Utisak koji se pomalo neočekivano pojavio na uzorku nekih od probitačnijih naslova iz programa prvih dana ovogodišnjeg izdanja Festivala evropskog filma na Paliću, utisak koji je, doduše, sramežljivo, sugerisao da je i unutar vira poslovičnog tematskog čemera savremenog evropskog filma barem tu i tamo opravdano očekivati i nekoliko povoda za smeh, postojanije se pozicionirao i ukorenio i tokom središnjeg i završnog dela pomenute filmske fešte. Iz ponude Glavnog takmičarskog izdanja tako su nam stigla još barem tri ostvarenja koja se uz tek ponešto relativizacija i tek prstohvat terminološke akrobatike mirne duše mogu označiti i kao komedije. Stvari zbirno i ekonomično stoje otprilike ovako…
Pobednički film, R.M.N., najnoviji film lako prepoznatljivog jurišnika Novog rumunskog filma, Kristijana Munđiua (4 meseca, 3 nedelje, 2 dana, Iza brda, Matura), pružio nam je priliku da ovog sineastu ispratimo u vrhunskoj autorskoj i rediteljskoj formi i u možda i neočekivano dinamičnom pripovedačkom naletu. R.M.N. / Magnetna rezonanca je film lako prepoznatljive i pojmljive poente koja se u dovoljnom opsegu očitava već u prvih desetak minuta – Munđiu je tu za cilj imao društvenu hroniku sa središnjim motivom (nacionalnih i srodnih) netrpeljivosti i isključivosti, a na uzorku prikaza života u malenom mestu u Transilvaniji, delu Rumunije sa vidno šarenolikom etničkom strukturom življa. U prvoj sceni zatičemo ključnog (anti)junaka kako uz pogrdne reči usmerene ka njegovom navodnom romskom poreklu biva ponižen tokom rada u Nemačkoj, da bismo ubrzo saznali da je isti on (pod imenom Matijas) zapravo Rumun i nemačkog porekla, koji se onda vraća u rodni kraj upravo u danima kada kreće lavina nezadovoljstva isprva pokrenutog dolaskom dva tamnoputija radnika iz Šri Lanke u pogon pekarskog preduzeća, koje je, i usled masovnog odliva radnika put berićetnijih adresa Evropske unije, ostalo bez preko potrebne radne snage, a kojim rukovodi (etnička) Mađarica, usredsređena na kredite i grantove EU i duboko uverena u nužnost minimalnih zarada za one potčinjene i manje srećnije. Ispod toga kipti i porodična drama pominjanog Matijasa sa sve razrokim ljubavnim trouglom i malodobnim sinom koji je neznano zašto prestao da govori, a nezadovoljstvo je tu sveprisutno i pored svečarske predbožićne euforije, sa pratećim svetkovinama kao oprobanim fokalnim tačkama društvenog života u većini mesta te veličine i slične dinamike zajedničkog života u očitoj oskudici, i anksioznošću kao snažnim zajedničkim sadržateljem.
MIRENJE S ROBOVSKOM SUŠTINOM: Nalik strukturi i narativnom postupku u Maturi, Munđiu se usredsređeno drži svog nauma i plete evidentno gustu društvenu hroniku sveopšte, gotovo pa endemske teskobe kao prepoznatljiv izotop i naših dana, pri čemu pripovedanje biva kristalno jasno, ritam ujednačen, a atmosfera filma brižljivo gradirana i održavana sve do tragične završnice po meri aktera, njihovog jada i besa i onoga sa čim je dato da se bore. Munđiu se odlično pokazao i na nivou detalja – tako Čila, desna ruka vlasnice pekarskog preduzeća, Matijasova ljubavnica i žena neskrivenih liberalnih shvatanja (doduše, u vidnoj meri doslovno saglasnim onim što EU proskribuje i po svojim rubovima) nastoji da u renoviranoj roditeljskoj kući stvori i održava parčence svog (zapadno)evropskog sna – uz vino iz baš dubokih čaša, sviranje violončela, bose noge po brodskom podu, džez sa Jutjuba… dok je nakon seksa o ljubavi i svojim osećanjima kadra da govori prvenstveno na engleskom jeziku. Film svoj organski vrhunac doživljava u podužoj sceni/segmentu skupa žitelja, besnih i međusobno zakrvljenih, u lokalnom Domu kulture, segmentu u kome se čini da svaka od suprotstavljenih strana u razmahanom, bučnom i srčanom disputu ima pravo ili barem po nekoliko upečatljivih argumenata, naravno, u prilog vlastitim tezama; taj deo je sproveden u delo naglašeno veristički, uz vernu iluziju jednog, baš dugog kadra, uz to kao svojevrsni omaž onom čuvenom segmentu rasprave među saborcima na strani antifrankovskih snaga tokom građanskog rata u Španiji u filmu Za zemlju i slobodu Kena Louča iz 1995. godine, s tim da se čini da su pobunjeni akteri ovog filma Kristijana Munđiua ipak makar delimično ili podsvesno pomireni sa svojom robovskom suštinom i bezizlaznošću te sopstvene situacije između nimalo metaforičnog stvarnosnog čekića i sudbinsko-kontekstualnog nakovanja. Nešto slično zatičemo i u crtici nazvanoj Kultura strahovlade / 7 u “Knjizi zagrljaja” Eduarda Galeana (prevela Dubravka Sužnjević, objavio Službeni glasnik): “Vidljivi kolonijalizam te bez pretvaranja sakati: brani ti da kažeš, brani ti da činiš, brani ti da budeš. Nevidljivi kolonijalizam, naprotiv, ubeđuje te da je robovanje tvoja sudbina, a nemoć tvoja priroda: ubeđuje te da ne može da se kaže, da ne može da se čini, da ne može da se bude.” Imajući sve pobrojano u vidu, prava je šteta što je Munđiu ovaj svoj vrlo dobar i, zašto da ne, umalo pa odličan film “naružio” u samom finišu i iz posve enigmatičnih pobuda – nejasnom i arbitrarnom završnicom koja je mnoge ostavila u rebusu, svodeći ukupnu ocenu za ovo ostvarenja za koji stupanj niže.
Mađarsko-nemački film Nežno (Gentle) rediteljskog dvojca Laslo Čuja-Ana Nemeš, pak, sav je u tišini i svedenosti na izražajnom planu, dok na nivou zapleta u njemu pratimo muke očigledne ovisnice o bodi-bildingu i fitnesu, koja u trenu dospeva u više zamki – onu koja se tiče suštinske nedorečenosti odnosa sa autoritativnim i rigidnim, ali i dobronamernim trenerom sa kojim je i u ne preterano romantičnoj vezi i sa kojim živi, onom koja se tiče prećutanih trauma iz prošlosti, te one koja se tiče ogromnih troškova za svetski šampionat, kao i onom u čijoj je srži njeno drastično uništeno zdravlje, a svemu tome se nadovezuje i novi, tajni, pa još i apsurdom opterećeni dodatni poslovni angažman s onu stranu javnog morala. Nežna je uspeo primer evropskog viđenja takozvanog sporog filma (slow film), ali, uprkos zanatskoj veštini, te sveukupnoj fotogeničnosti i vizuelnoj zavodljivosti sveta ekstremistički shvaćenog fitnesa, u slučaju ovog filma, izbrušenog do povisokog esnafskog sjaja i svakako bezbedno i sigurno usidrenog na tački dovoljno upečatljive drame krize identiteta i teške egzistencijalne nelagode, ostaje zapitanost gde ciljana sporost tog arthaus izraza ipak postaje i manir i manirizam, i da li pomniji poznavaoci tog sada već zasebnog i samosvojnog žanra treba i dalje da imaju strpljenja za to sporo kretanje i kamere i junaka, koji jednako sporo pričaju, razmenjuju poglede, reaguju na ono što ih neprolazno tišti i vodi u pravcu neumitnog tragizma.
PUŠENJE I KAŠLJANJE: Dosta veseliji je skandinavski (norveško-švedski) film Sick of Myself (Syk Pike) reditelja Kristofera Borglija koji je, uprkos svog gotovo pa fizički opipljivog cinizma – spram i teme, i junaka, i sveta koji tu oslikava, i vlastite idejne poente, uspeo da razgali palićku publiku, i to putem priče o mladoj i očigledno nesnađenoj ženi dobrovoljno okovanoj u hipertoksičnoj vezi sa jednako samoljubivim umetnikom na samo par koraka do slave i priznanja struke, a koja se, zarad slave i brze prepoznatljivosti, okreće drastičnoj konzumaciji nedovoljno ispitanog ruskog leka sa crnog tržišta koji dovodi do uništenja kože lica i gornjeg dela tela i zdravlja uopšte. Nasuprot tom bespogovornom i esencijalno hrabrom ekstremizmu i narcizmu glavne junakinje, scenarista-reditelj postavlja precizan kontrapunkt – pitkost i preglednost (uz tek ponešto sitnijih postmodernih ukrasa) kakvu znamo iz savremenog nezavisnog, ponajpre američkog filma, dok se u aspektu teme i idejnog, pa u neku ruku i ideološkog temelja, u ovom filmu mogu prepoznati i jasni i vešto prilagođeni uticaji tzv. grčkog uvrnutog filma (Greek weird cinema). Sick of Myself, umešno ustrojeno i spakovano delo, premda kanda ipak ograničenog roka trajanja u pamćenju strastvenijih kinoljubaca, podseća nas i na značaj one drevne mustre po kojoj glavni junak (junakinja) gledateljstvu nužno mora biti dopadljiv/simpatičan, što Signe (u bravuroznom tumačenju Kristine Kujat Torp) svakako jeste.
Francuski sineasta Kventin Dipijo (prepoznatljiv po ostvarenjima Rubber, DeerSkin, Mandibules, Wrong Cops, Réalité…) i ovoga puta na Paliću bio je zadužen za dašak bespogovorne i udarničke ekstravagancije, i iznova u ruhu nadrealne i apsurdističke komedije. Dipijo je za potrebe filma Pušenje izaziva kašalj smislio priču o članovima borbene grupe nazvane Duvanski odred (u trenu prepoznatljive parafraze Moćnih rendžera) koja karikaturalne nemani ubija štetnim sastojcima duvana, a koji nenadano bivaju poslati u prirodu, na svojevrsni tim-bilding, gde će vreme prekraćivati pripovedanjem jednako bizarnih strašnih priča za pred spavanje. Dipijo je i ovog puta svoj na svome, sa svim tim šarmantnim manirizmom koji (uz uvek ekonomičnu minutažu filmova) njegova ostvarenja čini upadljivim i nepovratno apartnim u odnosu na ostatak obično mrtvoozbiljne festivalske arthaus ponude, a sa kojima deli taj habitat jasnih i precizno utvrđenih granica. Ali iznova se nameće pitalica glede suštinske smislenosti i svrsishodnosti ovakvih njegovih filmova koji stižu pred publiku u redovnim tranšama, gotovo jednom godišnje, osim što smo se i sada uverili u već poodavno osvedočene šarm i neposlušnost ovog filmskog autora samosvojnog i jedinstvenog kova.
KOPRENA MANIRIZMA: Nešto se slično da iskazati i na račun onoga što je austrijski reditelj Ulrih Zajdl (dobro poznat ovdašnjim posetiocima filmskih festivala te fele) pokazao svojim najnovijim filmom Rimini; zaplet je, kao i obično, krajnje rudimentaran – bivša zvezda šlagera sa nemačkog pevačkog područja, Ruiči Bravo, zrele godine u rokerskom žestu krcka u fucnutim hotelima u tom italijanskom gradu, a mi ga ovde pratimo tokom čemera zimske sezone, koju prekraćuje sitnim prevarama i prostituisanjem sa jednako vremešnim obožavateljkama iz one ere, a sve to prekida dolazak kćerke koju je smetnuo s uma i koja sada traži konkretnu, pa i novčanu kompenzaciju za sve godine patnje i zapostavljanja. I u Riminiju Zajdl upadljivo hita ka perolakoj poenti, što mu onda, kako to na uzorku njegovog dosadašnjeg opusa to već neizbežno biva, otvara siguran manevarski prostor za ono što ga na planu ipak narativnog filma najviše, ako ne i jedino i zanima – građenje atmosfere opšte entropije zarobljene u estetici prohujalih dana; i upravo to zatičemo i ovde – junake i “satelite” živopisnih fizičkih pojava i javnih persona u zubom vremena vidno nagriženoj scenografiji “punoj” praznina i ad-hok rešenja jeftine kitnjavosti. Zajdl se ponovo potvrđuje kao majstor tog visoko stilizovanog verizma kakav nema takmaca ni u evropskom filmu ovih godina šire sagledavano, ali i tu se nadvija poteža koprena manirizma koji je, neretko samome sebi svrha. Uz već ovde navedeno i istaknuto, Rimini, iako u biti zabavan i duhovit, predugačak za sopstveno dobro, a Zajdl “spušta zavesu” upravo u trenutku kada pred gledaoce iznese svoje zanimljive i možda i subverzivne komentare na račun tog dela Evrope u nekoliko decenija uspona i beskrajnog pada tog svog šarenog i nepopravljivog junaka. ¶
