Kultura

Lični stav

Kultura u raljama zakona 2

foto: nenad petrović

Kultura u raljama zakona

Nijednom zakonu, koji kao omča guše kulturu, Ministarstvo kulture se nije ni ovlašno protivilo. Naprotiv

Nedavno je u požaru u jednom beogradskom stanu teško povređen Ljubivoje Tadić, glumac Narodnog pozorišta, spasavajući sestru i majku o kojima se brinuo pomažući im od svoje glumačke plate. Predsednik Udruženja dramskih umetnika Vojislav Brajović tim povodom iskazao je žaljenje zbog tragedije, ali i upozorio da su glumačke plate male, a da druge angažmane glumci ne mogu da ostvare jer je to zakonima otežano. Pokušao je, i ovog puta, da ukaže na dve stvari: malo para i loše zakone.

Na odsustvo pažnje, odgovornosti, brige za umetnike i kulturu nekako smo se i navikli. Čak i na nedostatak para. Novost je: omalovažavanje kulture je "ozakonjeno".

U Srbiji je poslednjih godina doneto više zakona čije odredbe obesmišljavaju delatnost kulture. Reč je o zakonima iz oblasti građevinarstva, rada, socijalne politike, informisanja. Oni su u direktnoj suprotnosti sa zakonima koji se odnose na kulturu: sa Zakonom o kulturi, Zakonom o kulturnim dobrima, Zakonom o kinematografiji, Zakonom o bibliotečko-informacionoj delatnosti. Svi ti takozvani "kulturni zakoni" usvojeni su mnogo pre ovih koji su ih "pregazili" i šutnuli.

Primeri su svakodnevni:

Posečen je šest vekova star hrast u selu Savincu na trasi koridora 11. Zatrpana je bazilika iz ranohrišćanskog perioda kod sela Crvena Reka na trasi koridora 10. Završen je konkurs Ministarstva kulture za nabavku knjiga i publikacija za biblioteke Srbije – po primerak, dva, za svaku biblioteku. Obeležavanje sto godina od početka Prvog svetskog rata prenelo se sa prošle i u ovu godinu zato što neke ustanove, pa i Arhiv Srbije, nisu uspele da završe sve procedure predviđene zakonima da bi realizovale svoje projekte za koje su im čak i pare bile odobrene. Prodat je "Avala film", a ne zna se šta je sa autorskim pravima 600 filmova. Ukinut je "filmski dinar" od RATEL-a i REM-a, pa umesto nekoliko miliona evra, za domaći film ima tek nekoliko stotina hiljada.

Ne svedoče ovi primeri samo o nemaru, neodgovornosti, nebrizi. Oni su dokaz o uvođenu novih, i to zakonskih pravila.

Nijednom zakonu iz te "niske bisera" koja kao omča guši kulturu, Ministarstvo kulture se nije ni ovlašno protivilo. Naprotiv! U kulturnoj javnosti su nakratko izazvale manje ili veće talasanje. Talasi se povukli, ostali su mulj, blato, jalovina. I tišina.

ZAKON O NAČINU ODREĐIVANJA MAKSIMALNOG BROJA ZAPOSLENIH U JAVNOM SEKTORU: Osim zabrane zapošljavanja, koja važi od 2013. godine, ovaj zakon predviđa da ustanove kulture mogu da angažuju saradnike najviše do deset odsto od broja stalno zaposlenih. To znači: Jugoslovensko dramsko pozorište može godišnje da angažuje devetoro saradnika, Zvezdara teatar 1,9, Pozorištance Puž 1,4 i to svih profila: i reditelje, i glumce, kostimografe, dirigente, rezvodnice, stolare, vatrogasce… U poslednjih desetak godina broj zaposlenih u ustanovama kulture Beograda se sa preko 1600 smanjio na oko 1200. Zakonom o kulturi predviđeno je da se sa zapošljavanja na neodređeno vreme delom pređe na angažovanje saradnika po ugovoru. To nikad nije ostvareno, zato što nema podzakonskog akta. To znači da su ustanove kulture dvostruko kažnjene: smanjen je broj zaposlenih, a sada im se ograničava i mogućnost angažovanja saradnika po ugovoru.

ZAKON O JAVNIM NABAVKAMA: Umetnici i autori "pribavljaju se" putem javnih nabavki. Može javni poziv, a može i "postupak sa pogađanjem", ako to odobri Uprava za javne nabavke. Pozorišta su se izborila da dobiju mišljenje Uprave, znači da ne raspisuju tendere, mada bi i pored toga neka inspekcija mogla da insistira na primeni zakona, a ne na primeni Upravinog mišljenja. Muzeji, arhivi, galerije, biblioteke, službe zaštite, više i ne pokušavaju da dokažu da se konzervacija, restauracija, obnova umetničkih zbirki, nabavka knjiga, mora obavljati po stručnim, umetničkim, estetskim kriterijumima. Zakon kaže drugačije.

ZAKON O RADU: Rad na određeno ili neodređeno vreme, preko ugovora o delu, ugovora sa omladinskom ili studentskom zadrugom, tretira se kao zapošljavane, a rad preko autorskog ugovora nije zapošljavanje. Da je ovim Zakonom to priznato kao oblik zapošljavanja, umetnici ne bi morali na tender, jer su svi oblici zapošljavanja izuzeti od javnih nabavki. Izostavljeni su samo autori.

ZAKON O AUTORSKOM I SRODNIM PRAVIMA: Koliko puta ste na televizijskim programima gledali film Ko to tamo peva? Koliko velikana naše kulture u njemu učestvuje? Osim nagrada i popularnosti, šta su svi oni dobili od tog filma, od njegovog prikazivanja u bioskopima, na televizijama? Skoro ništa. Pravo na nadoknadu imao je samo autor muzike, Voki Kostić, i autori i interpretatori muzike. Ostali autori to nisu ostvarili ni do danas. Uprkos tome što je takozvani muzički dinar decenijama bio obaveza koja se nije dovodila u pitanje, izmenama Zakona o autorskim i srodnim pravima sužena su i umanjena i njihova prava.

ZAKON O DOPRINOSIMA ZA OBAVEZNO SOCIJALNO OSIGURANJE: Zakonom o kulturi predviđeno je da doprinose za socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje plaćaju lokalne samouprave. (Za umetnike koji imaju status istaknutih tu obavezu ima Republika, ali je nikad nije preuzela). Neke lokalne samouprave su to činile, neke nisu. Grad Beograd uplaćivao je oko 100 miliona dinara na godišnjem nivou. Uplate su poslednjih godina vršene sa zakašnjenjem, pa je poreska uprava razrezala kamate. Obračun dugova i kamata poreznici ne šalju Gradu, već umetnicima jer primenjuju Zakon o socijalnom osiguranju po kome lokalne samouprave mogu, a ne moraju, da uplaćuju doprinose zato što su po tom zakonu umetnici jedini obveznici doprinosa. Umesto da se zakoni usaglase, primenjuje se onaj koji je na štetu umetnika.

ZAKON O PLANIRANJU I IZGRADNJI: Stari hrast, bazilika, "Beograd na vodi" su uvertira za primenu ovog zakona. To je priča o našem deklarativnom busanju i pozivanju na tradiciju i kulturno nasleđe. U načelima ovog zakona ima pozivanja i na zaštitu kulturnog i prirodnog nasleđa, na poštovanje tradicije i običaja, na učešće javnosti u planiranju i izgradnji. U načelu! U obavezujućim članovima ovog Zakona ograničava se ili u potpunosti onemogućava zaštita kulturnog nasleđa po Zakonu o kulturnim dobrima. Tako se ozakonjuje mogućnost aktuelnoj direktorki Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture da potpiše sve što vlada (politička stranka) od nje traži. Takođe, Zakon o planiranju i izgradnji ne predviđa obavezu davanja saglasnosti Zavoda za zaštitu na planove i projekte. Mogu da daju samo mišljenje, što je neobavezujuće po onoga ko gradi.

MEDIJSKI ZAKONI: Donošenjem ovih zakona poništene su odredbe Zakona o kinematografiji po kome je deo prihoda ostvaren naplatom taksi od emitera i operatera trebalo da ide u Filmski centar. Prihod od taksi regulatorna tela (REM i RATEL) troše za sopstvene potrebe, a naročito na dobre plate. Ako nešto preostane, uplaćuju u budžet. Tvrdi se da samostalno raspolaganje prihodom garantuje nezavisnost ovih tela. Tako, uz svesrdnu podršku resornog ministarstva, kinematografija ostade bez značajnog dela prihoda.

Mogla bih ja i dalje da nabrajam i druge zakonske odredbe koje spopliću kulturu. Možda i ne uviđam koliko nam je u stvari dobro, da nam je toliko dobro da je nekima prosto neprijatno zbog toga. Što bi rekao Kočićev David Štrbac zahvaljujući se glavatom gospodinu i premilostivoj Vladi: "O, mi smo zadovoljni! Pritisnulo nas dobro sa sviju strana; od nekakve silne smo se miline umrtvili pa jedva dišemo."

Iz istog broja

Palić 2015.

Dve umorne Evrope, i treća na pragu

Teofil Pančić

Intervju – Ivan Jani Novak, Laibach

Uspon na planinu Paektu

Irena Šentevska

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu