansija. Zadovoljstvo mi je da izvestim kako su jugoslovenski podoficir i austrijski "financ" obično bili u prijateljskim odnosima i čak povremeno drugari u piću.

Postojala je, međutim, jedna potencijalna opasnost na granici koju je samo vojna sila mogla da odbije – mogućnost da naoružani jugoslovenski emigranti pokušaju da uđu u zemlju. Godine 1972, sedam godina pre nego što sam ja postao graničar, devetnaestorica dobro naoružanih i dobro obučenih hrvatskih fašista ušli su u Jugoslaviju kroz područje kojim ćemo mi kasnije patrolirati. Cilj im je bio da dignu hrvatski nacionalni ustanak i stvore etnički čistu veliku Hrvatsku (koja bi uključila Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, i delove Srbije i Crne Gore), ali su na kraju ubijeni ili uhvaćeni, upravo u delovima Bosne i Hercegovine u kojima su Hrvati činili većinu stanovništva. Ipak, to nije bio kraj njihove priče. Godine 1990, Franjo Tuđman je postao predsednik Hrvatske i 1991. Hrvatska je proglasila nezavisnost. Izbio je hrvatsko-srpski rat. Hrvatske vlasti su onda rehabilitovale ovu grupu i čak odale čast i poštovanje njenim članovima kao nacionalnim herojima, praveći im spomenike i dajući ulicama njihova imena.

Glavni zadatak moga voda bio je upravo da se bori protiv svake takve jugoslovenske terorističke grupe. Naša baza nalazila se u Mariboru, bili smo opremljeni terenskim vojnim vozilima i spremni da jurnemo do tačke na granici na kojoj bi se teroristi pojavili. Pa ipak, da li je to stvarno bio zadatak za nas, slabo izvežbane regrutovane vojnike, a ne za specijalnu antiterorističku jedinicu?


*


Nadam se da se ne hvališem kada kažem da nisam bio "ispod standarda" vojnik u toj sivomaslinastoj uniformi. U periodu obuke, trudio sam se čak više nego što su oficiri zahtevali. Kao većina mojih prijatelja u malim beogradskim opozicionim krugovima, verovao sam da su Jugoslaviji potrebne moćne oružane snage. Dobro pamtim razgovore s mojim ocem, piscem i disidentom Milovanom Đilasom, u kojima je on osuđivao kao nepatriote one mlade ljude koji su pokušavali da izbegnu služenje vojnog roka.

Zašto su ljudi iskrenih liberalnih vrednosti podržavali snažnu vojsku? Zar mi nismo verovali u demokratiju, odbacivali jednopartijski komunistički sistem i smatrali predsednika Jugoslavije, maršala Tita, vrhovnog komandanta Jugoslovenske narodne armije, za diktatora? Da, jesmo. Ali iznad svega, plašili smo se Sovjetskog Saveza. To je bio glavni razlog za naš provojni stav. Sovjetske vođe, bili smo uvereni, nisu odbacile ambicije iz Staljinovih vremena da povrate Jugoslaviju u sovjetski blok, čak silom ako međunarodna situacija dozvoljava (na primer, ako Sjedinjene Države pokažu slabost i neodlučnost). Znali smo da Jugoslovenska narodna armija ne bi mogla dugo da odoleva ogromnoj vojsci Varšavskog pakta. Ipak, ako bi se borila hrabro i kompetentno, šanse da bi Zapad došao Jugoslaviji u pomoć bi se povećale. Tako sam ubedio sebe da biti vojnik dvanaest meseci jeste nešto više od samo neprijatnog traćenja vremena.

Nemali broj mojih drugova po oružju imali su nešto od Švejka u sebi. Kao "dobri vojnik" Jaroslava Hašeka, oni su ismejavali vojna pravila i propise i pravili se naivni da bi mogli da ne ukazuju poštovanje oficirima. Iznad svega, bili su brzi da primete apsurdnost situacije i još brži da je pretvore u istinski smešnu. Meni se sve to prilično dopadalo, ali sam se retko pridruživao. Posle nekoliko meseci, međutim, sve je počelo da se pretvara u zamornu rutinu i ja sam polako postajao letargični minimalista. Na primer, dok sam u početku bio zainteresovan za borbena svojstva moga kalašnjikova – doista, oficiri su očekivali od nas da ih znamo napamet – završilo se tako što mi se dopadao uglavnom zato što nije težak za nošenje i lako se čisti.

Dosada je postala naš glavni neprijatelj i mi smo počeli da brojimo dane dok nas ne otpuste iz vojske. Neki vojnici nosili su u džepu krojačku vrpcu za merenje dugu sto pedeset santimetara, napravljenu od plastike. Čekali bi dan koji je sto pedeseti do kraja vojne službe. Onda bi uveče odsekli santimetar sa brojem 150 naštampanim na njemu. I tako bi nastavili na kraju svakog sledećeg dana, obeležavajući njegov prolazak odsecanjem još jednog santimetra – 149-og, 148-og, 147-og i tako dalje. Koristili su male oštre makaze i sekli polako i sa velikom preciznošću. Bio je to ritual. Delio sam njihovu radost dok gledaju kako vrpce postaju kraće. Jer to je bilo očevidno pobijanje onoga čega smo se nesvesno najviše plašili – da se vreme ne miče.


*


Ja nisam imao instrument kojim bih prisilio vreme da se kreće. Ali, pomagalo je što mi je pričinjavalo zadovoljstvo da razgovaram sa drugim vojnicima. Doticali smo se, naravno, našeg vojničkog života, ali uglavnom je bilo reči o onome što smo radili pre i o onome što nameravamo da radimo posle. Čežnja i žudnja davali su krila mašti. Planovi za budućnost stalno su rasli, a takođe i naši opisi uspeha u prošlosti. Pretpostavljam da su čak i najistinoljubiviji među nama povremeno kazivali izmišljene priče. A osnovna činjenica našeg života, da smo bili mladi muškarci bez žena, snažno je obojila ne samo brojne erotske pričice i viceve već i sve druge vrste razgovora.

Raspravljali smo takođe i o politici, ali samo oprezno – svako je bio svestan da je vojska naročito opasno mesto za jeretička gledišta, kako zbog velike verovatnoće da će potkazivači prijaviti, tako i zbog toga što je vojska imala posebno stroge kriterijume šta je dopustiva kritika a šta nije. Na primer, nije bilo dozvoljeno kritikovati nijedno jelo služeno u našoj asketskoj i nezagrejanoj trpezariji. Vojniku je bilo dopušteno da se žali jedino na najsitnije stvari i morao je da koristi "ja", da govori samo u svoje ime. Reći "mi" značilo je izložiti se opasnosti da vas proglase za buntovnog.

Ali, povremene primedbe i spontane emocionalne reakcije mojih drugova vojnika pokazivale su da ni vladajuća komunistička partija niti naš politički i ekonomski sistem nisu popularni među našim mladim ljudima. Pa ipak, za mnoge je Tito bio nadmoćan lik, obavijen misterijom i nezamenljiv. Ali, koje su promene moji drugovi želeli? Oni su dosta znali o Zapadnoj Evropi zbog trgovinskih veza i turizma i zato što je mnogo Jugoslovena radilo u zapadnoevropskim zemljama. I svi su se slagali da je Zapadna Evropa bolje organizovana, uspešnija i, naravno, mnogo bogatija. Ali koje političke i ekonomske ustanove ona ima i kako one rade, jedva da je iko znao ili bio zainteresovan da zna. U stvari, zajedno sa njihovim divljenjem za Zapadnu Evropu, postojalo je takođe nepoverenje i rašireno uverenje da je njena demokratija obmana iza koje vladaju bogati. Bila je to neka vrsta uprošćenog, primitivnog marksizma. A ipak, tek poneko je shvatao naš službeni marksizam ozbiljno. Ti mladi ljudi nisu uspevali da vide protivrečnost između njihovih velikih nada i planova za budućnost i, u najboljem slučaju, skromnih prilika u kojima su odrasli i nastaviće da žive osim ako se ne sprovedu znatne demokratske reforme.


*


Desetog februara 1979. umro je Edvard Kardelj. On je bio vodeći slovenački komunista od tridesetih godina prošlog veka i jedan od glavnih arhitekata jugoslovenskog posleratnog političkog i ekonomskog poretka. Šezdesetih i sedamdesetih godina, mnogi u Jugoslaviji i na Zapadu smatrali su ga za Titovog najverovatnijeg naslednika. Doista, on je mogao da se bez teškoća popne na Titov tron da ga Tito nije nadživeo.

Kardeljeva smrt urezala mi se u pamćenje zato što se u mom garnizonu pokazala kao događaj monumentalnih proporcija po tome što je bila bez ikakvog značaja i što se za nju niko nije zanimao – nijedna suza nije kanula, gotovo nikakav interes pokazan, vrlo malo pitanja postavljeno. Dvojica ili trojica slovenačkih vojnika bili su nešto malo uznemireni što je nas koji smo bili drugih nacionalnosti očigledno bilo baš briga za njihovog sugrađanina Slovenca – ali oni sami malo su bili ganuti. Još uvek mogu da vidim oficira kako govori grupi nas o Kardelju kao ocu samoupravljanja i kako se zbog naše ravnodušnosti oseća nelagodno.

Iskreno sam voleo Jugoslaviju. Usvojio sam svejugoslovenski nacionalni identitet i uvek sam se na popisu stanovništva izjašnjavao kao Jugosloven (a ne Srbin ili Crnogorac). Doista, u jednom trenutku bilo je preko milion ljudi u Jugoslaviji – zemlji od dvadeset tri miliona – koji su učinili isto. Ali u vojsci – da, to može biti teško da se poveruje – mi "Jugosloveni" bili smo malo sumnjivi i ako je neko odgovorio na pitanje o svojoj nacionalnosti sa "ja sam Jugosloven", bilo bi zapisano u njegovom dosijeu da je "nacionalno neopredeljen".

Nije bilo nacionalističkih incidenata u mom garnizonu i ljudi iz različitih krajeva zemlje lepo su se slagali. Ali ako je jugoslovensko jedinstvo funkcionisalo dobro u praksi, za njega nije bilo mesta u teoriji. Oficiri su posvećivali prilično vremena časovima "političkog vaspitanja" koji su nam bili dosadni, no ipak su nam bili draži nego da budemo napolju na obuci ili dužnosti, izloženi surovostima vremena. Kao što bi se očekivalo u ideološkoj jednopartijskoj državi, "političko vaspitanje" bilo je indoktrinacija. Svo je bilo o divnim svojstvima našeg političkog i ekonomskog sistema, Titovoj mnogostrukoj veličini, globalnom značaju naše nesvrstane spoljne politike, i kako nijedna zemlja na svetu ne može da pobedi našu vojsku. No Jugoslavija kao zemlja jedva da je ikad spominjana, malo je govoreno o tome šta naši narodi imaju zajedničko, nije bilo istorije ni kulture. Često je prizivana borba partizana predvođenih komunistima tokom Drugog svetskog rata, ali njihova čuvena parola "bratstvo i jedinstvo" tek povremeno i ispražnjena od moćnog emocionalnog sadržaja koji je imala nekada. Vojska i partija koja ju je predvodila, očigledno su bile samo mlako privržene Jugoslaviji. One su bile te koje su bile "nacionalno neopredeljene".


*


U kasarni, prostor je bio oskudan i gotovo da je bilo nemoguće biti sam. Jedan vod (oko trideset pet vojnika) spavao je u jednoj spavaonici na krevetima na sprat. Imali smo samo jednu učionicu za celu četu (oko sto četrdeset ljudi) u kojoj je najviše jedna trećina mogla da sedi. Tako smo provodili mnogo vremena stojeći u hodniku koji je postao neka vrsta zajedničke prostorije. U danima kada nije bilo oficira, na primer nedeljom, bilo je bučno. Neki vojnici kao da su se stalno prepirali, dok drugi nisu mogli da ne govore glasno čak ni kada su igrali šah. Muzika je treštala iz vojničkih kasetofona. Prednost je davana jugoslovenskom folku, komponovanom u stilu tradicionalne muzike sa sela, ali veoma komercijalizovanom i retko dobrom. Činilo se da traži da se pušta glasno. Osećao bih kako mi se glava povećava a njen sadržaj isparava.

Moja poslednja Jugoslavija 2

Jedna pesma, puštana vrlo često, posebno me je mučila. Plačljivi, malo histeričan glas pevačice pričao je o njenoj ljubavi prema nekom čoveku i kako ju je on odbacio. Budalasti refren nastavljao je da se ponavlja u mojoj glavi: "Volela sam, volela, volela sam ga, čekala sam, čekala, srce da mi da…" Nisam imao prava da se žalim vojniku koji je puštao pesmu na svom kasetofonu, a kamoli da ga korim. Drugi su takođe puštali muziku, njegova nije bila posebno glasna, i on je bio na udaljenom kraju spavaonice. A ipak, obuzimala me želja da bacim njegov kasetofon kroz prozor. S vremena na vreme, pustio bih sebi na volju i uputio negodujući pogled ovom crnomanjastom, malo trapavom čoveku niskog rasta i slabog obrazovanja. Nikada nisam razmišljao o tome kako on mene vidi, u stvari sam verovao da me jedva primećuje. Ali, naravno da jeste. Bio sam bled, često sa ozbiljnim izrazom lica, i čitao sam knjige. I što je najvažnije, bio sam sedam ili osam godina stariji od njega (većina regruta imala je osamnaest ili devetnaest godina, dok su samo oni koji su pohađali univerzitet, kao studenti ili postdiplomci, mogli da odgode vojni rok do dvadeset sedme).

Jednog dana našao sam se u njegovoj blizini dok je pesma zagađivala okolinu. Iznenada je podigao pogled ka meni i počeo da govori o tome koliko mu je pesma značila. Njegov izraz lica i ton glasa otkrivali su da u njegovim očima imam auru autoriteta. Evo najzad, mislio je, neko ko može da ga razume! Umalo se zaplakao dok se iz njega izlivala ispovest. Kada bi samo mogao da nađe ženu sa takvim srcem punim ljubavi, voleo bi je zauvek. Mogao sam da vidim kako je pesma povećavala njegovu žudnju za ljubavlju dok ga je istovremeno ispunjavala očajanjem što je možda nikada neće naći. Uživao je u slušanju pesme koja ga je, takođe, terala da pati. Možda mu je patnja takođe donosila neko zadovoljstvo. Osećao sam se zbunjeno i nelagodno ali sam brzo našao reči saosećanja i razumevanja koje je očekivao od mene. Ne, ne treba da se stidi svojih osećanja – ona su plemenita i čista. Sve je u redu s njim. Takođe sam pohvalio lepotu pesme. Nisam lagao da ga ne bih uvredio. U tom kratkom trenutku, zaista mi je izgledala lepa.


*


Nekoliko meseci pošto sam pušten iz vojske, otišao sam u London i počeo da pišem tekstove koji su bili kritični prema jugoslovenskom političkom sistemu. Jugoslovenski partijski šefovi napadali su me u medijima i postalo je očevidno da ne mogu da se vratim. Nastavio sam studije, doktorirao na Londonskom univerzitetu i radio u akademskim ustanovama u Nemačkoj i Sjedinjenim Državama. Moja naredna poseta zemlji dogodiće se u decembru 1990, posle skoro jedanaest godina političkog izgnanstva, kada se Jugoslavija već raspadala i počinjao građanski rat. Tako je ispalo da su Jugoslovenska narodna armija i moji drugovi po oružju moj poslednji doživljaj Jugoslavije. I može biti da je jedan od razloga zašto se sećam te užasne pesme, da je ona, u stvari, za mene gotovo himna vremena koje sam proveo u sivomaslinastoj uniformi, to što sam ja takođe voleo uzaludno – ne osobu, već zemlju, moju Jugoslaviju.

(Predavanje održano na Međunarodnoj konferenciji "Communism seen through Autobiography: Privacy and Ideology in Retrospect", 29. septembar – 1. oktobar 2011, Ciriški univerzitet, Švajcarska. Skraćenje i oprema teksta redakcijski)

Iz istog broja

TV manijak

Pesmom do snova

Dragan Ilić

Pozorište

Kraj drame

Sonja Ćirić

Knjige – »Makijaveli« Koste Čavoškog

Kako čitati Makijavelija

Ivan Milenković

Intervju – Dubravka Ugrešić, književnica

Gde je Zimski dvorac?

Filip Švarm, Tamara Skrozza

Narodna muzika – Pet najvećih srpskih pevača

Koliko toga stane u jedan ljudski glas

Đorđe Matić

Intervju – Ljuba Popović, slikar

Logika vrednosti

Dragan Todorović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu