Kultura

Intervju: Radoš Kosović, književni prevodilac

Krčenje norveške (i danske) šume 2

Krčenje norveške (i danske) šume

“Prevod je ‘sekundaran’ tekst, u smislu da se odnosi na drugi, ‘primarni’ tekst koji mora da ga p renese. Ali, da bi ga istinski preneo, upravo ne sme da bude ‘sekundaran’. U tome je alhemija prevođenja: nešto što je izvedeno iz nečeg drugog mora ujedno biti i nešto za sebe. Tu stižemo do famoznog pitanja odanosti i izdaje. Često se kaže da je prevod lep ili veran – ali, čini mi se, kad prevodite umetničko delo, lepota jeste vernost”

Postoji jedna fotografija Petra Vujičića, velikog prevodioca s poljskog i ruskog jezika, na kojoj prevodilac stoji pored gomile knjiga koje je preveo. Ta gomila je viša od njega. Na toj fotografiji Vujičić je već u ozbiljnijim godinama, a, uz to, on nije bio visok čovek. Radoš Kosović ne samo da je viši od Vujičića, već nije stigao ni do polovine svog životnog veka, još, dakle, nije ukoračio u duži period života, a gomila knjiga koje je preveo s norveškog i danskog već bi mu dobrano sezala iznad pasa. Pomenimo samo 3000 stranica Moje borbe Karla Uvea Knausgora, plus još hiljadu stranica Knausgovorovih godišnjih doba, pa Erlanda Lua, Jensa Bjernebuea, Juna Fosea i još ko zna koliko nordijskih pisaca za koje smo čuli upravo zahvaljujući Kosoviću (Nina Like, na primer). Ali ni kod Vujičića ni kod Kosovića nije stvar naprosto u količini prevoda (premda se čitaoci žale da Kosović prevodi brže nego što oni uspevaju da pročitaju). Kvalitet prevoda je ono što ih čini velikim prevodiocima.

Kosović nam donosi čitav jedan književni kontinent. Iako nam, čini se, nije nedostajalo nordijskih autora – na srpskohrvatskom se može pronaći sasvim pristojan broj severnjačkih pisaca, naročito klasika – ono što smo o nordijskoj književnosti znali bilo je ipak fragmentarno i, tako da kažemo, uvećano (kada čitate Knuta Hamsuna, na primer, kao da ništa drugo ne postoji), dok su detalji, a naročito veze, uticaji i odnosi, izmicali. Tek s Kosovićevom radnom energijom, strašću, a naročito poznavanjem srpskog jezika, dobijamo detaljniju sliku jedne književne teritorije, ostajući, pri tome, zapanjeni književnim bogatstvom koje nam pružaju neveliki jezici poput norveškog i danskog.

VREME”: Da li znate, ovako bez pripreme, koliko ste knjiga preveli do sada?

RADOŠ KOSOVIĆ: Ne znam tačan broj, ali više od šezdeset.

Zašto prevodite?

Najlakši odgovor bi bio: zato što mi je to posao, zato što od toga živim, zato što me je život na tu obalu naneo (iako je u tome bilo i moje volje, naravno). Ali imam tu sreću da iskreno volim – i poštujem! – svoj posao, koji pritom odgovara mojoj naravi i mojim sklonostima. Ne bih ga menjao ni za koji drugi.

U redu, prevođenje je vaša strast, ali šta je toliko privlačno u prevođenju? Umemo čuti da je prevođenje rudarski posao, silazak u pakao, sizifovski poduhvatI to iskustvo prenose vrhunski prevodioci.

Da, i ja sam to čuo. Takođe sam čuo vrhunske filologe i poznavaoce književnosti koji kažu da im je prevođenje teško, odbojno ili samo dosadno. Moje iskustvo nije takvo. Prevođenje podrazumeva odstupanje od sebe i jedan poseban oblik kreativnosti koji se oslobađa upravo u svojoj neslobodi. Mene to privlači, a razumem zašto nekog drugog to ne može da zadovolji, posebno kad se uzmu u obzir pomenute poteškoće. Moj prijatelj, koji je režiser, rekao mi je jednom prilikom da ne zna šta to glumci imaju ili nemaju u glavi, pa mogu da izađu na scenu i rade sve to što rade. Eto, možda i ja imam ili nemam nešto u glavi što mi omogućava da zavolim to strašno prevođenje. Pored toga, prevođenje je posebna vrsta čitanja i jedan od najintimnijih mogućih susreta sa književnim delom – obraćate pažnju na svaku reč, nekima se bavite nedeljama ili mesecima, a scene doživljavate kao u usporenom snimku. Delo doživljavate veoma snažno i na različite načine razmišljate o njemu. Na kraju, ne treba zaboraviti ni “spoljašnje” činioce – prevođenje donosi izvesnu slobodu i samostalnost, i od presudnog je značaja u susretu i približavanju različitih kultura, a danas je lepo baviti se poslom koji donosi ma i zrno slobode i smisla.

Šta je prevođenje? Valter Benjamin, prevodilac Prusta na nemački, kaže da je nemoguće verno preneti sadržaj teksta na drugi jezik. Zbog toga je prevodilac (uvek) izdajnik. Benjamin dodaje: samo kao nemoguć prevod je moguć, samo izdajući vernost možeš napraviti dobar prevod.

Pre svega, postoji više vrsta prevođenja koje se među sobom toliko razlikuju da je šteta što ih obuhvatamo istom rečju. Norvežani, na primer, koriste jednu reč za konsekutivno i simultano prevođenje, a sasvim drugu za književno i stručno. A šta je književno prevođenje? Nisam siguran da imam dobar odgovor na ovo pitanje i moram reći da sam srećan zbog toga, bilo bi mi sumnjivo kada bih ga imao. Na jednom vrlo osnovnom i banalnom nivou, književno delo je skup reči na papiru. Iz tog temelja, međutim, uzdiže se građevina koja se ne može u potpunosti objasniti svojim temeljom, ali koja na njemu stoji i od njega zavisi. Prevodilac mora da promeni temelj a očuva građevinu, koliko može, naravno. Ili, da pređemo sa arhitekture na slikarstvo, to je pomalo kao da pravite kopiju ulja na platnu – ali akvarelom. Nećete promeniti nijedan motiv na slici, pokušaćete da očuvate atmosferu, ton i utisak koji slika ostavlja na posmatrača, ali promena tehnike će učiniti svoje. Ipak, to što će učiniti nije loše, naprotiv, u tome počiva sva kreativnost i stvaralački čin prevodioca: kako da te čvrste oblake sa izvornog pejzaža prenesem svojom razlivenom bojom, a da ostanu baš takvi? Ili, tačnije, kako ti čvrsti oblaci treba da izgledaju razliveni? Prevod je “sekundaran” tekst, u smislu da se odnosi na drugi, “primarni” tekst koji mora da ga prenese. Ali, da bi ga istinski preneo, upravo ne sme da bude “sekundaran”. U tome je alhemija prevođenja: nešto što je izvedeno iz nečeg drugog mora ujedno biti i nešto za sebe. Tu stižemo do famoznog pitanja odanosti i izdaje. Često se kaže da je prevod lep ili veran – ali, čini mi se, kad prevodite umetničko delo, lepota
jeste vernost. Ako elegantan i zvonak pasus prevedete nezgrapno i klepetavo, ali tačno – da li ste ga zaista preveli tačno? Ako sasvim obična rečenica iz originala, preko koje će čitalac samo preleteti pogledom, u vašem prevodu deluje neobično i zaustavlja pogled, da li ste je zaista preveli dobro iako je vaš prevod “tačan”? Nekada je nešto što liči na izdaju zapravo najveća moguća vernost, a vernost – nehajna izdaja. Ipak, sve su ovo razmišljanja o jednom činu koji se odigrava u trenutku, iz dana u dan, meseca u mesec, godine u godinu – a da prevodilac upravo ne razmišlja o njemu dok se dešava. Umetnost je u samom činu koliko i u rezultatu tog čina.

Da li ovaj vaš odgovor znači da ne verujete kako mašina, google translate, može da zameni prevodioce?

Zasad svakako ne može. Čak i kad se google translate koristi, prevod mora prilično da se sredi. Ali ja mislim da je to loša praksa koja onemogućava pravilan i dovoljno dubok pristup tekstu. Lično ga nikada ne koristim. Videćemo šta će budućnost doneti i kako će se programi za prevođenje razvijati, o tome je još prerano govoriti. Ali čak i ako mašina u tom pogledu zaista bude mogla da zameni čoveka, moje je duboko uverenje da ne treba, upravo zbog ovog što sam maločas rekao, da umetnost nije samo rezultat jednog čina, već i sam taj čin, sam doživljaj tog čina. Ko zna, možda će nam napredni algoritmi pokazati (ili nas privremeno ubediti) da umetnost, pa i svaka druga delatnost, zapravo nije nigde drugde nego u svom nastajanju.

Zbog čega ste izabrali nordijske jezike?

Oduvek sam voleo jezike i književnost, zato sam upisao Filološku gimnaziju (pored toga što nije bilo matematike na prijemnom ispitu…). Filološki fakultet bio je sasvim prirodna sledeća stanica. Ipak, nisam hteo da studiram jezik koji već znam, želeo sam nešto neobično, a Skandinavistika je sa dobrim razlogom imala (i još ima) izvanrednu reputaciju. Na prvom susretu trebalo je da se opredelimo za norveški ili švedski, to su tada bile jedine dve opcije. Kad je došao red na mene, rekao sam “norveški”, ne znam ni sam zašto, nešto me je povuklo. Jezik je, dakle, “oduvek morao biti”, a norveški je rezultat sticaja okolnosti, trenutka, i maglovitih želja i razmišljanja mladog čoveka. Ali nijednom se nisam pokajao zbog toga što sam pošao tim putem.

Prevodite i s danskog.

Da, pisani norveški i danski jezik veoma su bliski, samo za nijansu udaljeniji od srpskog i hrvatskog, na primer. Govorni jezik je već nešto drugo. Za vreme studija smo čitali dansku književnost, naravno, i bavili smo se Danskom, samo što tada nije postojala posebna grupa za danski jezik.

Savremena nordijska književnost je u poslednjih dvadesetak godina postala veoma vidljiva (čini se i čitana) na svetskoj ravni, što podseća, svim razlikama uprkos, na hispanoamerički prasak 80ih godina prošlog veka. Šta je to što nordijsku književnost čini tako privlačnom?

Teško je govoriti o karakteristikama čitave književnosti jedne zemlje, a kamoli jednog regiona, ali mislim da možemo reći kako skandinavsku književnost često odlikuje lepa jednostavnost, srećno spojena sa jasnim, razložnim, svrsishodnim, a književno dobro uobličenim prikazom bliskih i životnih tema, na temelju ličnog iskustva. Ponekad je sve to još i začinjeno crnim ili apusrdnim humorom koji nikad ne gubi ljudsku notu. Skandinavska književna produkcija je veoma dobra, što je svakako rezultat ulaganja u obrazovanje, kulturu i književno stvaralaštvo konkretno. Najzad, možda je skandinavski talas reakcija na hispanoamerički, rekao bih da su to dve veoma različite tradicije. Tu su svakako i vanknjiževni faktori – više puta sam od različitih izdavača čuo da su “svi poludeli, osim Skandinavaca”.

Preveli ste nekoliko hiljada stranica Karla Uvea Knausgora, što se ne može uraditi bez strasti. Imate li neko tumačenjefenomena Knausgor”?

Mislim da je Knausgorova Moja borba zaista nešto neobično i drugačije i da svako ko prati tokove evropske proze treba da pročita makar prvi tom. Ovo nije mesto da obrazlažem zašto to mislim, trebalo bi mi previše prostora, ali takve neobičnosti uvek bude snažne reakcije za i protiv. Knausgor je, pritom, hteo-ne hteo (ja bih rekao – ne hteo), pogodio nerv našeg vremena koji se vrti oko pitanja realnosti i fikcije, simulakruma, pluralnosti narativa itd. Rekao bih da u širim krugovima evropske kulture, i ne samo evropske, vlada nekakva polu-svesna konfuzija kad je reč o tim pojmovima, i da je Moja borba – inače rezultat neobične potrebe za katarzom jednog strastvenog skribomana – bila kamen koji je slučajno pogodio osinjak.

Veliki prevodilac Branimir Živojinović govorio je mladim kolegama da je za prevođenje nužno čitanje, uvek čitanje i neprestano čitanje. Da li, zbog ogromne (i zapanjujuće kvalitetne) prevodilačke proizvodnje, uopšte stižete da čitate?

Nažalost, ne stižem da čitam za svoju dušu onoliko koliko bih voleo. Ali trudim se koliko mogu. S obzirom na to da mi je beletristika posao, neretko čitam humanistiku. Trenutno čitam sjajnu studiju Niče: Biografija njegove misli Ridigera Zafranskog, u izvanrednom prevodu Tijane Tropin. A što se beletristike tiče, trenutno me na stolu čeka The Inoccents Abroad Marka Tvena, na engleskom, biće to moja “letnja knjiga” za avgust.

Da li ohrabrujete mlade kolege na prevođenje ili im, uprkos svemu što ste do sada rekli, kažete da se manu ćorava posla? Tek po koji prevodilac, naime, uspeva da živi od prevođenja. I to skromno.

Kao što je rečeno, to je veoma lep posao koji ipak nije za svakoga. Ako nekog makar i malo privlači, mislim da treba pokušati, pa videti. Da, nažalost je tako, teško je živeti od prevođenja, ali mnogi prevođenje kombinuju sa nečim drugim – i to je svakako opcija.

Poslednja vaša dva prevoda su Nasleđe Vigdis Jurt (s norveškog) i Kopenhaška trilogija Tove Ditlevsen (s danskog). Šta se u vašoj alhemijskoj radionici trenutno krčka?

Trenutno prevodim Toma Kristensena, klasika danskog modernizma. Reč je o romanu koji se smatra njegovim centralnim delom, ali još ne znam kako će naslov glasiti na srpskom. To je jedan od mojih omiljenih skandinavskih romana uopšte, ostavio je snažan utisak na mene dok sam studirao. Tada nisam ni sanjao da ću imati priliku da ga prevedem i približim srpskoj čitalačkoj publici, ali evo, i to se desilo.

Iz istog broja

In Memoriam: Branko Cvejić (1946–2022)

Diskretni heroj (iza) scene

Marina Milivojević Mađarev

Izložba

Čovek kao mera svih stvari

Danijela Purešević

Novi album: Nina Nastasia – Riderless Horse

Oda životu bez ograničenja

Zorica Kojić

Psihologija

Kriza mora da progovori

Aleksandar Ostojić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu