Kultura

Bitef intervju – Ivan Medenica

Kako preživeti distancu 1

foto: jakov simović

19. 8. 2020. / 22.39

Kako preživeti distancu

"Ono do čega je nama u timu bilo veoma stalo jeste da se ipak uloži napor da se i ove godine Bitef desi. To nam je važno iz više razloga: zbog kontinuiteta festivala koji nije prekidan u svojoj istoriji dužoj od pola veka, zato da bismo pokazali, a misija Bitefa je da budemo prvi, da budemo ledolomci, kako je moguće pozorište u ovim uslovima. Volim da kažem da pokazujemo da je pozorište moguće u ovim uslovima ne samo kao umetnička praksa nego kao društvena praksa"

Ovogodišnji Bitef festival odložen je za narednu godinu kada će biti održana dva izdanja festivala – ovogodišnje pedeset četvrto i naredno pedeset peto izdanje festivala biće praktično spojena u jedno dugo i, kako organizatori najavljuju, spektakularno izdanje Bitefa. No, ove godine, kako se kontinuitet ne bi narušio, biće održan trodnevni Prolog za naredni festival. Prolog će se održati od 12. do 14. septembra na Skveru Mire Trailović pod sloganom pedeset i četvrtog Bitefa "Na ivici budućnosti". Program će se sastojati od pozorišnih predstava, stručnih i naučnih tribina i razgovora, kao i susreta sa pozorišnim umetnicima.

Sa umetničkim direktorom i selektorom Bitefa profesorom Ivanom Medenicom govorimo o Bitefu i pozorištu danas u kontekstu pandemije, kao i o mogućnostima koje dolaze, kako slogan festivala kaže, o onome što vidimo – na ivici budućnosti.

Kako preživeti distancu 2
Dolina jezefoto: gabriela neeb

"VREME": Bitef je poligon, kako ste rekli, koji pokazuje da je teatar u ovim okolnostima moguć. Kakav je to teatar?

IVAN MEDENICA: Pre svega dužni smo da obezbedimo sve antipandemijske mere. U principu, velika predstava na velikoj sceni takođe može da se igra, jer antipandemijske mere takođe podrazumevaju otprilike jednu trećinu kapaciteta sale. S tim što sa velikim predstavama imamo dvostruki izazov. Po meni veći je problem i nekako, tužnije je, ako u velikoj sali imate jednu trećinu gledalaca, nego ako imate jednu trećinu u maloj sali. Drugo, ansambl predstave podrazumevaju određene rizike i za same izvođače. Ono što će biti glavni izazov za domaće pozorište jeste kako taj problem rešavati – da li će se glumcima ostaviti slobodan izbor da, ukoliko se ne osećaju bezbedno, odbiju da igraju u takvim ansambl predstavama ili ne. Zbog toga smo mi i odlučili da Bitef prolog do koga nam je jako stalo iz više razloga, ostvarimo sa predstavama u kojim tih rizika nema. Kao što je poznato u predstavi Dolina jeze imamo jednog izvođača koji je humanoidni robot, dok ova druga švajcarska predstava koju sam spominjao, na čijem dolasku se radi, a to je predstava Biti Arijela F ima jednog živog izvođača i njegovu partnerku koja je zapravo jedna hologramska projekcija. Mislim da bi se prevashodno trebalo koncentrisati na manje formate i one predstave u kojima za izvođače ima manje rizika. Što se tiče sala – jedna trećina kapaciteta će biti popunjena kada se te distance budu ostvarile.

Kako preživeti distancu 3
2020foto: toni soprano meneglejte

Pošto ćemo predstavu 2020 u režiji Ivice Buljana a po motivima dela Juvala Noe Hararija gledati naredne godine, interesuje me šta mislite, pošto su Buljanove režije otvorene, hoće li je reditelj menjati. Pogotovo što je predstava na svojevrstan način najavila pandemiju korone koja se u vreme njenog nastajanja još nije slutila.

Pre svega, i da smo odlučili da se igraju još neke predstave iz ovogodišnje selekcije, za predstavu 2020 nisam siguran da bi mogla da se desi. Ona je najveći izazov, ne samo što je reč o velikom ansamblu, nego što glumci u nekoliko slučajeva izlaze u publiku, imaju direktnu komunikaciju sa publikom i gledaoce izvode na scenu. Razmišljao sam dok smo još planirali da imamo redovan festival, da tražim od Buljana da je prerežira. Imerzivnost koju smo imali na prošlogodišnjem Bitefu, ne možemo da dozvolimo. Imerzivnost je ove godine apsolutno isključena. Nadam se da će narednog septembra situacija biti bezbedna i da za tom vrstom intervencije neće biti potrebe, a da li će je Buljan prerežirati u sadržinskom smislu, hajde neka to bude iznenađenje. Mislim da je ta predstava anticipirala sve što nam se ove godine desilo, pa neka naredne bude neka vrsta postskriptuma.

Kako preživeti distancu 4

Šta mislite o dehumanizaciji tela izvođača? Gledaćemo performans u režiji Štefana Kegija Dolina jeze koji će izvesti robot sa jedne strane, a sa druge strane tokom Prologa će teatrološkinja Erika Fišer Lihte govoriti o tome zašto zaista postoji samo živo pozorište.

Odlično pitanje. Tu sam na pozicijama Fišer Lihte, smatram da je pozorište izvođačka umetnost, zapravo taj trenutak jedne intenzivne energetske, duševne, telesne razmene između dve grupe ljudi, to je ono što ona u svojoj teoriji naziva autopoetičkom povratnom spregom. Drugim rečima, nije predstava ono što su umetnici pripremili i izvode na sceni, predstava je ono što se desi u razmeni sa gledaocima u jednom sada i ovde. To je njena teorija. Jedan od najvećih svetskih reditelja druge polovine dvadesetog veka, Piter Bruk, davno je rekao u knjizi Prazan prostor da je za pozorište potreban jedan prostorni i vremenski okvir i jedan čovek koji makar za jednog čoveka nešto drugo izvodi. To su dakle pozicije i Fišer Lihte. E sad, sa tih pozicija mi i te kako možemo da problematizujemo ovo proglašavanje svakakvih video-snimaka i to loših, lajv striminga i sličnog… digitalnim pozorištem. To definitivno nije pozorište. Opet, ne znači da ne postoji oblik performansa koji nazivamo digitalni performans, ali je tu u pitanju jedna kreativna, konceptualno osmišljena živa razmena između živog prisustva i virtuelne stvarnosti. Te pozicije se problematizuju i smatram da će Fišer Lihte lako osporiti svojim argumentima tezu da je svaki lajv striming digitalno pozorište.

Ovo drugo što me pitate jeste izazov i za nju – to je pitanje kako možemo da primenimo njenu teoriju na situaciju u kojoj imamo živo izvođenje, ali izvođač nije živ – već je to dron, avatar, robot. Videćete, to je veoma dirljivo… Jedan deo njene teorije o autopoetičkoj povratnoj sprezi funkcioniše u predstavi Dolina jeze – mi reagujemo na robota, saosećamo sa sudbinom koju on prikazuje. No, onaj drugi deo povratne sprege – kako naše reakcije mogu da utiču na robota – e, to je nešto što ovu teoriju Fišer Lihte dovodi u pitanje, i vrlo me zanima kako će ona na to pitanje da odgovori.

Kako preživeti distancu 5
Plućafoto: peter uhan

Koliko pozorišta i festivali mogu da se izbore za svoj identitet i razviju ga u ovom vremenu u kojem su tokovi novca u kulturi sumnjivi, a politički ukusi blago rečeno upitni?

Kako preživeti distancu 6

Bitef ima svoju dugu tradiciju koju se mi trudimo da održimo i razvijemo – to je festival savremenog pozorišnog izraza i uvek postavlja pitanje: šta je danas savremeni pozorišni izraz? To je ono što se stalno preispituje. Prošle godine smo se bavili imerzivnim pozorištem, sada digitalnim telima… Kontrast u odnosu na ono prošle godine. Tradicija Bitefa je da je on široko internacionalan, moramo imati u vidu svetske prakse. Čuli ste da smo i u ovogodišnjem prvobitno planiranom malom izdanju od sedam predstava imali i iransku predstavu, sjajnu, i trudiću se da naredne godine u duplom izdanju još pojačam predstavljanje vanevropskih pozorišnih kultura. Treća magistralna linija u tradiciji Bitefa jeste političnost. Sama modernistička ideja novuma je politički radikalna, a treba imati u vidu da je Bitef među prvima uveo u naš javni diskurs postmodernu i ideju politika identiteta, doprineo jakoj emancipaciji ljudskog tela, različitih vidova seksualnosti, i to je ono što je doprinos Bitefa široj zajednici. To su neki opšti okviri kojih se mi i danas pridržavamo, a kako će na to da reaguju političke strukture, finansijeri… iskreno da kažem, ja o tome ne razmišljam. Mi smo dužni da radimo, a ako radimo kvalitetno, dužni su da nas podrže sve i ako se sa nama ideološki ne slažu. Mi živimo u jednom društvu koje godinama unazad sve do trenutka u kojem smo postaje sve konzervativnije i konzervativnije. Mi imamo nešto što sam u nekim mojim naučnim radovima nazvao: paradoks Bitefa. Bitef šezdesetih godina prošlog veka jeste bio reperezent modernističkih ideja i tendencija u kulturi društva Titove Jugoslavije. On je predstavljao proboj koji se šezdesetih desio u arhitekturi, urbanizmu, likovnim umetnostima, pozorištu… Bio je izraz te kulturne politike i ostao je takav izraz, nadam se, u tim svojim osnovnim parametrima, u društvu koje je sve konzervativnije, gde je golo telo na sceni mnogo veći problem danas nego pre četrdeset, pedeset godina. Dakle, Bitef je u paradoksalnoj situaciji što više ne reprezentuje kulturni mejnstrim, ali je i dalje do te mere značajna institucija, zbog publike, reputacije koju ima u svetu, podrške koju ima u medijima…. da ne mogu da nas dovode u pitanje sve i kada bi hteli. Nijednog trenutka ne razmišljam da se prilagodim dominantnom političkom diskursu, samo oni mogu da se prilagode meni.

Kakav je stav organizatora Bitefa prema samom festivalu, kako iz umetničkog tako iz organizacionog i finansijskog ugla?

Kako preživeti distancu 7

Odluka da se sledeće godine desi duplo izdanje Bitefa je racionalna, doneo ju je gradski sekretarijat za kulturu. Svako malo pogoršanje sa pandemijom je rizik da se uvedu karantini za ljude (koji bi bili naši gosti) koji bi se vraćali iz Srbije u neke strane zemlje, što bi automatski dovelo do otkazivanja predstava. Dakle, organizovanje Bitefa u punom obimu je nešto što mi nismo mogli, ne zbog nas, nego iz objektivnih razloga, da garantujemo. Mi smo pokušavali sa svim mogućim modelima – od igranja u hangarima u Luci Beograd, preko igranja na otvorenom, do igranja u zatvorenom sa svim antipandemijskim merama… Ova odluka je pogotovo racionalna, zato što nam omogućava da sledeće godine napravimo spektakularnije izdanje festivala. Ono do čega je nama u timu bilo veoma stalo jeste da se ipak uloži napor da se i ove godine Bitef desi. To nam je važno iz više razloga: zbog kontinuiteta festivala koji nije prekidan u svojoj istoriji dužoj od pola veka, zato da bismo pokazali, a misija Bitefa je da budemo prvi, da budemo ledolomci, kako je moguće pozorište u ovim uslovima. Volim da kažem da pokazujemo da je pozorište moguće u ovim uslovima ne samo kao umetnička praksa nego kao društvena praksa. Pozorište kao agora gde se otvaraju važna društvena pitanja. Stalno se pozivam na onaj čuveni esej Đorđa Agambena koji je kod nas objavljen na sajtu Peščanika, a koji najavljuje smrt univerziteta kakve ih znamo od dvanaestog veka, jer za stvarnu kritičku debatu neophodno je fizičko prisustvo, razmena. Znamo da prave komunikacije nema bez podteksta koji telesni govor donosi, energija sagovornika… Iluzija je da su čet-rumovi adekvatan kontekst za suštinsku razmenu mišljenja, o tome mogu da svedočim i kao profesor. Onlajn nastava je bila uspešna u izvesnoj meri, završili smo semestar, ali tu nikakve suštinske razmene između studenata i profesora nije bilo. Ugrožene su mnoge manifestacije telesnom distancom, govorim o onome što Habermas naziva javnom sferom, ugrožen je Univerzitet, parlamentarni konteksti, ugrožene su kafane kao bitno mesto političkih susreta i debate. Mi hoćemo na ovogodišnjem Bitefu, tačnije Prologu festivala, da oživimo pozorište kao mesto društvene debate. Važne su predstave, biće ih onoliko koliko mogućnosti dozvoljavaju, ali su nam važne debate poput ove koju ću voditi sa Fišer Lihte preko razgovora kako omogućiti finansijski, produkcijski, politički da izvođačke umetnosti opstanu u kontekstu pandemije, do Filozofskog teatra…

Značinema odustajanja?

Nikako.

Iz istog broja

In memoriam – Tonko Maroević (1941–2020)

Svestrani kritičar i liričar

Marjan Čakarević

Knjige

Džez fejsbuk

Dragan Kremer

Film – An American Pickle

Prokletstvo lake mete

Zoran Janković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu