Kultura

TV manijak

Medijska sačekuša

Šešeljevim izjavama, pokušajem ubistva Milana Beka i napadom na profesora Iliju Vujačića, priča o nasilju u javnoj sferi se ne završava. Dva maloletna delinkventa od 10 i 11 godina pretukla su Rašu Popova, dedu koji ima 81 godinu i koji je za decu napravio više emisija nego što ta deca imaju krivičnih prijava, a već ih imaju 300 komada!

Piše: Dragan Ilić

Sa dolaskom Šešelja, na srpsku političku pozornicu vratila se reč – atentat!

Čak i ako ste gajili simpatije prema čoveku koji je obesmislio procedure Haškog tribunala, nije vam bilo prijatno kada ste od Šešelja čuli hvalospeve posvećene atentatoru na Zorana Đinđića. Delovalo je da ubistvo kao vid političke borbe predstavlja tamnu prošlost koju smo ostavili za sobom.

Šešelj je, što je zaista moć urođenog političkog populizma, vratio taj spoj politike života i smrti, gde lična sudbina postaje deo javnog diskursa. Tako je bilo u svim diktaturama u ovoj zemlji – od Tita i Jovanke, preko Slobe i Mire, do Šešelja koji je svoja dva kancera javno imenovao i personalizovao kao Nikolića i Vučića.

Atentat je važan element mitske svesti kod Srba, od Miloša i Murata do Principa i Ferdinanda. Tu su i pobijeni Obrenovići, Crnorukci i Draga Mašin, useknuće glave Karađorđa, čitav niz ubistava koja obeležavaju istoriju Srbije.

Devedesete su u Srbiji obeležili atentati na biznismene bliske političkim centrima moći. Zato je pokušaj atentata na Milana Beka delovao kao hiper-vremeplov. Prvo: akter je više od dvadeset godina u biznisu i politici, a manir izvršenja je, kako mediji papagajski ponavljaju – "klasična sačekuša".

Vidite da se vratio i zaboravljeni kriminalistički sleng, gde spadaju i "kašikara", "škorpion" ili "štek". Milan Beko je, na sreću preživeo, ali je vlast pokazala neobičnu anomaliju u osudi atentatora.

Već u nespretnom obraćanju ministra Stefanovića, postalo je jasno da vlast želi pošto-poto da pokaže kako u Srbiji više nema mafije. Istu kvalifikaciju je izneo i Aleksandar Vučić kada je lansirana teza o atentatorima "amaterima". Usledila je medijska kakofonija u kojoj je počelo omalovažavanje pucača. Atentatori su "diletanti", "amateri", "neprofesionalci", jer su promašili dva od četiri metka. Ovi pucači-početnici su se ispromašivali, nisu imali nekakvu kesu za čaure, nisu se dobro sakrili u žbunju, a da ne govorim kako je akteru spala kapuljača i otkrila mu lice. Žrtvu niko nije ni pominjao.

Onda ide ekspertiza gde se daju saveti i pokazuje specifično znanje – iako, koliko mi je poznato, ni premijer ni ministar nemaju specifično znanje ni obuku iz kriminalistike. Gde je to večernja škola za kriminalistiku, kad se tako lako savladava gradivo? U tabloidima odanim vlasti lansirana je romansirana verzija atentata. Nesuđeni ubica ima lepe crte lica (čuj poezije), ima crnogorski akcenat, visok je 175 cm, a nije isključeno da je to, u stvari, lepa Crnogorka! Nađen je i ženski DNK.

Pokušaj ubistva onda dobija potpuno drugačiji kulturološki okvir, jer motive svodi na lični nivo, lični sukob, možda ljubomoru, čak travestiju!

Profesionalni ubica se, dakle, od amatera razlikuje po uspešnosti, on nema lične motive i ima kesu za čaure. Profesionalnog ubicu nikada neće pronaći. On kod policije i vlasti izaziva izvesno strahopoštovanje.

Ovi što su pokušali da ubiju Milana Beka svedeni su na nivo crnogorskih pijanih svatova pravilnih crta lica sa žarom krvne osvete u srcu.

Ipak, neprijatna činjenica ostaje. U popodnevnim satima, u delu grada u kojem vrvi od kamera i policije, neko je pokušao da ubije jednog od najbogatijih ljudi u regionu. Nisu ga ubili, ali su ga ozbiljno ranili. Ko se onda može osećati bezbedno u Srbiji?

Samo nekoliko dana kasnije usledio je napad na dekana FPN-a, dr Iliju Vujačića. Čoveku su već pretili, ali kao da pretnje niko nije uzeo ozbiljno, uprkos činjenici da su ultradesničari već upadali na fakultet, prekidali tribine i mlatili učesnike. Ovo je samo potvrdilo strah običnih ljudi, jer ako neko puca na Milana Beka, a vlast minorizuje problem, onda će dekan jednog fakulteta popiti batine, jer je svojim principijelnim stavovima nekom išao na živce.

Nažalost, tu se priča o nasilju u javnoj sferi ne završava. Dva maloletna delinkventa od 10 i 11 godina pretukla su Rašu Popova, dedu koji ima 81 godinu i koji je za decu napravio više emisija nego što ta deca imaju krivičnih prijava, a već ih imaju 300 komada! Jedan starac, njihova prethodna žrtva, preminuo je od posledica batina. Raša, dobar kakav je, dao im je pare kada su mu tražili, ali su oni nezadovoljni iznosom odlučili da ga prebiju. Posmatrano iz ugla naših medija, ova deca pokazuju osobine budućih profesionalnih atentatora. Ne ostavljaju posao završen do pola! Dragom Raši želimo što brži oporavak. Ako se pitate kako su deca postala hladnokrvni kriminalci u tako mladim godinama, odgovor su nam možda dali mediji i političari. Čuli smo kriminološke analize, čuli smo teorije o mogućim motivima, ali nismo baš nijednom čuli običnu ljudsku reč brige za nečiji život!

Iz istog broja

In memoriam – Jovan Ćirilov (1931-2014)

Sam svoja epoha

Teofil Pančić

Intervju – Vladimir Perišić, reditelj, član Saveta FAF-a i selektor programa "Bande à part"

Banda autsajdera

 

Intervju – Srdan Golubović, reditelj i predsednik Saveta Festivala autorskog filma

O festivalu drugačijih filmova

Marko Dinić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu