Kultura

Esej

Mađarska vina 2

VERMER IZ DELFTA: "Čaša vina", 1658-1661

Mađarska vina

Povodom smrti Save Babića, velikog prevodioca i sjajnog čoveka, objavljujemo jedan od eseja iz njegove prevodilačke zaostavštine

Vino je muška stvar, o njemu treba govoriti tiho. Najumesnije je uz čašu vina. Kada ostarim, hoću podrum, to sam već čvrsto odlučio. Ništa drugo ne želim od života. Već sam i mesto odabrao, nedaleko od moga doma: odlaziću do njega pešice i vodiću računa da me ljudi u okolini smatraju vinarem, a vlasnici voćnjaka i pudari da ne saznaju ništa o mojoj gradskoj prošlosti. Ako mi slepa sreća bude naklonjena, časni ljudi će me u svom svetu u mojoj sedamdesetoj smatrati poštenim čovekom, čovekom koji zna gde treba umreti. Jer nema lepše smrti nego ispod oraha, ispred vinskog podruma, u jesen, neposredno posle berbe, kada mlado vino već drema i fermentuje u buradima, orasi su pomlaćeni s drveta, a sunce još ima blage snage, kao ljubav starog čoveka. Tu ću jednoga dana sedeti na klupi, leđima naslonjen na podrum gde se odmaraju moja vina, nalakćen na sto s ukrštenim nogama. U dubini vidim čepelski predeo, u daljini pristranke moje domovine. U to vreme ću čitati samo knjige od hiljadu godina i uz njih piti stara vina, petogodišnje šomlovsko. Tako ću čekati smrt. Dok ne stigne, katkada zamišljam kakav će biti podrum? Dvadeset buradi će biti poređano u dubini s lučnim svodom, na dugu burad ću kredom ispisivati godište i ime vina. Imaću tri bureta rizlinga, to je već sigurno. Rizling je među mađarskim vinima kao opšte mesto u ljudskom mišljenju: povezuje dublji smisao čovekovih stvari. Mađaru, ne plaši se opštih mesta: iz njih plàvi samoodbrambena snaga. Biće rizling, ne mnogo star, italijanski rizling od tri-četiri godine, na čijoj se glatkosti još oseća latinsko obrazovanje i panonska profinjenost vinarske kulture. Mađara retko razočara rizling. Širom domovine toči se mnoštvo bućkuriša, ali u mađarskom rizlingu nazvanom italijanski ima neke domaće pouzdanosti: čovek ga pije kao kada s rođacima razgovara. Ima jedna vrsta koju sam upoznao samo flaširanu: rajnski rizling pokojnog kneza Feštetiča iz njegovih vinograda u Dijašu. Više ga nema u prometu, ili ako ga ima, onda samo u flašama, na izuzetnim mestima. Jedno vreme to je bilo najplemenitije mađarsko belo vino, samo ga je dostizalo šomlovsko. Ovaj Feštetičev rajnski rizling bio je bledozelen, a njegov miris poput starog francuskog chablis. Imalo je neko svojstvo koje je najređe u vinu, i u čoveku, i sve se više gubi iz sveta: imalo je svoj cachet, individualnost s pečatom. Ovaj fenomen se gubi: dobri tipovi vina i tipovi ljudi ostaju na svom mestu. Ali je rizling u Mađarskoj ono što Francuzi opštim pojmom, bez pobliže oznake vrste, nazivaju belim vinom. Ona čaša vina koja se pred čoveka stavlja u gostionici i bez porudžbine, vino koje je kao hleb, hrana tela nacije, nešto opšte i pouzdano. Kada u Mađarskoj bude nevolje i s rizlingom, ja više neću da živim.

Podrum će biti dubok, iz Šoprona ću doneti nisku veoma začinjenih kobasica od kasapina koji landjager spravlja lično u sokačetu podno Tvrđave, ovde ću držati šunku i ren, i razume se cug i nekoliko flaša od pinte, za goste. Pinta je stara mera, koristili su je još naši dedovi: sadrži podrug litre i Mađar kada dospe u muževno doba, svake večeri potrebuje na postavljenom stolu za večeru svoj obrok od pinte. Svaki častan čovek potrebovao je i poželeo pre jedne generacije svako veče jednu pintu vina s peska ili badačonjskog. Druga je situacija bila u mom rodnom gradu, u predelu Kaše (Košice), gde su gospoda, razume se, pila samorodni, ali i vašarske kiridžije, u krčmi "Kod zlatne sanjarije": samorodni se već pio na čaše, samo su ga Poljaci lokali, kao da gase žeđ.

Mađar je, mudro i oprezno, pio stono vino. Stonim vinom je nazivano sve između rizlinga i silvanca, ono vino posle kojega se sutradan čovek budi lake glave. Ali znam od Geze Silea da naziv potiče od stola mladog Franje Josifa: on je bio prvi od mađarskih kraljeva i austrijskih careva koji je – mudro poznavajući ljude – naredio da se na prisnijim ručkovima pred gosta postavlja i flaša lakšeg vina, iz koje on po volji može piti točeći sam sebi, a samo bi finija, zvaničnija vina lakeji služili u čašama. Dakle, u Monarhiji je postojalo stono vino koje je gost za kraljevskim stolom točio i pio prema sopstvenoj meri i zahtevu. Kada je to odlučio, Franja Josif možda nije poznavao dobro vina, ali jeste ljude.

I zato što prezirem pijanog čoveka, bar isto onoliko koliko i probirljivca koji nevoljno meša vino s mineralnom vodom – dokle i zašto hoćeš tako oprezno da živiš, neveseli brate moj? – unajmiću jednog ostarelog šankera, Švabu, koji će naučiti da pravi špricere za moje goste. Jer soda nije mineralna voda, zapamtimo to zauvek. Soda je već civilizacija, to je istina, ali je bio potreban marifetluk generacija i vekova dok Mađar nije naučio i otkrio špricer, koji je tajna dugog života. Karakteristično, ali je istina da špricer ne ume da spravi solo-čovek. Zalud naučiš lekciju, beskorisno kupuješ čaše od tri deci, jeste, uzalud odmeravaš i mešaš savesno i brižno dva deci vina s deci sode, formulu špricera u stanju je da poznaje samo profesionalni šanker. A kada je Mađar otkrio ovu zadivljujuće mudru i opreznu smešu – dovoljnu koncentraciju da podstiče maštu muškarca koji pije, a istovremeno dovoljno pitomu da ne šteti plemenitijim organima – imao je svedočanstvo o dubokom životnom iskustvu. Jer svaka mineralna voda je tužna stvar, kvari karakter vina, ali miris badačonjskog ili jegarskog belog se ne menja od sode, razmera oprezno-mudre smeše špricera, hvala budi vekovnoj praksi, čuva Mađara od svakakvih ispada. Solo-čovek ne zna da napravi špricer. Lakše je uvrebati tajnu mešanja "šale", "hauzmajstora" ili "hosulepeša" nego majstoriju zagonetke pripremanja špricera. Kako dobar šanker jednom rukom toči vino u čašu od tri deci, drugom rukom štrcne odgovarajuću količinu sode: to je tajna u koju se razume samo stručnjak. Mnogi ljudi koji dolaze u krčmu ostali bi kod kuće kada bi tajnu špricera mogao da nauči solo-čovek. Ali je to nemoguće, nažalost.

Zato ću držati jednog starog šankera, i u proleće ćemo zajedno kontrolisati burad. Biće i "bikavera", ali ne mnogo, i ne u buretu, nego u pletarama. Što se tiče bikavera, ja ga štujem, ali samo oprezno i sa daljine. U ovome vinu živi gusta strast, to je vino kojega ima od dve podvrste, jedno je pomirljivije, slatkasto, a drugo gusto i oporo, ono je pravo. Gostioničar u Jegri meni daje od ovoga drugoga ako ponekada otputujem gore, a tu podvrstu ne iznosi nepoznatim gostima, jer od njega nema mnogo ni u jegarskim podrumima. Ovaj opori bikaver strašno duboko se ukopava u čovekove nerve. Istinski ispremeće pramateriju čovekove duše, posle tri deci katkada se sećam portugalskih reči i grčkih glagolskih prefiksa, i uči me nekoj kineskoj mudrosti, kao da mi šapuće: sve je lepo, sve će prominuti, dakle mudrije je ostati miran. Druga je situacija sa šomlovskim. Već oko njegovog imena ima mnogo zbrke: kažu "šomlajsko", "šomjovsko", ali sve je to samo koješta, govorna greška. Časno njegovo ime jeste "šomlovsko", i kao čuvene porodice koje izumiru, i ovo vino traži da mu ime izgovaramo ispravno i časno. Ono je knez među mađarskim vinima. Rađa na malom prostoru, i neće dugo: umorno vino, ova vrsta grožđa polako se gubi iz vinograda. Miris mu je poput belog burgundca, ali je plemenitiji. Ima jedna vrsta šomlovskog, ime mu je "zlatna vatra", i upravo je takav: smeša vatre i zlata. Ovo vino ume da nagovara. Kaže: "Živi!" Kazuje samo tu jednu jedinu reč, ali s takvom doslednom snagom kao stare latinske pesme svoje pouke. Šta je sve ovo grožđe posisalo tokom sunčanih dana, među vekovnim mirisima! Kiselost zemlje i njenu tajanstvenu snagu, vatru sunca, mudrost kišnih jeseni, skrivene destilate iz hemijske kuhinje prirode – sve se to preobrazilo u oplemenjenu mudrost zlatne boje u ovom čudesnom vinu; znam samo jedno jedino njemu slično na celom svetu: Poully furmée, taj beli burgundac s ukusom dima. Duh ova dva vina je istovetan: nisu oni takmaci, nego genijalna braća. Jer vino nema samo ukus, miris i sadržinu alkohola, nego pre svega duh. Kao da narod koji ga gaji i pije predaje domaćem vinu nešto od tajnog sadržaja svoje duše. U šomlovskom vinu žive najplemenitija svojstva Mađara: istočnjačka mudrost i zapadnjačka prosvećenost. Ima u njemu nešto od spokojstva Azije i od radoznalosti Evrope. To je najsrećnija smeša, i u vinu i u čoveku.

Na berbu ću pozvati goste koji ne vole muziku, ne razumeju se u politiku i umeju da ćute ispod oraha. Čime da ih poslužim?… Šunka s renom, to se samo po sebi razume, krompir zapreten u pepelu i beli liptajski sir, čuveni liptajski iz drvenih kaca, bez paprike i ringlica. Iskustva jednog dugog života i spremnost na nagovaranje premalo je da bih ubedio svoje savremenike: kakvo je savršeno meze uz vino liptajski sir u prirodnom stanju, i koliko je neumesna pomodnost lukom, senfom i paprikom komplikovati ono što je priroda sama savršeno stvorila. Uz čisto vino neophodan je čist zalogaj hrane: već su i Kinezi to znali, koji inače nisu vindžije, jer iz Turkestana nabavljaju vino proizvedeno od grožđa uz svoje vino od pirinča, nesrećnici! Kada budem imao podrum, pekari iz Šorokšara će opet peći bele cipovke, Bačka će slati barene gronike za moje berbe. Sedećemo ovako, u prozračno jesenje popodne, ispred gvozdenih vrata podruma, na dugačkoj klupi. U ruci nam brica, jer gospodin prilikom prisnog jela ne koristi tuđi pribor, pred nama čaše od dva deci, iz zlatnog kupatila jeseni u dubini se izdvaja domaći predeo s magličastim obrisima.

Ćutimo.

Iza nas, u dubini podruma gunđaju burad: s rizlingom, šomlovsko, silvanac, badačonjsko, bledožuto pričesno vino sveštenika iz Zirca, rod reda dobrostivih učitelja iz Dergiča i blagi izdanci mađarskog peska, večiti drugari vedrijih letnjih večeri, ljupka kadarka koja i nije istinsko vino, ali za piće je blaga i zabavna. Vina žive i gunđaju u podrumu, u krošnjama oraha zundaraju pretile ose, daleko, u dubini plovi lađa niz Dunavo, odvozi i dovozi robu među dobronamerne narode jednog izmirenog sveta, večitim drumom naroda, a u vinogradima Panonije raspevane devojke su oprale bele none i gaze grozdove. Svi ćemo ostariti, i vlasnik podruma i njegovi gosti, o književnosti se povede reč među nama samo ako je bar od hiljadu godina, a o vinu samo onda ako je bar petogodišnje, ne želimo više osvetu i zaboravili smo već i one kojima negda nismo hteli da oprostimo. Posmatramo predeo, pijuckamo vino i oprezno izgovorimo po koju reč koja je po starini ispisnik ovoga predela. Vino ne podnosi torokave goste, to je davno iskustvo, a govorljivi gost, kome je još važna svakovrsna taština sveta, ne podnosi vino. Živim za taj tren, sve što ću dotle raditi, samo je još priprema, ni sam do toga ne držim mnogo. Svi ćemo postati mudraci, a od prve čaše ćemo prosuti dve-tri kapi na zemlju, prema drevnom žrtvenom obredu. Kada se javi prva zvezda, zaključaćemo gvozdena vrata podruma, i oslonjeni na kratak štap krenućemo kući: noć je već sveža, senke društva guta čarolija oktobarske večeri. Živimo, ne živimo, kome je to odista važno?… Bićemo mudri kao vino koje smo pili, i sležući ramenima govorićemo o sudu potomstva. Jer je na dnu svake mudrosti, koju je Mađar naučio od domaćeg vina i kulture, samo ovo: treba voleti život, i ne treba voditi računa o sudu sveta. Sve ostalo je taština.

(Preveo sa mađarskog: Sava Babić)

Iz istog broja

Intervju – Nenad Janković

Smisao nadrealizma dr Neleta Karajlića

Nebojša Grujičić, Jovana Gligorijević

Koncert

Druga glasnost

Dragan Kremer

In memoriam – Sava Babić (1934–2012)

Valcer sa stvarnošću

Muharem Bazdulj

TV manijak

Palmin petak

Dragan Ilić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu