Kultura

TV manijak

Kraba 2

Kraba

Priznajem da što sam stariji, na televiziji sve više izbegavam slike nasilja nad decom. Daleko od toga da nisam svestan problema, niti smatram da je to tuđa briga, tek jednostavno ne mogu da gledam dečiju patnju u bilo kom obliku. Protekle nedelje sam zato odbolovao u nekoliko navrata jer se sa malih ekrana nisu skidale slike vezane za dečju onkološku kliniku i moguće malverzacije sa citostaticima. Poštovaćemo pretpostavku nevinosti, pa neću nikoga unapred da optužujem, ali šteta je već učinjena.

Prvo, ako bolje razmislite, Srbija je zemlja sa povećanim brojem obolelih od različitih oblika kancera, pa smo neka vrsta tržišta u usponu za prodavce lekova. Takođe, o onkologiji naši ljudi uglavnom ne razmišljaju dok sami ne dopadnu doktora, ili im se neko blizak ne razboli. Uslovi u bolnicama ovde nikada nisu bili savršeni, a ovo je uvek odeljenje gde se ništa unapred ne zna i gde se vaše šanse mere nesigurnim procentima. Dostojanstvo obolelih je odavno problem, a ovde naročito, jer su lekari praktično procenitelji, poput onih u osiguravajućim društvima.

Bilo kako bilo, pukla je još jedna medicinska afera, pukla je bruka, a čini mi se da niko ne razmišlja o posledicama. Istina je da se muva, to sam čuo i od pacijenata jer, recimo, oboleli iz unutrašnjosti Srbije dolaze na hemoterapiju u Beograd jer je nesigurno poslati lekove u njihove lokalne kliničke centre. Kažu da usput lekovi umeju da volšebno nestanu. Možda je ovo objašnjenje na nivou rekla- kazala, ali svejedno ne razumem zašto bi neko ko ima kancer dolazio iz Kragujevca ili Niša u Beograd da infuzijom primi terapiju. U novinama i na televiziji priča se naduvavala kao mehur od sapunice. Deci su davane duple doze lekova, lekari okićeni zlatom su ih ubijali, a javnost se našla na granici linča. Kada se stvari ovako postave, uvek pomislim da neko svesno odvraća pažnju od suštine problema. Umiruća deca postaju sablasna kulisa za malverzacije u zdravstvu koje su evidentne i ne mogu se sakriti (kao kašalj ili trudnoća) ma kakve izjave davali zvaničnici. Pitam se samo šta će pomisliti ljudi koji trenutno leče svoju decu na istoj toj klinici, deleći svoje strahove i nade sa lekarima.

Ukoliko malo vratite film, sve kvazihumanitarne akcije u Srbiji vezane su ili za kancer ili za dečje klinike. Tu se izgleda najlakše diže lova, kao u onom prosjačkom bogorađenju – daj neki dinar, živa ti deca!

Od doktora Bojića naovamo niko nikada nije odgovarao za pronevere u zdravstvu, pa se plašim da će i ovoga puta stvar prekriti tihi zaborav i anestezija. Druga posledica ove histerije možda je još strašnija i tu se osećam lično prevarenim. Uvek kada su me pozivali da pomognem oko prikupljanja sredstava za borbu protiv kancera, poboljšanja uslova u bolnicama ili promovisanja zdravstvene preventive, odazivao sam se smatrajući da je to moja obaveza. Činiću to i ubuduće, naravno, jer cilj daleko nadmašuje ove pojedinačne marifetluke. Ipak, potpuno je jasno da se ovde neko kockao poverenjem građana, odnosno da će biti mnogo teže da se ljudi ponovo pokrenu i osveste. U ovoj zemlji i dalje žene umiru od raka dojke ili grlića materice, jer nemaju naviku ili priliku da se redovno pregledaju. Zato je neobično važno da se ovaj slučaj istera do kraja, da se utvrdi odgovornost svih nadležnih i da se spere ljaga sa lekara koji predano i pošteno rade svoj posao u dosta teškim uslovima. Takođe je važno da dobijemo brz i pošten epilog, zbog građana koji moraju da vode računa o svom zdravlju, jer će se nepoverenje lako pretvoriti u apatiju i prepuštanje fatalizmu. Ako mislite da su svi lekari lopovi i decoubice, neće vas biti briga za druge obolele, a neće vas biti briga ni za sopstveno zdravlje. Onda ćete se lečiti Najdanovim krugovima, lekovitom vodicom vidovite Zorke ili aparatom doktora Rosa. Naravno, pojaviće se i zagovornici svojevrsne medicinske cenzure, koji će zarad mira tražiti da se svi pravimo mutavi i prepustimo policiji i sudijama da reše ovaj problem, što opet nije daleko od vidovnjačkih metoda, jer se policiji i pravosuđu pripisuju natprirodne moći. Jedino što možemo da uradimo jeste da nastavimo da pomažemo ljudima u nevolji, jer korupcija je ionako vrsta kolektivnog društvenog kancera.

Iz istog broja

Koncert

‘Di bili, da bili

Dragan Kremer

Privatni muzej u Novim Banovcima

Muzej »Macura«

Tanja Jovanović

Muzej Cepter

Privatna inicijativa

Sonja Ćirić

Knjige

Sudar divova i tumačenja

Ivan Milenković

Reč prevodioca

Graditelj Igoovog beskraja

Nikola Bertolino

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu