Kultura

Podsećanje – Dušan Matić (1898–1980)

Mislim, dakle postojiš 2

Mislim, dakle postojiš

Dušan Matić je bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimom

Piše: Branko Kukić

Zašto smo zaboravili Dušana Matića?

U njegovoj sudbini ima nečega od Stendalove sudbine. Stendal je rođen početkom XIX veka, umro polovinom, a konačno otkriven krajem tog veka. Kao i za Stendala, i za Matića je znala mala grupa pisaca, uglavnom zatvorenih u svoje krugove, koja ga je sa iskrenošću i naklonošću čitala i slušala. Matića i danas najčešće povezuju sa nadrealizmom. On nije bio izdvajan iz grupe "beogradskih nadrealista" – kao što su, na primer, bili izdvajani Marko Ristić i Aleksandar Vučo (iako je sa ovim drugim Matić napisao roman Gluho doba i poemu Marija Ručara). Matić je, dakle, bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimom.

ZLATO VREMENA: Manje upućeni su nadrealizam shvatali kao puki eksperiment u umetnosti, kao neku vrstu duhovne egzibicije ili kao "automatsko" stvaranje koje dolazi iz podsvesti. Međutim, takve definicije su bile potpuno pogrešne. Od brojnih tumača ovog pokreta, čini mi se da se Matić najviše približio njegovoj suštini. Naime, prema njegovom mišljenju, nadrealizam nije bio namera da se svet okrene naopako, da se tumba, nego da se sintetiše, pa su zbog toga nadrealisti svoje ideje pronalazili u čitavom ljudskom iskustvu. Nadrealizam je trebalo da bude novi način mišljenja koji određuje jasna namera da nas usmeri prema nečem što treba hitno otkriti i uneti ga, odnosno stalno ga ulivati u uvek promenljivu i otvorenu celinu, "da bude čak jedan novi način života, njegova najdublja htenja (…), da izmeni život. Tako nadrealizam pripada i filozofiji i zadire i u druga, društvena i životna pitanja čovečanstva", kako je to mislio Matić. Nadrealizam je bio opšte što se kretalo prema posebnom: to je bio put od Sveta prema Pojedincu. U suštini, Matić ga je shvatio kao "izraz dubokog revolta prema postojećem društvu". Zbog toga je ovaj pokret uvek bio otvoren za sve što se sudaralo i sukobljavalo, za sve što je pulsiralo, brujalo, što se kretalo u svim pravcima istovremeno. Ovo je najbolje definisao Andre Breton rečenicom: "Tražim zlato vremena." Ta potraga je uvek bila suština velikih trenutaka čovečanstva i njegove istorije.

Zbog ovakvog shvatanja nadrealizma kao planetarnog iskustva, i velikih duhovnih pohoda i borbi, Matić je imao i poseban odnos prema istoriji, prihvatajući je ne kao popis i tumačenje političkih i ratnih događaja, nego kao preispitivanje svakog segmenta toka vremena, sitnih promena u njemu, njegovih treperenja, razaranja i pomicanja utrobe vidljivog i nevidljivog. "Istorija je, po meni, stvar svakodnevnog, ona se šeta ulicama i drumovima, u našim je sobama, u našim je glavama i u našem srcu. Ona nije nikakva fatalnost; ona smo mi sa svim svojim protivrečjima", govorio je Matić.

TRADICIJA BUDUĆNOSTI: Za Matića je od površno shvaćene istorije mnogo važnija tradicija. Verovao je da je ona kao drvo – dole u dubinama, u korenu i zemlji proizvodi se hrana koja uzrokuje listanje, cvetanje i rađanje plodova. Posredstvom podzemnih i tišinom prekrivenih svetova tradicije mi smo prisutni u svetlosti ovog vremena, ovog trenutka. Matić je tvrdio da u onome "što je u tradiciji bilo protivrečno i udaljeno jedan pisac može da otkrije najednom duboko jedinstvo". Zar se ovo ne podudara sa Matićevom predstavom nadrealizma – da je on neki vid tradicije budućnosti?

Ali podsećajući šta stvaralac može da načini od tradicije, Matić umetnosti daje pravo na samostalnost, priznajući istovremeno njene zakonitosti i hirove, njen "izuzetan i nepredvidljiv način da reši neke zagonetke", jer "snaga jednog (…) dela je u njegovoj mnogostranosti, u bogatstvu interpretacija koje savremenici ili budući čitaoci u njemu otkrivaju". Zbog toga, prema Matićevom mišljenju, "sve završava u književnosti": "Državnici u penziji, revolucionari, generali i vojskovođe najzad na izmaku pišu svoje memoare, pa i oni ulaze u književnost." Ali taj svršetak svega u književnosti pokreće jednu univerzalnu temu, aktuelnu i u modernim vremenima, a to je pitanje morala u umetnosti, pitanje koje otvara dilemu šta je osnova umetničkog dela. Matić je još 1960, dakle u vreme kada se ovo pitanje postavljalo isključivo ideološki, u intervjuu za Švedski radio odgovorio: "Jedno umetničko delo je lepo ili nije, ono ne može biti moralno ili nemoralno. Međutim, moralna opasnost počinje kada jedno književno delo zlonamerno ljudi iskorišćuju u sumnjive svrhe, i kada se izvesni pisci služe pisanjem ne da bi stvarali istinsko književno delo, već da bi proturili dobru ili lošu, dobronamernu ili zlonamernu propagandu svojih pseudoideja."

Činjenica je da ideologije (ne samo totalitarne) nisu držale do ovakvih "moralnih pravila", nego su prihvatale i propagirale isključivo "utilitarna pravila". Ovo "Matićevo pravilo" ima svoju predradnju: naime, Matić je početkom 1951. napisao da "nema marksističke estetike" i da "na jednoj doktrini ne može da se izgradi život" – "intenzivan deo društva i politike zahteva ogromno polje slobode i stvaranja koje proširuje koncepciju čoveka i života". Ova dva Matićeva mišljenja, ove dve paralelne relacije, govore o njegovom nepokolebljivom ubeđenju da je svet otvoren i da svako sužavanje, zatvaranje ili ukidanje tog suštinskog obeležja vodi u negaciju. Matićeva "prepravka" Dekartovog iskaza u "Mislim, dakle postojiš" tvrdi da otvorenost sveta znači mogućnost postojanja i za Svet i za Pojedinca u njemu. To podrazumeva i drugi novi svet i Drugog kao našeg sagovornika i saputnika. Matić je to sažeo: "Oni koji predstavljaju Drugog na uranku, a ne Drugog na zalasku." U ovome je osnova Matićeve vere u kulturu, budući da kulturu ne treba razumeti jedino kao ono što je prošlo, nego ono što traje, jer "ljudske vrednosti ne postoje da bi ljudi kao pred nepomičnim karijatidama ničice padali, već da te vrednosti i da ta dostignuća ljudskog genija i ljudskog uma unesu u svoj život (…) nasuprot svim tamnim silama ljudskog bića, i ozare njihov jedini život (…). Kultura je proces kome nema kraja, neprekidna traka, koja se ili bogati ili siromaši, ali nikada nepomična, ne stoji." Jer kultura je "eksplozija čoveka".

Na kraju bih hteo da podsetim na nešto što je u vezi sa Matićem zaboravljeno. Naime, za vreme studentskih demonstracija ‘68. Matić je poziv studenata da govori svoju poeziju odbio, uputivši im 8. juna svoju Izjavu, u kojoj je, između ostalog, napisao: "Pozvali su me da čitam pesme. Nisam otišao iz prostog razloga što smatram da vreme nije za književne večeri. Da li sam sa vama? Pa s kim bih mogao biti u ovom trenutku! Vi ste kao plamen. (…) Na meni nije da govorim. Na vama je. (…) Pronađite svoj rečnik. Progovorite jezikom novog vremena." Matićev glas je bio za pobunu i promenu kako bi u nekoj budućnosti bila ostvarena njegova metafora – Poezija je neprekidna svežina sveta. Na koncu konca, i ovde je odgovor na pitanje o moralu umetnika.

Vi današnji, koji imate još zanosa u sebi, koji ste željni smisla i kojima je žudnja za saznanjem barem trunka od tog smisla – uzmite Matića za preteču i vernog pratioca.

Jedan tekst Dušana Matića

Pismo urbanisti Beograda

Usuđujem se da vam se obratim, nestručan, neuk u stvarima urbanizma, i, sem toga, dovoljno neposvećen u pitanja urbanizma Beograda. Da li je to vašom krivicom, ili mojom, sporedno je. Rado primam na sebe krivicu što se nisam potrudio da dobijem potrebna obaveštenja, srećan ako se, jasna i precizna, mogu dobiti, pa prema tome ovo pismo biće bar sa te strane korisno: dobiću ih najzad u sažetom obliku od vas, makar i naknadno.

Međutim, jedno je sigurno: problemi izgradnje Beograda razdiru vas: to pokazuju planovi koje često objavljujete, i menjate, radovi koje preduzimate, napuštate, i, u drugoj formi, izmenjene, nastavljate. I nas – usuđujem se da govorim u množini – ti problemi preokupiraju: za sebe, znam, mogu da kažem, ponekad me muče. Kad, eto, tako, ulicama koračam. Jer, u jednoj stvari možemo, moramo da se složimo: pitanje kako izgleda, kako će izgledati naš grad, ne interesuje samo one koji planiraju, investiraju, zidaju, već i one koji u njemu žive, rade, kreću se, stanuju, dišu, šetaju se, gledaju (bar u našoj zajednici trebalo bi da bude tako). I one koji vole Beograd, s toliko puno razloga, da ih je već bezbroj, te prevazilaze svaku razložnost, vole ga, jer ga vole, jednostavno.

Ljubav može da bude rđav savetnik u učenim, strogim stvarima urbanizma, osluškujem vaš prekoran glas. I meni su poznate zamke ljubavi. Već vas čujem: može da se voli i ružnoća. Priznajem vam svoju slabost prema Beogradu. Mene uvek trgne – danima se zaboravim – kad mi neki stranac, s kojim sam postao prijatelj, pa se više ne libi da bude iskren, i kaže mi: Beograd nije lep grad, ružan je. I stane da mi priča onu stereotipnu priču da Beograd nije kao ostali evropski gradovi, kao da je meni stalo da Beograd bude "kao ostali evropski gradovi" – najzad šta to znači? – onda mu govorim o našem nebu, ni u jednom gradu nije toliko nad njim i oko njega razmahnuto, nadire sa dna gotovo svake ulice, o našim vodama, u dnu svoje svesti uvek vidim ogromno jezero pod Beogradom, o svetlosti, o našim vetrovima, o olujama koje uzbudljive, uzburkane zavese oblaka, pljuskova, munja i gromova, sručuju od Zemuna na Beograd, kao najlepše romantične pesme. O istorijskim olujama, koje su ga toliko puta ranjavale i rušile. I o tome da još nema punih devedeset godina kako je poslednji vojnik osvajača napustio tvrđavu, da nema ni četrdeset godina otkako je nestalo granice tu na domaku pogleda, na našim vodama. I osećam, moji argumenti padaju u tu istu vodu, znam, Beograd je ružan zaista, ali ne iz razloga moga prijatelja stranca, već, za mene, iz sasvim drugih razloga. Tada ga povedem izvan Beograda, prema Fruškoj gori ili Novom Sadu. Vraćamo se. Predvečerje. Požar zalaska sunca zapalio je okna Beograda. Beo, blistav, zamišljen nad svojim rekama. Ja ga pitam: zar nije lep? Zar nije zaista beli grad, i objašnjavam mu kako je u srednjem veku nastalo njegovo ime. U tim časovima mi zaista postane žao: zašto ne učinimo da Beograd što pre i unutra bude lep i blistavo beo kao posmatran izdaleka.

Zato vam i postavljam neka pitanja, kažem vam svoja čuđenja. Ako budem rekao nerazumnih stvari, nasmejte se et passez outre. Nije ništa opasno. Niti imam moći da poput Osmana naredim prosecanje glavnih arterija kroz labirinte srednjovekovnog Pariza, kao što je taj prefekt pre sto godina učinio, i dao prilike za onaj melanholičan stih Bodlerov: "Jedan grad brže se menja od srca jednog čoveka", niti sam investitor koji će nešto napraviti po svojoj ludoj glavi. Samo me ljubav prema Beogradu inspiriše.

Evo mog prvog čuđenja. Polazim od bojâ, jer u imenu našeg grada dominira jedna boja. Pitam se, zašto u poslednje vreme niču sve češće kuće ružno obojene, da mi se čini kao da se najednom pojavila želja da ime Beograd promenimo u šaren-grad. Ostavljam po strani pitanje tih naših novih kuća, punih nemirnih, krivih, slomljenih linija, balkončića, prečaga, boksova, pregrada, ograda, brisesoleila, prozorčića, orgulja, niti pominjem da su se neke od njih tako neočekivano našle na mestu gde se nalaze kao da su s meseca pale. Isprečile se, razroke, ne znaju kamo da gledaju.

Ne. Govorim samo o boji. Možda ćete mi reći da to nije stvar urbaniste, već stvar arhitekata. Izgleda mi da te precizne podele ovde ne mogu da budu nikakav opravdavajući razlog. Jer, ako razumem značenje i smisao pojma urbaniste, na njemu leži da odredi opšte linije, da precizira glavne crte jednoga grada, da ga vidi u celini. A boja ili boje čine sastavni deo jednog fizičkog predmeta, pa prema tome i jednog grada. Ako se iz svake atinske ulice može videti Akropol, onda to znači, neko je, urbanista ili neko drugi, želeo po svaku cenu da ovaj nezaboravni trag atinske lepote, taj najdragoceniji simbol istorije Atine, ostane vidljiv sa svakog njenog mesta, onda je on morao i da diktira arhitektima visinu i položaj njihovih kuća. Nešto slično, čini mi se, treba učiniti i u Beogradu. Beograd je pun boja, neba, zelenila, vode i vidika, pejsaži su na domaku oka, da bi živošću boja svojih kuća imao potrebe da razbija monotoniju i sivost. Ne. Nije reč samo o tome da kuće budu isključivo bele, već onih boja koje neće kvariti prirodno bogatstvo našeg pejsaža i našeg podneblja, koje neće remetiti harmoniju njegovih vidika. O tome bi neko morao da povede računa, svakako i vi, u zajednici sa slikarima, jer to se tiče opšte slike Beograda, one slike koja prva ostane u oku sačuvana zauvek, kada se baci pogled na njega ili se misli o njemu.

Mi nemamo Akropol. Ali mi imamo položaj Beograda, Kalemegdan i Savu i Dunav. I pogled u beskraj Panonske ravnice. Neka nas bar oni iznenade, ako ne na svakom koraku, a ono bar na svakom drugom. To je valjda i smisao Terazijske terase, taj neočekivani pogled na nebo i vode; ona dopušta da usred gradske vreve, u samom centru, bane priroda puna svetlosti. U kom gradu toga još ima?

Ne radi se o tome da na toj padini Beograd dobije još jedan park, već samo da se useče prozor svetlosti i svežine. Varoš, sa svojim krovovima i svojim životom, mirno može pod njim da teče: ima nečeg neizrecivo lepog u krovovima: oni su sastavni deo varoškog pejsaža i poeme. Kad smo već kod savske padine, zašto se zaboravlja da kuće na njoj moraju da imaju dva lica: jedno prema ulici, a drugo prema širokom, sveobuhvatnom bulevaru Save. Zašto bi se naše oko zaustavljalo kad se, sa trga železničke stanice ili sa prilaza Save, podigne ka varoši, na naličjima zgrada.

U vezi s tim evo mog drugog čuđenja: na jednoj strani, eto, otvaramo prozor na Terazijama, a, s druge strane, zatvaramo prilaze nekih ulica. Još ne mogu da razumem zašto je trebalo zazidati prilaz Nušićeve ulice sa Terazija, i napraviti od ove ulice mračan levak, ne mnogo privlačan? Ako je trebalo isključiti jednu ulicu iz kolskog saobraćaja, ne mislim da je bilo potrebno napraviti toliko prepreka, kad jedan običan saobraćajni znak može to da obeleži: ovuda se kolima ne prolazi. Zašto sprečiti da prodor svetlosti i svežine s Terazijske terase ne prodre do Makedonske ulice, do ispred same "Politike"? Zašto je zatvorena Kapetan-Mišina ulica na Studentskom trgu, kad je ona davala jutarnje sunce Dositejevom parku? Zašto se, u planovima o dovršenju Trga Republike, predviđa zatvaranje Francuske ulice i njeno skretanje pored Doma armije i jedino ulivanje u Jugovićevu ulicu. Ili, po meni još paradoksalnije, eventualno zatvaranje Obilićevog venca na raskrsnici kod kafane "Zagreb". Zašto zamračiti Knez Mihailovu ulicu, i lakat Obilićevog venca, kad se tu otvara pogled pored Doma armije daleko na Dunav? Zašto poremetiti to što je još jedino bilo lepo u tom delu Beograda, zbilja beogradski, to otvaranje krilnih ulica duž grebena. Ako već još ne možemo korakom da dopremo jednostavno do Save i Dunava, onda zašto nas sprečavati da to uradimo pogledom?

Evo mog trećeg čuđenja.

Zašto nas onda što pre ne pustite do Save i Dunava? Zašto da nam donji Kalemegdan, čak i kad smo na njegovoj terasi, izgleda dalji od Košutnjaka i Topčidera. Poznate su mi primedbe, naša železnička stanica, pristanište i pruge odvajaju od Save i Dunava, te dok se ne reše ti osnovni krupni problemi itd., i ovo pitanje, ja bih ga nazvao, ljudsko pitanje, ne može da se reši. Mene čudi taj estetizam. Niko od nas, verujem, nije toliko esteta da zaboravlja nužnosti, teškoće, velike probleme Beograda. Ko bi mogao da zameri jednom gradu, što su mu preča od estetskih pitanja, i važnija, železnička stanica ili pristanište.

I evo mog četvrtog čuđenja.

Zašto se hitnije ne zatvore neki razjapljeni prostori u Beogradu? Mislim na trgove. Zašto se najzad ne zatvori, ne uokviri Trg Republike. Ako je zaista težak problem trg kod Slavije i na železničkoj stanici i teško ih je rešiti, jer su u tesnoj vezi sa drugim problemima izgradnje Beograda i saobraćajnih težišta, trg kod Narodnog pozorišta traži samo da se dovrši. Trg kod spomenika ima svoje zaglavlje, vreme i istorija su ga već postavili, zašto ne bismo nešto već primili što je život grada uradio, i to pravilno, prilično skladno zaglavlje, pravim linijama samo završili: povući od pozorišta i od palate Jadran, prave linije na Kolarčevu i Makedonsku ulicu. Svako komplikovanije rešenje, proširivanje trga, svako takozvano originalno rešenje za ovaj trg čini mi se izlišnim i nepotrebnim, pomalo hamletovskim. Nešto od naše najnovije istorije našlo je odjeka na ovom trgu, pa čak i iz daleke prošlosti Beograda mogu se izvući uspomene koje su vezane za njega. Tu je Stambol-kapija, na njemu je sazidana naša prva velika kulturna ustanova, Narodno pozorište, na njemu je objavljeno ubistvo Aleksandra i Drage, na njemu je Nušić krenuo na konju predvodeći demonstracije protivu Austrije u doba aneksije Bosne i Hercegovine, na njemu je 27. marta spaljena Hitlerova slika, na njemu je održan prvi veliki miting posle oslobođenja. Možda će neko, sutra, kroz pedeset godina ili sto, napisati dramu ili tragediju u vezi sa događajima koji su se odigravali na trgu, i zar ne bi bilo uzbudljivo za buduće Beograđane da jedne večeri pod vedrim nebom vide njihovo prikazivanje, kao što mi danas u Dubrovniku gledamo komade na istim onim pjacama na kojima su se oni odigravali. Zašto ne bi pred našim Narodnim pozorištem bio jedan trg, neka vrsta pozorišta pod otvorenim nebom, čija je scena već unapred ocrtana, i zašto ne bismo jednoga dana, zaustavivši saobraćaj, na njemu mogli da čujemo kakav monstr-orkestar ili hor iz cele naše zemlje? Sem toga, u tom centru grada gde dominiraju vijugave linije na Terazijama, jedan miran četvorougaonik dobro bi došao kao smirenje i kao osveženje.

Zašto se na Studentskom trgu, gde su se u poslednje vreme podigle dve zgrade, nije povelo računa da to nisu zgrade u Jugovićevoj ili Vasinoj ulici, već i sastavni delovi tog našeg toliko znamenitog po događajima trga, i da okružavaju jedan park? Na stranu što bismo se mogli pitati zašto Hemijski institut usred grada. I bez obzira što je zbog te zgrade zatvorena Kapetan-Mišina ulica, zaista se možemo začuditi zašto je najednom ostavljena pukotina na jednom krilu, te tako trg ostaje nedovršen i krnj.

Moja pitanja, čini mi se, ne zadiru u vaše osnovne brige, teške probleme koji vas najviše uznemiravaju. Ona se tiču, možda, pre ljudske strane izgleda našega grada. Lepota i lik jedne varoši ne moraju da se sastoje samo u veličanstvenosti njenih palata ili širini njenih bulevara i ulica. Lepota može da bude i skromna i smerna. Veličanstvenost Karijatida na Erehteonu ne leži u njihovoj kolosalnosti, već u skladnosti suzdržane snage, dostojanstva i pitomine. Rešavanje zamašnih problema preobražaja Beograda u zaista veliki, moderan grad, ne bi trebalo da nas spreči da ono što se taloži ne sredimo, ne damo mu našu patinu, i da pred apstraktnim perspektivama budućnosti ne zanemarimo ono što može da dobije svoj konkretan, živi i harmoničan lik.

Izuzetan položaj Beograda zahteva i izuzetna rešenja. Najopasnije bi bilo povoditi se doslovce za primerima. Tu, zaista, vašoj inventivnosti i vašem geniju pruža se vrlo mnogo mogućnosti da se ostvari. Iz tog poštovanja prema vama, usudio sam se i da postavim ova pitanja, ne mnogo skupa pitanja; i ako sam nešto više ili manje od razumnog ili nerazumnog rekao, to je samo zato što volim Beograd naše prošlosti, naše sadašnjosti i naše budućnosti, i što imam nade u vas da ćete ipak rešiti sva pitanja koja stoje pred vama. Ali, nama laicima, koji se inspirišemo samo ljubavlju prema našem gradu, dopustite da kažemo ponekad koju reč, pa makar i naivnu, i pogrešnu, ali koja u svakom slučaju ne može biti štetna.

Dušan Matić
(Iz knjige Na tapet dana, Matica srpska, 1961)

Iz istog broja

Književnost – Malteški soko Dešijela Hemeta

Iskupljenje na ulicama zla

Muharem Bazdulj

Glumac u vremenu

Intervju – Pero Kvrgić, glumac

Sonja Ćirić

Dobrica Ćosić (1921-2014)

Kraj srpskog XX veka

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu