Kultura

Odlasci: Kornelije Kovač i Radko Polič

Moja generacija, četrdeset druge 2

foto: aleksandar anđić

Moja generacija, četrdeset druge

Moglo bi se reći da su Kovač i Polič bili svojevrsni apatridi, više Jugosloveni kao odrednice jednog neprevaziđenog standarda i post festum kontinuiteta večnog u kolektivnoj podsvesti

Kada bi parafrazirali prokletstvo života u dinamičnom vremenu, na podudarnost datuma sa smrću britanske kraljice Elizabete II, kao najistaknutije što istorijske ličnosti što globalne pop ikone čiji smo bili savremenici, onda je rečena nedelja verovatno bila najnepodesnija za umiranje. Zapravo, iako nijedan dan nije zgodan za večni počinak, možda je pun životni krug između dva svetska rata, vremenski protok između jeka Drugog svetskog i ovog trećeg što samo nije započeo, pravi sudnji čas. U takvoj konačnici medijskog zapećka pronašla su se dva antipoda, kao avers i revers kulturnog nasleđa jugoslovenskog i srpskog entertejmenta i umetnosti, ali sa pregršt dodirnih tačaka u tzv. triviji. Zato ovde jedan zajednički poput grobnice u Alejema velikana, ali i kalendarom neopterećeni – sada kada je sve minulo – lamentarni epitaf o Korneliju Kovaču i Radku Poliču. O generaciji iz 42’ koja je dobro progurala svoje burne dane.

Kornelije Bata Kovač rodio se prvog januara 1942. u ratnoj internaciji u Nišu. Ime je dobio po dedi Kornelu, ne retkom takvom u Austrougarskoj, kao omen est nomen jer mu je značenje horna iliti rog. Deda je, inače, bio dirigent u subotičkoj operi, otac Josip violinista u filharmoniji u istom gradu, i tamo su se vratili posle rata. Tu je Bata završio osnovnu školu i gimnaziju, a 1961. napravio i svoj prvi džez trio. Sa ove još uvek, nažalost, institucionalno nerevalorizovane distance, Kornelija sad možemo da posmatramo kao najznačajnijeg autora – kompozitora jugoslovenske zabavne muzike, producentski uporedivog s Kvinsijem Džonsom u srazu komparativnosti Majkla Džeksona i lokalno Zdravka Čolića. Jer Kovačeva diskografija je indigo Čolićeve karijere. Kornelije je muzičku akademiju završio u Sarajevu, što ga je verovatno ponukalo da u jednom momentu (1966-67) postane klavijaturista all stars grupe Indeksi. To je vreme singla Jutro će promijeniti sve (Petka Kantardžijeva i Ivice Krajača), životni game change hit kome će Kovač uraditi aranžaman i ništa više potom neće biti isto u jugoslovenskom rokenrolu. Svejedno, nakon višemesečne turneje po SSSR-u, Bata će nakon JNA preći u Beograd, a na klavijaturama u Indeksima slediće ga potom neverovatni niz: Đorđe Novković, Ranko Rithman, Enco Lesić, Vlado Pravdić i mnogi drugi. U prestonici će integracijom bivših članova Elipsi (basiste Bojana Hreljca i bubnjara Vladimira Furde) i Borka Kacla iz Zlatnih dečaka, pojačanim za najboljeg YU gitaristu tog doba Josipa Bočeka napraviti novu super – Korni grupu oličenu u niši pevača koji će se u njoj izmenjati u periodu od 1968. do 1974: Dušan Prelević, Dalibor Brun, Zdravko Čolić, Dado Topić, Zlatko Pejaković. Iako je delovala pod snažnim uticajem tzv. progresivnog roka, Korni grupa nije dosegla značaj ovdašnjeg ekvivalenta Pink Flojda, već je ta dominantna sintetizacija zvuka električnih orgulja u hitovima: Jedna žena, Ivo Lola, Pokloni mi svoj foto, Trla baba lan i rečena Moja generacija sa kojom su učestvovali na Pesmi Evrovizije 1974. bila više doseg Džetro Tala ili Emerson, Lejk & Palmera. Kovač će se na spomenutoj Evroviziji sudariti sa fenomenom Abbe (pobednička pesma Waterloo), raspustiće grupu i 1979. preći da živi u London. Hreljac, Furduj i Boček postaće studijski muzičari Đorđu Balaševiću, a Kornelije Kovač producent i kompozitor solo karijere Zdravka Čolića. Čolić će nakon kratkotrajnog eksperimenta u Korni grupi 1971, potom imati već dva hita Kemala Montena (Sinoć nisi bila tu, Gori vatra), kada će ga hitom Ona spava 1974. preuzeti Kovač. Uslediće 1975. pobede na festivalima (Emili, April u Beogradu) i prvi studijski album Ti i ja. Ti živiš u oblacima (Aleksandra Koraća i aranžman Kornelija Kovača) biće poslednji Čolićev festivalski singl, pre LP Ako priđeš bliže iz 1977. nakon kojeg će slediti čuvena turneja “Putujući zemljotres” sa hitovima: Pjevam danju pjevam noću, Produži dalje, Jedna zima sa Kristinom, na kojoj je Kovač čak i autor teksta, a ne samo kompozitor. Kornelijeva engleska životna epizoda nije samo vikipedijska odrednica o saradnji sa Hansom Cimerom, već tri verovatno najbolje producirana albuma jugoslovenske pop disko muzike i Zdravka Čolića: Zbog tebe – 1980, Malo pojačaj radio – 1981, Šta mi radiš – 1983. Kulminaciju, 1985. predstavlja album Ti si mi u krvi, istoimeni hit koji su uradili Spomenka i Kornelije Kovač i potom očekivana dekadencija LP Zdravko Čolić iz 1988, posle kog će se Čolić okrenuti isključivo Bregoviću, svom dotadašnjem povremenom koproducentu. Kornelije će pred kraj SFRJ sreću sledeći put okušati u Španiji, gde će tokom devedesetih postati značajan saradnik u tamošnoj muzičkoj industriji. Nasleđe te pečalbe biće revolucionarna pojava dueta K2, njegovih kćerki Kristine i Aleksandre, spram turbofolka koji će se paralelno generisati u Srbiji tog vremena. I da ništa drugo navedeno nije uradio, Bata je bio hitmejker od ekskluzivnosti Bisere Veletanlić (Zlatni dan, Milo moje) do Lepe Brene (Cile, Janoš) i Generacije 5 (Ti samo budi…) do Zlatka Pejakovića (Ove noći jedna žena…). Kada bismo izolovali samo njegov panonski opus, stajao bi ravnopravno sa Zvonkom Bogdanom i Balaševićem, ali, u stvari, Kornelije Kovač last but not least bio je i jedan od pet najznamenitijih srpskih kompozitora muzike za film i televiziju. Najčešće kao odabir reditelja Miloša Radivojevića još od Buba u glavi – 1970, ali i neizostavni saradnik franšize Lude godine – Zorana Čalića. U Puli je dobio dve Zlatne arene: 1972. za ostvarenje Bez reči, a 1980. i za Snovi, život i smrt Filipa Filipovića. Jedan od poslednjih filmova za koji je komponovao bila je Država mrtvih Živojina Pavlovića iz 1998-2002. Ali to je već priča o Radku Poliču.

Moja generacija, četrdeset druge 3
foto: printscreen

I Radko Polič je ratno dete, rođen iste 1942, 18. avgusta u slovenačkom Črnomelju, u italijanskoj okupacionoj zoni. Ime je dobio po ocu, koji je bio pukovnik JNA, ali se razlikovao po svojstvenom nadimku Rac, kome su učitavana različita tumačenja, pa i srpsko poreklo (iz Bele Krajine). Posle rata doselili su se u Beograd na Dorćol, ali potom i preselili u Berlin gde su živeli do 1954. Debitovao je na filmu 1961, u Noćnom izletu sa Špelom Rozin, da bi tokom šezdesetih uglavnom bio omiljeni glumac slovenačkog reditelja Matjaža Klopčiča. Sredinom sedamdesetih, u Puli će poneti Zlatnu Arenu za glavnu mušku ulogu u filmu Idealist reditelja Igora Pretnara, a njegova druga supruga i takođe čuvena jugoslovenska glumica Milena Zupančič dobiće Arenu za žensku ulogu. Poličeva filmografija svodi se na tri toka: sem spomenutog slovenačkog, čiji je on uz Borisa Kavacu, Berta Sotlara i Demetera Bitenca najznačajniji predstavnik, takođe još i jugoslovenski partizanski film i socijalne melodrame iz osamdesetih. U zajedničkoj YU kinematografiji zaigrao je već 1969. u spektakl-epopeji Bitka na Neretvi kao Vuko, brat Danice – Silvija Koščina i Novaka – Ljubiša Samardžić, tripartitnom pasažu tragike i herojstva. Slediće potom Tren Stoleta Jankovića, Partizanska eskadrila Hajrudina Krvavca, vrlo dobra glavna uloga i generalno takvo ostvarenje Zdravka Šotre – Osvajanje slobode, 13. jul Radomira Šaranovića, potom čuveni kapetan Ditrih u Balkan ekspresu Branka Baletića, Šotrin Igmanski marš i napokon Gluvi barut Bate Čengića. S treće strane stoje filmovi: Šta je s tobom, Nina Gordane Boškov, Grlićev Štefica Cvek u raljama života i Tajvanska kanasta Gorana Markovića, pa čak i Noćni brodovi Igora Mirkovića iz 2002. gde je glumio sa Anom Karić.

Radko Polič je istovremeno bio i istaknuti prvak Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane, sa čak dve Sterijine nagrade na Jugoslovenskim pozorišnim igrama: 1979. za Oslobođenje Skoplja Dušana Jovanovića i Ljubiše Ristića i 1982. u Disident Arnož i njegovi Draga Jančara.

Janko Popović Volarić svedoči da ga je Polič savetovao da povuče ručnu kako on nije, jer je decenijama živeo na dah dva života, teatarski i filmski, na dve adrese u Ljubljani i Beogradu, i gde je preživeo četiri sinkope takoreći kliničke smrti, tri braka, dva državljanstva. Sve ono o čemu svedoči njegova biografija Rac iz pera Petre Pogorevc, kao i dokumentarac Rajka Grlića Svaka dobra priča je ljubavna priča o njegovom i Mileninom bračnom brodolomu u trouglu sa Dušanom Jovanovićem. Vudialenovski sinopsis sličan epilogu Bate i Spomenke Kovač i trećeg prijatelja u igri. Rade Šerbedžija, kao neko ko mu je često bivao pozorišni partner, napisao je da “sve ono sto su drugi, uključujući i njega, vještinom postizali, on je jednostavno bio. Znao je taj sve tajne kazališne umjetnosti i još nešto više, imao je nešto posebno, što se ne da naučiti i što samo rijetki na svijetu posjeduju, božansko nadahnuće”. Nenad Polimac, filmski kritičar “Jutarnjeg lista”, smatra da je Poličev najbolji film, testametarno zaveštanje Živojina Pavlovića “Država mrtvih”, po pozorišnom komadu “Janez” Siniše Kovačevića. Njegov siže je priča o zastavniku JNA koji se povlači sa svojom propalom vojskom, daveći se potom u egzistencijalnom nedostojanstvenom vrtlogu Miloševićevog Beograda iz devedesetih. Film za koji je, kako je rečeno, Kornelije Kovač pisao muziku, pratila je zlehuda sudbina države o kojoj je svedočio. Žika Pavlović je umro tokom snimanja, netom nakon završetka i prinudni reditelj – montažer Dinko Tucaković. Ostvarenje koje je zbog Pavlovićevog kredita imalo brilijantnu festivalsku perspektivu, a takoreći nije doživelo ni pristojan bioskopski život.

Moglo bi se reći da su Kovač i Polič bili svojevrsni apatridi, više Jugosloveni kao odrednice jednog neprevaziđenog standarda i post festum kontinuiteta večnog u kolektivnoj podsvesti. Simbolički dugotrajnoj skoro kao i vladavina kraljice Elizabete. Večna im slava i hvala.

Iz istog broja

Film: Ne brini, draga i Plavuša

Hoćemo suštinu, nećete da nas prevarite!

Zoran Janković

Izložba

Otimanje iz okvira slike

Lidija Marinkov Pavlović

Roman

Vrati šalu, đavole

Teofil Pančić

56. Bitef (2)

Zaoštravanje i razvodnjavanje

Marina Milivojević Mađarev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu