Kultura

TV manijak

Kup duha svetoga

Kup duha svetoga 1

Ponekad televizija ide pre "TV Manijaka", pa u ovom tekstu neću moći da pišem o uzbudljivom povratku Borke Vučić u Skupštinu Srbije. Koja je na prvom albumu Discipline kičme imao pesmu Mladost ne opravdava besvest!, ali šta da radimo sa starošću. Ova nevidljiva Borka, odnosno Borka u najavi, podstakla me je da se prisetim šta bi bilo naše kolektivno medijsko iskustvo. Naravno, prisetio sam se Dede Avrama koji je dinaru vratio dostojanstvo, ali Slobina bankarka ga je nadživela. To je inače kineski sindrom, u kulturi i politici – vladavina staraca, gerantokratija. Naše društvo je jedno od najstarijih u Evropi, pa je logično da parlamentom u intermecu predsedava najstariji poslanik/poslanica. Kad nemaš bolje, ni novije – osloni se na staro, to je poruka koju simbolički nosi prva sednica Skupštine. Teoretski: propadnu pregovori, ili se otegnu u nedogled, Borkino privremeno postane na neodređeno – pa nema premijera. Ko će – eto može Borka. Penzioneri, glavu gore!

Što se tiče naših međunarodnih uspeha (osim uzdanja u ruski veto) – veliki uspeh po meni predstavljaju domaće verzije reklama za robu široke potrošnje. Međunarodno priznanje jedne zemlje dolazi kroz različite oblike, a jedan od važnih je da vas priznaju kao tržište. Naši potrošači postali su inokosna grupa kojoj se i velike internacionalne kompanije obraćaju na lokalnom jeziku. Nekada se prosvećenost merila time da l’ je Biblija prevedena na vaš jezik, a danas u doba konzumerizma – da li uputstvo za upotrebu piše i na srpskom. Okrenete sredstvo za čišćenje, deterdžent, šampon i vidite posle Slovenije, Hrvatske, Bosne – eto i SCG, odnosno Srbija. Možda grešim, ali solo Montenegro do danas još nisam sreo. Tako više nema onog crnpurastog rumunskog majstora sa brčićima u plavom "htz" mantilu što popravlja mašine za veš. Sad vidim naš majstor, već natovario mašinu na kolica, vraća gazdarici sodu bikarbonu – ništa to ne valja, samo Kalgon. Perilicu nosi na popravak u servis! Keve ti, ‘de to ima. Popravljao sam mašinu sto puta, bili mi majstori još stoput, al’ niko nikada nije ni pomišljao da nosi mašinu na popravak. Jesmo iznosili u hodnik (malo kupatilo nema mesta da majstor radi), ali da se kilavi to je naučna fantastika – to drugari kod nas nema! Panten. Eto sad naše vile Ravijojle pokazuju ruse kose, ima ona Aleksandra sa Pinka, kaže tim frizera brine o njenoj kosi, al’ ga zavrne po mačvanski Pan-ten. Dosta mi onih meni nepoznatih napirlitanih devojaka što se na kraju ofarbaju. Ništa im ne verujem. Sad, ko će od frajera da prizna da ima perut, pa da se reši belaja uz šampon – videćemo. U pobedu Srbije ubrajam i pojavljivanje naše zemlje u reklami za Niveu, vidi se da nismo u Tunguziji (mada je tamo bio Vuk Bojović i napravio na ART televiziji reportažu).

Na kraju, na domaćem terenu smo ostvarili bodove i u skidanju fleka. Mi kad slavimo i krkamo mnogo se zamastimo i usvinjimo, pa posle gospođe domaćice moraju da izvlače fleke. Eto – za naše fleke, naš veniš, bela košulja, fleka od sarme ili neke zaprške. Vidi se kapnulo kad je stoka probala da nabije celu sarmu u usta. To ne jede, to ždere i sabija u sebe – šta da vam kažem, sramota me kad odemo u goste. Tako sam ja skapirao nesrećnu ženu koja se dovija, sipala sodu, varikinu, belila, čuda – al’ sad ima veniš.

Sve ovo vam govorim jer Borka, kao ekonomista, može da personifikuje našu domaćicu u trećem dobu, ona može da bude Glas potrošača! Pridodamo li tu bankarsku prošlost, onda Borka postaje Ali-baba, koji možda može da nam premosti neki kredit, vrne lovu sa Kipra, ili se priseti brojeva nekih računa.

Simbolika kolektivnog iskustva u Srbiji se vidi kroz veru – koja je kako se ovde veruje sačuvala iskonski srpski duh. On se materijalizovao u neočekivanom obliku na promociji pehara za Lav Kup u fudbalu. Idejni tvorac pehara za sportske vesti B92 objasnio je da "lopta simboliše prostor kroz igru i vreme", tri oslonca, nije toranj na Avali, već Sveti Duh i Svetu Trojicu, pehar je Čaša Istine, a platina na obodu – sjaj carstva nebeskog! Potpuno sam ubeđen da svaki fudbaler i sportski radnik igrajući fudbal praktikuje pravoslavlje, često nesvesno. Ova nebuloza, koja je uzgred možda i kod nas kažnjiva, zbog upotrebe verskih simbola u komercijalne svrhe, samo pokazuje koliko je fudbal velika igra, sposobna da postane metafora za nebrojene životne situacije i stanja.

Zaista bih voleo da čujem sličan umetnički izraz u duhu islama, judaizma ili budizma. Na kraju – reči iskustva čuli smo u jednosatnoj emisiji "Iza žice", gde nam se obratio Kristijan Golubović, koji trenutno robija u Zabeli. Palma plus voli grešnike i preobraćenike svih vrsta, pa smo tako čuli Kristijana kako lamentira nad svojim mladalačkim besovima. Danas je on institucija, koja određuje ko će biti mafija i ko će ući u neki posao. Istini za volju, sve teže mu je da uvalja bar kilo heroina, jer je sitna boranija digla glavu i preuzela posao. Imam utisak da nam je Kristijan poručio kako je celog života pogrešno shvaćen, takoreći – izgubljen u prevodu. Tek kad ostariš i uzmeš se u pamet, shvatiš neke stvari, stoga – eto nama Borke!

Iz istog broja

Pozorište

Iz bivšeg vremena

Ivan Medenica

Rišard Kapušćinjski (1932–2007)

Godine opasnog življenja

Slobodanka Ast

Sećanje na Danila Kiša

Staza kroz Kišovu baštu

Miroslav Karaulac

Filmski festival - Berlinale 2007 (8–18. februar)

O duši i ostalom

Dubravka Vojvodić

FEST 2007

Deset favorita

Ivan Jević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu