Kultura

Intervju – Nikita Milivojević, reditelj, direktor, profesor

Kao brodom preko planine 2

fotografije: marko rupena

Kao brodom preko planine

"Činilo mi se da je zanimljivije pogledati neku predstavu koju nećete imati prilike da vidite, nego igrati domaće predstave. To je jedini razlog što nema domaćih predstava na Šekspir festivalu"

Aktuelni povod ovom razgovoru sa Nikitom Milivojevićem jeste sinoć otvoreni treći Šekspir festival. Da podsetimo: Nikita Milivojević je u Čortanovcima osnovao i realizovao Šekspir festival s namerom da ovdašnjoj publici predstavi savremene domaće i strane produkcije Šekspirovih tekstova i to pod vedrim nebom, onako kako su premijerno izvođeni. Pre toga, Milivojević je bio direktor Bitef festivala, upravnik Bitef teatra i direktor Drame Narodnog pozorišta. Do početka ovog veka bio je više naš nego evropski reditelj, a onda je počeo da režira u Grčkoj, Švedskoj, Sloveniji, Makedoniji, Turskoj, Nemačkoj, Italiji, SAD, u Šekspirovom Glob teatru, i ponekad u Srbiji. Napisao je scenario i režirao film Jelena, Katarina, Marija. Na početku njegove biografije objavljene na sajtu novosadskog Univerziteta umetnosti, gde Milivojević predaje na katedri za glumu i režiju, citirana je ocena Jovana Ćirilova: "Angažovanošću svojih predstava obeležio devedesete godine u srpskom teatru, a smelim i novim čitanjem klasike uveo ga u novi vek."

Ovogodišnje izdanje Šekspir festivala je doprinos svetskom obeležavanju 400 godina od Vilijamove smrti.

"VREME": Na programu trećeg Šekspir festivala ima nekoliko predstava čija forma nije uobičajena za Šekspirove tekstove, mislim pre svega na goste iz Indije, Grčke, i na džez koncert Marije Žoao. Šta Festival poručuje takvim programom?

NIKITA MILIVOJEVIĆ: Namera je uvek da pre svega vidimo odličnu predstavu, Šekspira na neki nov način koji će nam biti inspirativan, da nas iznenadi u najboljem smislu te reči. Mada, mogli bismo reći da čitav program na kraju uvek potvrđuje jednu te istu činjenicu: da je Šekspir fenomen, moguć u svakoj sredini i izvođačkoj formi. On je najviše izvođen i najviše filmovan autor svih vremena, preko 900 filmova snimljeno je po njegovim delima. Ono što je u svemu tome verovatno najlepše jeste upravo to što ga i dalje možemo igrati na toliko različitih načina. Piter Bruk kaže otprilike da postoji stvarnost, postoji umetnost i postoji Šekspir. On je dakle nešto kao "treća" stvarnost.

Najavljujući ovogodišnji Festival, rekli ste da je Šekspir imao svoju Elizabetu, a vi prijatelje koji nisu dopustili da ova priča nestane. Od koga ste očekivali prijateljsku podršku, a od koga ste je dobili?

Godina je Šekspira, ona se obeležava u čitavom svetu i u tom smislu čini mi se nekako prirodno da sam očekivao veće razumevanje, što znači i finansijsku pomoć za Šekspir festival sa raznih strana, pre svega od Ministarstva kulture. Kako je ta podrška izostala, u jednom trenutku zaista je postojala opasnost da u godini Šekspira ostanemo bez Šekspir festivala. Ali da za trenutak ipak ostavimo na stranu ovaj deo priče da se ne bi sve pretvorilo u još jednu poznatu jadikovku. Maločas sam pomenuo Pitera Bruka. Dobio sam pismo podrške Festivalu upravo od Pitera Bruka! Napisao sam mu mejl i on mi je odgovorio. Njegovim pismom otvaramo ovogodišnji Festival. To je za mene nešto toliko važno na jednom mnogo širem planu, da mi je sve ostalo, pa i očekivanja, sada manje važno. To je jedna od onih stvari koje mi uvek vraćaju veru da je ipak vredno raditi sve ovo što radimo, ma koliko nam se ponekad činilo da kao Fickaraldo vučemo brod preko planine.

Premijera Bure u vašoj režiji neće biti održana ove godine na Festivalu zbog smanjenog budžeta, pa je tim povodom lako setiti se onog čuvenog stiha iz tog teksta o snovima. Da li je realnost vašu Buru pretvorila u san?

Da, ispada da je zaista tako nekako. I mada verujem da ću Buru ipak nekada uraditi, žao mi je da Festival ove godine neće imati svoju vlastitu produkciju kao što je to imao prošle godine. Mogu da vam kažem šta smo planirali i na kraju otkazali. Recimo, nećemo videti izvanrednu predstavu Mletački trgovac iz Izraela, i vrlo zanimljivo viđenje Otela iz Moskve u kome sve likove igraju muškarci, baš kao u Šekspirove vreme. Postojala je ideja da pored predstave Dva viteza iz Verone Glob teatra koja otvara Festival, posudimo i jedan hepening koji su oni osmislili: duž Temze su postavili 37 velikih monitora na kojima gledate 37 kratkih filmova na mestima gde je Šekspir smestio radnju svojih komada. Najpoznatiji engleski glumci govore po jedan monolog iz svakog pojedinačnog Šekpirovog komada u autentičnom ambijentu, recimo u Veneciji, ispred piramida ili na Akropolju. Planirali smo da nekoliko takvih velikih monitora postavimo duž Knez Mihailove, zatim u Novom Sadu, Inđiji i u samom prostoru igranja predstava, u Vili Stanković.

Ako je ovo festival inscenacija Šekspirovih tekstova, zašto niste pozvali predstavu Julije Cezar u režiji Kokana Mladenovića? Da li zato što će učestvovati na festivalu u Smederevu? Da li postoji koordinacija među festivalima?

Sada je možda prilika da preciznije objasnim nešto u vezi s konceptom Festivala i nekih tehničkih stvari, da više ne bi bilo zabune. Pored Julija Cezara postoje i druge predstave kod nas rađene po Šekspirovim komadima, naročito ove godine. Međutim, svaki dan izvođenja u Vili Stanković značajno poskupljuje troškove Festivala. Mogao bih vam sada nabrojati dugu listu stvari šta sve spada u te dnevne troškove, od iznajmljivanja tribina pa nadalje. Uglavnom, upravo zbog toga naš glavni program traje samo četiri dana. U susednoj Mađarskoj ili recimo Nemačkoj, Šekspir festival traje mesec dana. Zbog toga mi se činilo da je zanimljivije pogledati neku predstavu koju nećete imati prilike da vidite nego igrati domaće predstave. To je jedini razlog zašto nema domaćih predstava na Festivalu. Ako bi postojala mogućnost da prostor Vile Stanković dobijemo na korišćenje recimo dve nedelje, uz odgovarajući budžet, naravno da bi Festival mogao biti još mnogo atraktivniji, sa više raznovrsnih sadržaja. Ovako, ne uspevamo da obezbedimo pokrivanje scene u slučaju kiše, ili šator u kome bi u toku pauze publika mogla da uzme kafu ili čaj. Uveren sam da bi Šekspir festival u Vili Stanković mogao za kratko vreme da postane nekakav pozorišni Exit ako bi imao veću i svestraniju podršku.

Vaša režija Šekspirovog Perikla pobedila je u Gračanici na pozorišnom festivalu "Joakim Vujić". Koliko su tamošnji ambijent i ono što Gračanica znači uticali na to izvođenje predstave?

Ako postoji idealno mesto da se igra Perikle, onda je to upravo bila Gračanica. Mene je Periklu privukla određena nestvarna stvarnost onoga što se događa u komadu, sva ta neverovatnost događaja, što je upravo ona vrsta iskustva koju ljudi u Gračanici i uopšte na Kosovu imaju već toliki niz godina. U predstavi postoji pripovedač koji vodi kroz avanture zajedno sa Periklom, a on pomalo liči na mnoge naše pripovedače, stare i nove, koji nam godinama pričaju razne bajke, zavode nas, izmišljaju, uveravaju, menjaju tok priče. Pošto su događaji sve neverovatniji, a ja više nisam u godinama kada se takve stvari uzimaju previše ozbiljno, učinilo mi se da jedino što nam još preostaje jeste da to pogledamo sa neke vedrije strane. Verujem da je upravo ta forma komedije dosta pomogla da sav taj apsurd sa kojim se živi bude pravi izbor za publiku.

Otišli ste iz Narodnog pozorišta zbog nesuglasica sa upravom. Možda je baš taj neprijatan događaj usmerio vašu karijeruda ste ostali, možda ne biste imali vremena ni prilika da režirate svuda po Evropi.

Jednom sam negde pročitao da čovek ne treba da ide tamo gde nije dobrodošao. Mislim da mi je to pomoglo u donošenju raznih odluka, da promenim razne stvari. Ja sam dugo vremena imao utisak da živim i radim sa nožem u leđima. Smatrao sam, recimo, da bi konkretno u Narodnom pozorištu, posle raznih predstava koje sam tamo uradio i nagrada, mogao da imam nekakav rediteljski kontinuitet. S vremenom sam shvatio da su moja očekivanja često prevelika, a pomalo i naivna. Sada više ništa posebno ne očekujem, i već duže vreme mi se čini da razne stvari koje mi u prvom trenutku izgledaju kao nekakvo spoticanje, na kraju doživim kao korisne, nateraju me da tražim neko drugo rešenje. Recimo, na ovom konkursu Ministarstva za dodelu sredstava oko kojeg se digla ogromna gužva u javnosti, Šekspir festival nije dobio nikakvu finansijsku pomoć. Prvo mi je to bio problem, ali na kraju sam uvideo da su mi na neki način napravili uslugu. Jer, na nekom ličnom planu bio je to znak da očigledno i dalje nisam deo sistema – što mi je oduvek bilo vrlo važno, a posredno bi možda moglo da znači i da Šekspir festival postaje sve bolji.

U Solunu trenutno režirate Brehtovu Majku hrabrost kao priču o pohlepi, što nije viđenje koje pristaje samo grčkoj publici.

Kao brodom preko planine 3

Ideja da se radi Majka hrabrost došla je od umetničkog direktora Nacionalnog teatra u Solunu. Moja prva reakcija je bila: zašto Breht? Šta će im još i tema rata pored sveg ovog haosa koji već imaju? I u produkcionom smislu Majka hrabrost je vrlo zahtevan, komplikovan komad za svako pozorište. Ali kada sam ponovo pročitao tekst, doživeo sam ga na jedan potpuno nov način – kao antičku tragediju. Sada mi se čini da u ovom trenutku ne postoji tačniji komad koji bi trebalo igrati u Grčkoj. Čitava Grčka danas je na neki način, nažalost, Majka hrabrost. Mislim da u prvom planu ovoga puta nije tema besmislenosti rata, već pre svega pohlepe. Za mene je to ujedno i jedna od najvećih tema sveta u kojem danas živimo. Gotovo sve se dešava zbog pohlepe. Zbog malih, sebičnih, ličnih interesa, gubimo velike, mnogo vrednije stvari: Majka hrabrost gubi svoju decu.

U Diseldorfu ste postavili Na Drini ćupriju. Kako ste zapadnom gledaocu predstavili balkansku sudbinu?

Na Drini ćuprija jedan je od onih pozorišnih događaja koji ću, mislim, imati razloga dugo da pamtim. Sve je počelo veoma neobično. Neki prvi razgovori počeli su u Veneciji, na Bijenalu, pa se nastavili u Berlinu. Tamo smo igrali moju predstavu Zimske bašte, koja se umetničkom direktoru iz Diseldorfa veoma dopala, pa je u Berlin doveo svoj dramaturški tim da pogledaju predstavu, a onda, kao neku vrstu malog iznenađenja, poveli su me u restoran koji se zove kao i predstava, Winter garden. Ono što je u tome bilo posebno zanimljivo jeste da sam u razgovoru koji je usledio, pored toga što sam saznao da je restoran vrlo čuven i ima dugu tradiciju, otkrio da je Ivo Andrić tu svraćao dok je bio ambasador u Berlinu!? Odjednom je sve dobilo neko višestruko značenje, i nekako najprirodnije je bilo da razgovor nastavimo na temu kako treba da radimo upravo Andrića. Međutim, odmah se nametnulo ovo vaše pitanje: šta naša balkanska priča može da znači nemačkom gledaocu. Odgovor mi je stigao sasvim slučajno kada me je jednog dana na aerodrom vozio taksista poreklom iz Bosne. Rekao mi je da je preko 2000 ljudi iz Bosne tokom rata došli u Diseldorf a da među njima naravno ima i onih iz Višegrada. Uskoro sam upoznao jednu porodicu iz Višegrada, i njihova ćerka je učestvovala u predstavi. Ona je rođena u Diseldorfu, ali dosta dobro govori i maternji jezik. Zašto vam sve ovo pričam? Zato što je na kraju predstave, iz gledališta gde je sve vreme sedela u publici, ova devojčica izašla i predstavila se prvo na nemačkom a onda i našem jeziku, a zatim rekla da sa porodicom živi u Diseldorfu, ali da je poreklom iz Višegrada, i da su se upravo na tom mostu o kojem se govori u predstavi njeni roditelji upoznali. Onda nam je pokazala i slike roditelja na mostu. Bio je to neopisiv, potpuno katarzičan trenutak. Jedan od najuzbudljivijih koje pamtim u pozorištu, jer su se na neki magičan način prošlost, sadašnjost i budućnost u jednom trenutku tako ispreplele da je to bilo gotovo potresno. Bilo je očigledno da Na Drini ćuprija nije samo neka naša, balkanska istorijska hronika, već i njihova priča.

Interesantna je i priča kako je došlo do gostovanja u Njujorku koje vas očekuje ove zime.

Reč je o mom zemljaku Milanu Dragičeviću, koji je tamo glumac i profesor na univerzitetu. On je došao da pogleda moju predstavu Tesla i posle toga su nas upoznali, da bismo u kratkom razgovoru na obostrano iznenađenje utvrdili da smo poreklom iz istog mesta iz okoline Knina. Životna priča i njegova i njegove porodice zaista je neverovatna. Tokom Drugog svetskog rata su izbegli, godinama su živeli po raznim međunarodnim kampovima Crvenog krsta, u Italiji, Egiptu… da bi se na kraju našli u Americi. Ja sam u to vreme pripremao i film na temu seoba, pitajući se kakva je to zemlja iz koje se stalno, vekovima već, odlazi. I tako, kroz razgovor, došli smo na ideju da taj naš slučajan susret pretvorimo u saradnju. Bilo nam je neverovatno da se nas dvojica iz jednog tako malog sela, bavimo istim poslom, živimo na dva kraja sveta i sretnemo se zahvaljujući Tesli!? Uglavnom, Milan je napisao komad o seobama svoje porodice, a ja uskoro treba da ga režiram.

Milan Dragičević će biti jedan od malobrojnih domaćih autora u vašem CVju. Zašto renomirani reditelji radije režiraju tekstove stranih klasika i poznatih pisaca nego naših savremenih autora?

U mom slučaju rekao bih da to nije nešto planski. Jednostavno, desilo se da su se moja interesovanja poslednjih godina kretala uglavnom prema klasici. Možda, jednim delom, uzrok bi mogao biti i to što mi se već duže vremena čini kako uvek postoji nešto jednodimenzionalno u načinu našeg razmišljanja na temu savremenosti. Kada kažemo da predstava treba da bude društveno angažovana, to uvek ispadne pomalo zahtev da na kraju bude na nivou novinskih naslova. Predstava treba pre svega da bude životno angažovana. Mislim da je to jedan mnogo širi i zahtevniji, univerzalniji okvir, koji pronalazite i kod Andrića i kod Šekspira, ili Brehta.

Iza scene naših pozorišta često je zanimljivo isto koliko i na sceni, što vi, iako ste često van zemlje, sigurno znate. Šta je po vama, osim novca, problem koji biste prvo rešavali? Rukovodeći kadar? Repertoar?

Problemi su već toliko dugo vremena jedni te isti da je već postalo smešno o tome i govoriti, a svi ti razgovori već godinama meni liče na ponavljanje jednog te istog, samo na različite načine. Politika je, nažalost, od kulture napravila mentalno zatrovanu sredinu da i na sceni i iza scene najčešće vidite nekakav jeftin, kalkulantski oportunizam. Ali, ako je to uopšte za utehu, manje-više slične stvari viđam gde god da sam, tako da mi svet sve više liči na onu uvodnu sekvencu iz filma La Grande Bellezza.

Kad je pre nekoliko godina odlučeno da Oktobarski salon postane bijenalna manifestacija, čula su se mišljenja da bi se moglo uštedeti više spajanjem međunarodnih pozorišnih festivala u jedan. Šta mislite o tome?

Različiti festivali imaju različite koncepte, svaki ozbiljan festival ima svoj vlastiti identitet, ili bi bar tako trebalo da bude. Ne znam kako bi bilo moguće spojiti tako raznorodne stvari. To mi liči na ideju da sve predstave igramo u istoj scenografiji jer bismo tako sigurno uštedeli.

Da li pozorište može da zaradi? Na koji način? Molim vas, nemojte da kažetekvalitetnim predstavama.

Pozorište ne može da zaradi i ne služi tome da zaradi novac. Zato postoji komercijalno pozorište i to je njegova uloga. Ali to su dve potpuno različite stvari, i ne treba ih mešati.

Da li bi Šekspir festival bilo moguće realizovati u Beogradu, ako ni zbog čega drugog a ono zato što prestonica garantuje veću gledanost i publicitet, što Šekspiru, složićemo se, svakako priliči?

Naravno da bi bilo moguće. U Beogradu je mnogo toga lakše, ali i teže. Sve zavisi koga imate u telefonskom imeniku.

Iz istog broja

David Grosman u Beogradu

Nijansa je ključna reč

Sonja Ćirić

Dokumenti

Sentimentalni disident

Veljko Stanić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu