Kultura

Teorija

Kritika kaznenog feminizma

Fransoaz Veržes: Feministička teorija nasilja;
prevela Milica Rašić; Fakultet za medije i komunikacije, Beograd 2022.

Ako bismo sproveli najelementarniju analizu sadržaja koji su zauzeli fokus u domaćim medijima samo tokom prethodne dve nedelje, nasilje bi svakako bila ključna reč gotovo svih izveštaja, ali odmah zatim i tema većeg broja analitičkih i kritičkih pristupa na onim mestima/medijima na kojima je tako nešto još uvek moguće.

Kritika kaznenog feminizma 1

Tu je vršnjačko nasilje, nasilje u školi, porodično nasilje, nasilje i govor mržnje u Skupštini i na društvenim mrežama, jezive pretnje nasiljem redakciji lista Danas, nasilje u najavi na Kosovu (za sada), policijsko nasilje, nasilje nad prirodom i nad urbanim celinama, ratno nasilje u Ukrajini, nasilje države i teror u Istanbulu. Možda je pravo pitanje možemo li izdvojiti događaj koji u svojoj premisi nije nasilan, e da bi uopšte postao događaj vredan medijske pažnje, ili je zapravo samo nasilje to koje je preplavilo društva i postalo ogoljeno vidljivo. Sa druge strane, možda ne bi bilo loše malo se odmaknuti od najjednostavnijih i najčešćih komentara koji su obično praćeni sleganjem ramenima, rezignacijom i odustajanjem od političke i svake druge borbe. Takva objašnjenja se uvek svode na to da politički populizam pogoduje pervertiranim društvenim vrednostima, dok su “vlasti koje su uvek najodgovornije” i rijaliti programi krivi za svekoliku društvenu anomiju. Jer, događaji obično nisu toliko jednostavni i očigledni, a ljudi nisu samo mimetičke mašine (iako, zlatno doba odgovara zlatnoj sredini, ali tako je od kada je sveta i veka, a to začudo ne važi samo za Srbiju).

Slediti samo malo složeniji pravac razmišljanja koji nadilazi brzometne odgovore stručnjaka, ne zahteva prevelik napor. Fransoaz Veržes sasvim direktno elaborira i dokazuje uz mnoštvo konkretnih i nadasve bolnih primera, da struktura globalnog poretka počiva na različitim oblicima nasilja koji su, pak, disperzirani na takav način da uspešno sakrivaju osnove na kojima počivaju. Po mišljenju Fransoaz Veržes, uzroci nasilja leže u rasizmu, kapitalizmu i patrijarhatu, a nasilje kao takvo jeste uslov njihovog opstanka i reprodukcije.

Fransoaz Veržes je francuska predavačica, feministička aktivistkinja, politikološkinja. Odrasla je na udaljenom francuskom ostrvu Reunion, u porodici levičarskih aktivista, što je u mnogome doprinelo da vrlo rano postane svesna problema rasnog, kolonijalnog nasleđa. Njena uzbudljiva biografija obuhvata studije u Americi i Francuskoj, feministički angažman, bavljenje novinarstvom, filmom, kustoskim praksama. Do sada je objavila 15 knjiga od kojih su neke prevedene na engleski. Potpredsednica je Komiteta za sećanje na ropstvo i predaje na Goldsmit koledžu.

Veržes je početkom novembra bila gošća Novog Sada i Beograda, predstavljajući svoju poslednju knjigu pod nazivom Feministička teorija nasilja (2020). Domaća publika je prvi put u mogućnosti da se upozna sa radom ove, pre svega, aktuelne i za savremeni trenutak zaista relevantne autorke. Jedan od centralnih doprinosa dugogodišnjeg istraživanja i prakse Veržeseve jeste preispitivanje različitih feminističkih borbi, odnosno feminizama, kao i u suočavanju takozvanog civilizovanog feminizma koji je potekao sa Globalnog severa i transnacionalnog feminizma čiji nosioci su i žene i muškarci, stanovnici marginalizovanih, dekolonijalnih područja širom sveta. Za naše prilike, na ovom mestu važno je naglasiti i opšti značaj feminističkih praksi, kako teorijskih, tako i aktivističkih, koje nikako ne bi trebalo zaboraviti ili još gore otpisati u ime nekakvih formalnih kvota, dostizanja univerzalnih prava žena ili osnaživanja rodne ravnopravnosti kroz fondove namenjene ženskom preduzetništvu… Umesto toga, kako sugeriše Veržes, valja se prikloniti intersekcionalnosti u mišljenju, odnosno onoj struji feminizma koja uvažava različita identitetska obeležja mimo binarne podele muško/žensko. Samim tim, intersekcionalnost omogućuje prepoznavanje i složenijih oblika diskriminacije koji mogu da sagledaju i povežu specifične odnose između roda, pola, rase, klase, seksualne orijentacije i drugih kategorija identiteta.

Feministička teorija nasilja je knjiga nevelikog obima, ali sa problemski jasno izraženim stavovima koja su opisana kroz tri poglavlja i zaključkom koji, iako ne odiše optimizmom (jer je pisan u jeku kovid pandemije) ipak otvara mogućnost za utopistističku i ne manje borbenu perspektivu budućnosti.

Neoliberalno nasilje, kako pokazuje Veržes, dovodi u sadašnjem trenutku, ne samo do preispitivanja posledica kapitalističke proizvodnje i ekstrakcije unutar patrijarhalnih državnih sistema (što je stara tema feminističkih rasprava) već i do mnogo radikalnijih i smrtonosnijih posledica po forme života i tela rasizovanih, marginalizovanih, osiromašenih ili višestruko potlačenih ljudi sa periferija svih vrsta. Oslanjajući se na borbene ideje koje su proklamovane u radovima Anđele Dejvis, Sajak Valensije i drugih feminističkih autorki, Fransoaz Veržes, između ostalog, skreće pažnju na gor kapitalizam (gore capitalism) koji označava stanje u kome je samo nasilje postalo proizvod unutar neoliberalnog kapitalizma. Termin “gore” ovde označava eksplicitne vizuelne predstave mučenja, nasilja ili grotesknog sadržaja koje se distribuiraju i kojima se trguje. Nekropolitike u hiperkonzumerističkim društvima, naravno, odvraćaju od revolucionarne borbe i pobune. Pokazuje se da neokonzervativne, individualističke politike osnaživanja “sopstvenog biznisa” ni u kom slučaju nisu emancipatorne prakse, već strategije za očuvanje statusa quo u izrabljivanju, naročito u dekonolizovanim područjima Globalnog juga i periferija. Na primer, integraciju afričkih žena u ekonomski sektor koji je u vlasti zapadnih banaka, Veržes vidi kao deo femoimperijalizma, jer prevodi stari patrijarhalni i kolonijalni rečnik u ekonomske termine. Tako se naglašava da su afričke žene obrazovanije od muškaraca, da su (stereotipno) umerenije, ekonomičnije, ozbiljnije, te da su samim tim pozvanije da zaustave krizu i negativne učinke ekonomskog prestrukturiranja. Istovremeno, investicioni fondovi, po sopstvenim izveštajima, ne smeju propustiti priliku da zarade milijarde na ženama iz zemalja u razvoju, koje se pojavljuju kao novi faktor porasta konzumerizma, iako istovremeno postaju dužnice bankarskog sektora, i to nepovratno.

Paternalizam i prosvetiteljske misije karakteristične za “beli” civilizovani feminizam, usmereni su podjednako na žene, muškarce i decu. Međutim, iz takve perspektive, prirodna prava žena i muškaraca su uvek ona zapadna, pa desnica tvrdi da danas treba zaštiti “naše žene”. Populaciona politika i kontrola stanovništva, na primer, neretko postaju nasilne politike rađanja. Dok se liberalni zapad zgražava nad kriminalizacijom abortusa koja se dešava u sve više država pod neokonzervativnim, desnim vladama, manje su poznate činjenice da moćne fondacije investiraju ne samo u konvencionalna kontraceptivna sredstva, već i u eksperimentalne implante i u izgradnju kampova za sterilizaciju za “14,5 miliona najsiromašnijih žena” koje žive mahom u subsaharskoj Africi i južnoj Aziji. Ovakvi eksperimenti, naravno, predstavljaju krajnji rizik za život i zdravlje žena, a podaci samo potvrđuju da savremene politike regulacije stanovništva i dalje ostaju duboko imperijalističke, rasističke i patrijarhalne. Takvo stanje predstavlja direktnu reminiscenciju robovlasničkog odnosa prema telima i životima onih koji su predodređeni za život i onih koji se jednostavno ne računaju.

Veoma važan segment u knjizi Fransoaz Veržes jeste kritika kaznenog feminizma, koja je, čini se, naišla na najveće iznenađenje kod domaće publike, budući da je bes izazvan sve većim brojem femicida, silovanja i nasilja i te kako opravdan. Kazneni ili zatvorski feminizam se pre svega oslanja na pojmove opasnosti i bezbednosti, nadzora i kontrole i stoga je povezan sa državom i njenim aparatima. Zalažući se za pooštravanje kazne za počinioce nasilja nad ženama, ovaj tip feminizma se fokusira na kažnjavanje pojedinca, a marginalizuje restorativnu pravdu, borbu za oslobođenje, kritiku patrijarhata. Po Veržes, sistemsko nasilje upravo izvire iz diskursa o zaštiti, iako pravo na zaštitu nije univerzalno, dok su institucije koje štite i same nasilne. Jer zbilja, može li se nasilje sprečiti kažnjavanjem pojedinaca, ako prihvatimo da su njegovi uzroci duboko usađeni u patrijarhalni model države kao takve, njene aparate i zakone koji nipošto nisu neutralni? Drugim rečima, prave posledice kaznenog feminizma najviše pogađaju žene koje, htele, ne htele, postaju homogena grupa ugnjetenih i slabih za koje država treba da se postara, a da bi konačno izašle iz začaranog kruga nasilja i potlačenosti moraju da se pojave pred sudom kako bi “odbranile svoje žensko dostojanstvo”. Sa druge strane, svim muškarcima se priznaje moć da učine nasilje i time potvrde svoje mesto unutar patrijarhalne strukture, uprkos činjenici da ih takva paradigma sve svrstava u potencijalne prestupnike. Konačno, postavlja se logično pitanje da li je pooštravanje kazni smanjilo nasilje nad ženama? Kada se društvo oslanja na nasilje države da bi se ograničilo nasilje u porodici, onda takav feminizam najviše škodi najmarginalizovanijim ženama, ali i drugim grupama koje iz bilo kog razloga predstavljaju pretnju za poredak, bezbezbednost ili moral. Kraj zatvora jeste početak razmišljanja, tvrdi Veržes.

Stoga, Fransoaz Veržes poziva na uporan otpor i nastavak feminističke borbe za postpatrijarhalni, postrasistički i postkapitalistički svet koji je moguće misliti samo ako radikalno promenimo perspektivu, ugao posmatranja iz kog periferija postaje snaga, a ne slabost.

Iz istog broja

Ulcinj, jedan zapis iz Jugoslavije

Srce otvoreno kao psalam

Božo Koprivica

Film: Meni i Čudo

Cinično i suptilno, made in UK

Zoran Janković

TV Kinoteka: “Pozorište u kući”

Dramaturgija kombinovane sobe

Zlatko Crnogorac

Marginalna umetnost u pop muzici (2): Alabaster DePlume, GoldGo Forward in the Courage of Your Love (International Anthem)

Zlatna pravila o luzerskom trijumfu

Zorica Kojić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu