Kultura

Roman

Madonin nakit, Laslo Blašković

Fajront u bircuzu "Forma"

Filip Višnjić, Beograd 2003.

Madonin nakit, Laslo Blašković 1

Dobrodošli u veseli pakao p(r)oezije! I nemojte misliti da iz njega možete bezbedno izaći koristeći svoju šerlokholmsovski neumoljivu Zdravu Pamet, kaogod iz lavirinta u kakvom časopisu za enigmatičare-entuzijaste: biće da ovde važe sasvim luiskerolovski naopaka pravila igre, to jest u onoj meri u kojoj ih ima, odnosno u meri u kojoj je pisac dozvolio pravilima da mu svojom "pravilnošću" kvare Igru. A onog atipičnog pakla što se smatra, radi se, dakako – samo bez onoga "r" u zagradi – o sintagmi koja direktno i bez krzmanja upućuje na po-etiku Vojislava Despotova, na neumrlog, dakle, dobrog duha vertikalnog Ujvideka i mernu jedinicu razuzdane, hedonističke mašte u savremenom srpskom pisanju, a što sve kanda mora imati neki tajni link s faktom da se jedan od maketnih "likova" nove Blaškovićeve prozoidne groteske (prozeske?) zove Ladislav Despot…

Okej, a sada sredina malo napred, tj. rikverciramo sa neke moguće, konvencionalnije postavljene "sredine" priče o knjizi ka njenom "najlogičnijem" početku: tri stotine šezdeset i pet strana četvrtog romana Lasla Blaškovića Madonin nakit ugrubo je podeljeno u četiri podugačka solilokvija četvorice naratora (plus dramsko-poetski rasplet, kao zaigrani piščev doprinos veštom metažanrovskom orgijanju) čiji se životni putevi isprepliću i razilaze uzduž i popreko po romanu i (para)istorijskom vremenskonm rasponu od prerane smrti Josipa Broza preko pada Berlinskog zida do notornog NATO-bombardovanja nekako s proleća 1999. i njegovog sablasno-farsičnog appendixa u vidu totalnog pomračenja sunca od 11. avgusta devedeset i devete, kada su ulice, šorovi, sokaci i drumovi gradova i sela zemlje Srbije opusteli, a značajan deo Nebeskog Naroda bar nakratko poverovao da mu je konačno došao kraj, da će razgoropađena Zvezda napokon učiniti sve ono oko čega su se nećkale i prenemagale druge nebeske i zemaljske sile… Enivej, Joakim Blašković, Andreutin Striber (još jedan od onih karakterističnih parablaškovića razasutih sveudilj po Blaškovićevoj prozi!), Verim Mehmetaj i narečeni Ladislav Despot konačno se "združuju"i suočavaju u zatvoru otvorenog tipa, odnosno zatvorskoj bolnici u Petrovaradinu, kamo su dospeli zbog raznih slučajnih ili posve bizarnih ogrešenja o zakon, i odakle slušaju bombaške detonacije u "normalnom", "spoljnom" svetu, upadljivo luđem i svinjarijama sklonijem od onoga iza rešetaka lokalnog Pržuna za popravljive tipove. Umesto patetično-epske slike Ničim Izazvane Kataklizme, i to pusto ne-magično bembanje – kao literarno već svojski isceđeni motiv – provedeno, hm… pod senkom zmaja (blagodaram, Pisarev!) više nekako nalikuje na dosta jadnu simulaciju, loš teatar, "pedagošku" inscenaciju ekskluzivno za zatvorenike, okasnelu vežbu ONO i DSZ… Prava kataklizma zatvoreničkog mikrosveta ionako dolazi docnije, dok ceo kontinent blene u traljavo pomračeno sunce, dok Herojska Srbija džedži iza spuštenih žaluzina, a zatvor, avaj, biva razvaljen velikom poplavom!

Prethodne su dve-tri rečenice samo su Skicine Skice Skica onoga što se u novog Lasla B. "dešava": svi su naratori zapravo skloni izobilnim i neizbrojnim skakanjima u svim pravcima – da se podsetimo još jednog novosadskog ludiste – i njihove sumasišavše ili pak na-um-s-mukom-popevše priče i prisećanja ševrdaju po novosadskim Limanima i sličnim lokacijama, u trebljenju i ukrštanju pijanih i zaludnih erotskih izleta, detinjih nezarastljivih rana i ranih jada, sitnosatnih pesničkih lutanja, lupanja i tamburanja u bircuzu "Forma" – kao nimalo slučajno izabranom simboličkom izvoru i utočištu Blaškovićevih napora u ovoj knjizi – i u prebiranju po kojekakvim Opštim Mestima (dragim ili bolnim, ali svakako povučenim kroz Blaškovićev ironijski filter) lokalne, nacionalne i globalne mitologije, od mesnih šank-poeta preko besmrtnih diktatora do popkulturnih vedeta a la Bruce Lee, zaštitnik slabih i nemoćnih, junak bioskopa i dečačkih snova iz vremena oko Titove smrti, dakako onih snova koji još nisu postali vlažni… Laslo Blašković u Madoninom nakitu – a pomalo baš na tragu poznijih Despotovljevih proza – uspeva da zamrsi teško razmrsivo narativno klupko, u kojem ćete "promašiti ceo fudbal" ili brzo odustati od čitanja ako krenete da ga "strejtaški" razgonetate; u pravu je, naime, Zoran Paunović kada piše da se u ovoj knjizi "Blašković pesnik i Blašković pripovedač slažu bolje no ikada ranije". E sad, sve drugo je stvar ukusa: meni, čemu kriti, zeru više prija onaj Blašković iz Svadbenog marša i Mrtve prirode sa satom, ali u ovom slučaju to valjda uistinu više govori o preferencijama čitača nego o (aktuelnom) dometu spisatelja: Madonin nakit u osnovi zadržava i razvija vrline svojih prethodnika, samo što L. B. ovaj put zamašnije pušta pesniku na volju. Paunović, svestan toga, uočava ovde i "melanholični cinizam u kojem se, kao kod Kiša, oseća pre tuga nego gnev zbog toga što je svet tako pogrešno skrojen". A Kiš ovde nije spomenut slučajno: uz papa-Despotova, upravo je pisac "Peščanika" jedan od onih s kojima se Blašković(ev pripovedač) u Madoninom nakitu najviše poigrava, kao kakav nadareni i namerno pomalo blazirani razmetni sin, koji u jednom momentu čak svadljivo uočava kako su valjda i neki drugi ljudi, zaboga, imali oca, kako valjda i neko drugi može da piše o detinjstvu i tako tome, a da se to ne gurne odmah pod sveogrćući kišovski šinjel…

I kada se u bircuzu "Forma" označi fajront, kada konobar Red izvrne stolice na stolove, ostaje još samo da se podvuče crta: Madonin nakit je složeno i zahtevno, ali razuzdano i vedro (u ključu onog "veselog pakla", dakako!) piščevo razračunavanje sa demonima Istorije, sa sablastima vremena i mesta (jednog tobožnjeg "malog grada" pod Tvrđavom na Dunavu, grada u kojem se "svi poznaju", i sve je nužno nekako incestuozno) i umešno proigravanje granica kompaktnog i čitljivog proznog iskaza u posve nekonvencionalnom registru, a ipak na bezbednoj udaljenosti od Dosade koju ume izazvati određena vrsta samosvrhovitog eksperimentisanja. Madonin nakit je, dakle, hm… knjiga smrti i razonode (thanx, Kopicl!) koja će bogato nagraditi čitaoca koji joj bude ravan, a oni u slabašnijoj formi će možda brzo početi da gube dah pred blaškovićevskim preobiljem i brzinom, pa će tražiti od njega da ode u boks, gde će zadihano zavapiti "Skidaj gumu, Laslo! Skidaj gumu, Laslo"!

Ta di ću vrelu gumu dirat, čoveče?!

Iz istog broja

Film

Seks je komedija

Ivan Jević

CD

Uslovna sloboda, Jarboli

Dragan Ambrozić

TV manijak

Optimizam ere pečenih prasića

Dragan Ilić

Intervju - Laslo Blašković, pisac

Priča o istinitim anđelima

Slobodan Kostić

Savremena klasika - Dušan Kovačević u Narodnom pozorištu

Robna marka srpskog teatra

Ivan Medenica

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu