Kultura

Spomenik Zoranu Đinđiću

8. 8. 2007. / 16.19

Kultura sećanja i politika zaborava

Postavljanje spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplju i sve što se moglo čuti "povodom" i "oko" ovog spomenika, kao i napisi o inicijativi grada Cetinja da otkupi statuu Josipa Broza Tita iz Užica i prenese je u Crnu Goru, signaliziraju kulturu sećanja koje razvija srpsko društvo, danas i ovde. Kolektivna memorija, kako smo naučili od istoričara koji se ozbiljno bave pitanjem nacije, konstituiše bitan segment određenog nacionalnog identiteta; isto tako, segment tog identiteta čini i kolektivna amnezija

Piše: Bojana Pejić
Kultura sećanja i politika zaborava 1
PROKUPLJE, 2. AVGUST 2007.

Srpski mediji su poslednjih nedelja sa uzbuđenjem pratili dva kulturna događaja, koja su se sticajem nesretnih okolnosti desila nekako u isto vreme. Prvi događaj je od nacionalnog značaja: prvi spomenik pokojnom srpskom premijeru Zoranu Đinđiću (1952–2003), inaugurisan je 2. avgusta u Prokuplju. Autor spomenika je beogradski vajar Zdravko Joksimović. Drugi događaj ima internacionalnu dimenziju, a to je inicijativa grada Cetinja (Crna Gora) da otkupi statuu maršala Tita (1882–1980) iz Užica i postavi je na Cetinju. Ova statua je nekada bila spomenik, rad hrvatskog skulptora Frana Kršinića, a između 1961. i 1991. stajala je na glavnom trgu u (Titovom) Užicu. Od dana demontiranja (28. avgusta 1991) Titova golema figura se inače nalazi u dvorištu užičkog Istorijskog muzeja (ranije Muzeja Revolucije), i danas ima status "umetničkog dela" i tretira se kao "muzejski eksponat". Kao takav, tvrde neki Užičani, nije na prodaju!

Bez obzira na to da li je reč o realizovanom objektu ili pak o ideji da se jedan spomenik seli iz jedne države u drugu, u oba slučaja spomenik je "kulturni događaj." Zašto? Zato što javni spomenik nikada nije puki statični objekat postavljen u javnom prostoru, već on, bar u demokratskim sistemima, uvek uključuje javni diskurs, koji štampa i elektronski mediji ne prate pasivno, već ga i produkuju. Deo diskursa "oko" spomenika – koji pratimo filtriranog kroz medije – čini mreža istkana od iskaza među kojima su, na primer, podaci o nečijoj inicijativi da se spomenik podigne (u slučaju spemenika Đinđiću to je bila njegova majka), o sakupljanju finansijskih sredstava (ovde je reč o privatnim donacijama), posle čega sledi legalna odluka neke javne instance – grada, opštine, a ponekad i same države, dakle neke aktuelne "vlasti" – da ustupi deo javnog prostora (onog prostora koji idealno pripada "svim" građanima) na kome će spomenik biti podignut. U periodu od ideje do realizacije, u javnom mnjenju debatuje se, naravno, da li je osoba kojoj se spomenik diže zaslužna da dobije spomenik, pri čemu medijski transmitovana mišljenja o zaslugama mogu biti oprečna i, naravno, politički su intonirana. Tu su zatim i izjave skulptora koji objašnjava zašto se odlučio za određenu formu, pozu, izraz lica, koje, po njemu, izražavaju "suštinu lika" osobe kojoj se spomenik diže. Posto je Zoran Đinđić bio poznat po svojoj neumornoj energiji i aktivnosti, njega Joksimović reprezentuje u hodu, a to je rešenje kome je davno pribegao i vajar Rudolf Valdec za spomenik Dositeju Obradoviću u Beogradu (Studentski trg, postavljen 1914), koji srpskog prosvetitelja takođe prikazuje u pokretu. Kada je spomenik podignut, u diskurs se uključuju i stručna lica, istoričari umetnosti koji valorizuju da li je spomenik uspešno ili neuspešno umetničko delo, a Joksimovićev spomenik Đinđiću nije izbegao takvu procenu ("Politika", 4. avgust). Konačno, tu su fotografije snimljene na ceremoniji inauguracijie, prisustvo (i odsustvo) ličnosti koje su tom činu prisustvovale, izjave porodice i prisutnih koji raspravljaju da li je kamena skulptura "pravi spomenik" Đinđiću ili su to pak ideje koje je on ostavio pokoljenjima u Srbiji. Čitav ovaj diskurs "povodom" i "oko" jednog spomenika ugrađen je u nemi memorijalni objekat, i za razliku od samog objekta, koji mnogi građani Srbije možda nikada neće lično posetiti, taj diskurs upisuje spomenik u kolektivnu memoriju sredine u kojoj postoji.

Ironija je istorije da su se diskursi o spomeniku Đinđiću i eventualnoj selidbi (prodaji) spomenika maršalu Titu vremenski poklopili, pogotovo ako se sećamo kakvo je mišljenje premijer Đinđić imao o pokojnom jugoslovenskom "bravaru". Da li je stoga uputno ova dva narativa staviti u isti "koš" (tj. isti tekst) s obzirom na moguću skepsu da tim potezom, možda, od Đinđića "pravimo novog Tita." Opasnost za to ne postoji, pa čak i kada bi svaki grad u Srbiji uključujući i njenu prestonicu, podigao po jedan spomenik Đinđiću. Realno gledano, teško da će se to desiti ako smo svesni koliko je Srbijica posle Đinđića otišla udesno (desnije, čini mi se ne može) i ako pratimo načine na koje se "ime i delo" Zorana Đinđića polako, ali sigurno izlaže kolektivnoj amneziji.

Dakle, i kada bi svako selo u Srbiji izgradilo spomenik Đinđiću ili (pre)krstilo neku ulicu njegovim imenom, komparacija sa Titom je istorijski neodrživa ne samo na ideološkom nivou nego i na još jednom. Razlika je, naime suštinska: spomenik premijeru Đinđiću je memorijal nekome ko, nažalost, nije više živ; spomenici Titu građeni su za njegova života, a posle njegove smrti nisu. Takvih spomenika je u istoriji uvek bilo, ali kada istoričari umetnosti raspravljaju period francuskog apsolutizma, oni spomenik Luju XIV vide kao "kraljevo drugo telo". Kraljevo "prvo telo" je njegovo prirodno telo (body natural), a njegovo "drugo telo" je političko telo (body politic). Razmatrajući portrete Kralja Sunca, francuski semiolog Louis Marin (sledeći filozofa Luisa Pascala) izneo je tezu da moć kralja počiva u njegovoj slici, njegovom portretu. Putem portreta vladara uprostorava se njegova vlast.

SEĆANJE I IDENTITET: Ono što diskursi o spomeniku Đinđiću i izvozu "Tita" iz Srbije u Crnu Goru imaju zajedničko jeste da oni signaliziraju kulturu sećanja koje razvija jedno društvo, preciznije rečeno srpsko društvo, danas i ovde. Kolektivna memorija, kako smo naučili od istoričara koji se ozbiljno bave pitanjem nacije, konstituiše bitan segment određenog nacionalnog identiteta; isto tako, segment tog identiteta čini i kolektivna amnezija.

Tokom devedesetih godina prošlog stoleća, memorija i identitet bile su izvesno najupotrebljavanije reči u postkomunističkoj hemisferi, a pogotovo u onim državama koje su bile u ratu, nezavisno da li su bile agresori (poput "moje" Srbije) ili ne. Razmatrajući istoriju pojmova memorije i identiteta, istoričar John R. Gillis koji je priredio publikaciju Commemorations (1994), piše da su oni svoj status ključnih reči dobili relativno skoro. Na primer, on piše da se u dva izdanja Raymonda Williamsa, Keywords: A Vocabulary of Science and Culture (iz 1976. i iz 1983. godine), ova dva izraza uopšte ne pojavljuju. Poput mnogih istoričara pre i posle njega, Gillis podseća da naš identitet definiše ono što će ostati upamćeno, bilo da je reč o individualcima ili grupama. Ni sećanja ni identitet, međutim, nisu fiksirani, već su tom, kako Gillis ističe, "reprezentacije, odnosno konstrukcije realnosti" pa stoga mi "konstantno revidiramo naša sećanja tako da ona odgovaraju našim sadašnjim identitetima". Po njemu, "rad na memoriji" kao bilo koji drugi fizički ili mentalni rad, zavisan je od klase, pola/roda i odnosa moći, a taj kompleks određuje šta se pamti (ili zaboravlja), ko pamti, i sa kojom namerom (kurziv B. P.). Drugim rečima, posao oko konstrukcije kolektivne memorije/amnezije uvek uključuje određenu politiku sećanja.

Tako će tokom ovogodišnjeg memorisanja neko u Srbiji pamtiti Đinđića, a neko u Užicu će se zalagati da Titova statua u muzejskom drvorištu, uprkos svemu (na primer, raznoraznim internet forumima na kojima građani raspravljaju ne o spomeniku nego o istorijskom pozitivnom ili negativnom značaju ličnosti Tita), ostane deo "našeg" (srpskog? užičkog?) identiteta. Konstitutivni faktor tog identiteta bio je jugoslovenski antifašizam, koji je Srbiji i njenim današnjim postjugoslovenskim susedima (osim u BiH-a) podvrgnut kolektivnoj amneziji. Inicijativa da "Tito" (koga je po drugi put među Srbe doveo Želimir Žilnik u svom dokumentarnom filmu iz 1994) dođe "po drugi put" među Crnogorce, pokrenula na internetu poplavu pozitivnih/negativnih komentara o ličnosti pokojnika Broza, pa su tako i susedi dokazali da je rad na memoriji, bogami, težak poduhvat.

Diskurs o Đinđićevom spomeniku, a i onaj o "umetničkom delu" koje se zove "maršal Tito" koji pratimo u današnjoj Srbiji mogu biti primeri koji, čini mi se, dobro ilustruju tezu francuskog istoričara Pierra Nora, koji je pre nekoliko godina je konstatovao da svet današnjice pati od "akutnog fetišističkog memorijalizma". Ovaj izraz može se učiniti kao neumestan (čak i ciničan) ako se primeni na spomenik Zoranu Đinđiću, s obzirom na to da je premijer bio žrtva atentata, a taj čin je izvesno upisan u nacionalnu memoriju, kao i njegova sahrana u aprilu 2003. I njegov prvi spomenik podignut u Srbiji neumitno postaje (postaće) deo kolektivne memorije pri čemu je sasvim nebitno da li je kameni objekat uspešno umetničko delo ili ne.

Kultura sećanja i politika zaborava 2
ANTISPOMENIK: Brus Li u Mostaru

SPOMENICI I ANTISPOMENICI: Kult prošlosti i kult baštine bio je gajen u svim postkomunističkim državama neposredno posle osamostaljenja, a zavisno od političkih partija koje dominiraju u dotičnim parlamentima, ti kultovi se podgrejavaju ili hlade. Kakva je uloga novih nacionalnih spomenika u svemu tome. Bojim se velika. Ako se posmtraju postjugoslovenske države, dakle gledano od Triglava do Đevđelije, situacija izgleda ovako: U Sloveniji se od ranih devedesetih uglavnom podižu krstovi, ali spomenici herojima iz Drugog svetskog rata nisu demontirani. U Hrvatskoj posle rata niču (privatni) spomenici herojima palim u domovisnkom ratu, rađeni u stilu koga hrvatska istoričarka umetnosti Snješka Knežević naziva "neosocrealizam" ili "nacrealizam". Javnost naveliko diskutuje o podizanju "centralnog" spomenika predsedniku Tuđmanu, koji je više puta okamenjen u provinciji. Demontiranje, miniranje preko 3000 (sic) spomenika ili obeležja jugoslovenskim/hrvatskim antifašistima talas je koji još nije okončan. Poslednji incident se desio 26.12. 2004. kada je miniran Augustinčićev spomenik maršalu Titu koji je stajao ispred kuće malog Jože u Kumrovcu (u međuvremenu ponovo podignut). U Bosni i Hercegovini situacija je daleko komplikovanija zato što su "pozitivni" momci koje priznaje jedan entitet, "negativni" momci za druge entitete. Centar za savremenu umetnost u Sarajevu, čija je direktorka Dunja Blažević, organizovao je dvogodišnji projekat "De/konstrukcija spomenika" (2004–2006). U okviru ovog projekta koji je obuhvatao izložbe, razgovore, filmske projekcije, bio je raspisan i Konkurs za novi (anti)spomenik u Sarajevu. Nagrađeni radovi su pre nekoliko meseci i realizovani. Nešto pre njih, Centar za savremenu umetnost je organizovao i realizaciju spomenika Brusu Liju u Mostaru, "dobrom momku i borcu za pravdu", koji shvatam kao ironičan odgovor na lokalni/nacionalistički "rad na memoriji" (tačnije tri memorije). U Podgorici Rusi su pre par godina poklonili Crnogorcima bronzani spomenik Puškinu, koji zajedno sa Tatjanom sedi na klupi. U Prištini je 2003. svečano otkriven spomenik Skenderbegu (na konju, naravno), koji je tačna kopija spomenika u Kruji (Albanija) iz davne 1958. (Model spomenika Klintonu u Prištini ima sigurno malo veze sa kosovsko-alabanskom mitskom proslošću, a više sa problematičnom sadašnjošću.) Prilikom nedavne posete Makedoniji videla sam i "makedenskog" Skenderbega (i ovde na konju) koji bi trabalo shvatiti u lokalnom konstekstu: pored novih džamija koje niču sličnom brzinom kojom se grade u BiH, aktivni su i lokalni pravoslavci, koji su na brdu u blizini Skoplja podigli ogroman svetleći krst (pravoslavni dakako) koji dominira skopskim pejzažom.

DRŽAVNI SKULPTORI: A naša Srbija? Kao feminstkinja trebalo bi da budem jako srećna što se javna plastika (koja je istorijski "muška profesija") u otadžbini – radikalno feminizirala. Nažalost, ta vest nije dobra. Da bi se ovo rezumelo, treba opet poraditi na memoriji. Ono što je za kralja Aleksandra Karađorđevića u prvoj Jugoslaviji bio Ivan Meštrović, dakle državni skulptor, u drugoj, Titovoj Jugoslaviji to je bio Anton Augustinčić. Uz jednu bitnu razliku: Petru I Oslobodiocu (preminuo 1921) kao i Aleksandru I Ujedinitelju (ubijen u Marseju 1934), zahvalna otadžbina podizala je spomenike svojim martirima tek posle njihove smrti. Između 1923. i 1940. u Kraljevini SHS (od 1929. Jugoslaviji) ovim vladarima je sagrađeno oko 200 spomenika i spomeničkih obeležja (fontana, reljefa itd.) od kojih su njih osam bili konjički portreti. Okupacione snage (nemačke, mađarske, italijanske i bugarske) uništile su najveći broj ovih spomenika, tako da kada su komunisti došli na vlast nisu imali previše posla sa uništavanjem "mrske" rojalističke plastike. Augustinčić, kao i Frano Kršnić, bili su autori velikog broja važnih spomenika Karađorđevićima u "buržujskoj" Jugoslaviji, a oblikovali su i druga Tita u socijalističkoj državi. (Uzgred rečeno, Augustinčić koji se priključio partizanima, bio je i potpredsednik Drugog zasedanja AVNOJ-a 1943, kada je uradio prvu Titovu bistu.)

U Srbiji, uporedo sa ratnom dezintegracijom Jugoslavije, tokom visoke renesanse srpskog nacionalizma, javna skulptura dobija "nežnu žensku ruku," naime Drinku Radovanović, koja pravi spomenike za sva (srpska) vremena. Njen nacionalistički opus (ovde zanemarujem njenu omiljenu temu – životinje) obuhvata samo srpske likove, pa bi se čak dao imenovati "srpski Panteon", ili možda i "srpska Valhala". U prestonici se šuška da je ona "državni skulptor" novog srpskog režima (kojeg? Miloševićevog, Koštuničinog?).

Što se tiče crnogorske inicijative o vizuelnom ponavljanju Tita (on je u svim spomenicima isključivo prikazan u maršalskoj uniformi) mogu da citiram jednu sarkastičnu izjavu koja se pripisuje jednom skulptoru: "Spomenik koji nije bar dva puta podignut, nije trebalo brate ni praviti."

[Autorka je istoričarka umetnosti, likovni kritičar i kustos. Od 1991. živi i radi u Berlinu. U Nemačkoj je 2005. godine odbranila doktorsku disertaciju sa temom "Komunističko telo: politika reprezentacije i uprostoravanje memorije u SFR Jugoslaviji (1945–1991)," u kojoj se bavi spomeničkom plastikom na teritoriji bivše Jugoslavije]

Iz istog broja

Bečki pozorišni festival

Pogled gubitnika i autsajdera

Katarina Rohringer Vešović

TV manijak

Repriza ili deja vu

Dragan Ilić

Intervju – Nina Bunjevac, kanadsko-srpska umetnica

Između svetova

Saša Rakezić

Crna Gora

Protiv rušenja

I.M

Spomenici – država i tradicija

Uloge u srpskoj istoriji

Ivana Milanović Hrašovec

Spomenici

Doba komemoracija

Bojana Pejić

Spomenici Draži Mihajloviću

Četnička znamenja

I.M

Opus Drinke Radovanović

Slučaj Nikole Tesle

I. M. H

Mrđan Bajić, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beograd

Tužni defile

I. M. H

Spomenici Josipu Brozu Titu

Užički trezor

I.M

Pozorište

Uloga publike

Olga Dimitrijević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu