Mesto Banjole, u opštini Medulin na istarskom jugu, nedavno je priredilo omaž beogradskoj glumici a svojoj zemljakinji Mariji Crnobori, divi s pozorišne scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, iz doba kada su dive postojale. Pred njenom rodnom kućom postavljena je spomen-ploča, na centralnom trgu otkriveno je njeno poprsje, otvorena je Spomen-kuća „Crnobori“, a u njoj – promovisana je raskošna opremom i sadržajem knjiga Marija Crnobori – eseji o fragmentima prof. dr Jelene Lužine.
Marija Crnobori je igrala dramsku klasiku na kojoj bi joj mnoge glumice pozavidele. Njene su bile Antigona, Ifigenija, Ofelija, i Gertruda, Fedra, Ledi Magbet, Klitemnestra – izdvajam tek najzvučnija imena, a zapravo se pitam – šta ostaje od pozorišnog glumca osim imena? Ljudi se okupljaju oko scene ne bi li gledali i čuli, a kad se predstava završi… a kad se karijera zaključi… kad glumca više nema…?
Mariju sam upoznala u trenutku kad se završio njen dnevnik s gradilišta JDP (objavljivan u pozorišnim novinama LUDUS), kada je otvoreno novo zdanje, a Marija, prirodno, nastavila da živi uz njega. Znala sam da je ona legenda tog doma, da mu je postavljala temelje. Poznanstvo je moglo ostati kao trenutak ushićenja u susretu s legendom. No, pojavila se i sledećeg dana, britkog uma, vedrog glasa, postojana. Anđeo čuvar Jugoslovenskog dramskog, govorili smo s dozom šaljivosti i divljenja, u isti mah. Anđeo čuvar u onim i ovim vremenima. Čuvarica umetnosti. Čuvarica čovečanskih vrednosti.
Kad se o Mariji govori, ne može se preterati u davanju superlativa. Marija je postavila merila valjanosti, kako glume tako i života u pozorištu. Šta je etika stvaranja i koja je uloga čoveka u društvu – moglo se najneposrednije učiti od Marije.
Onome ko bi je prepoznao i pozdravio, ljubazno bi uzvratila i gotovo uvek tutnula bombonu, nešto slatko. Pitali su se, zašto Marija dolazi u JDP kad se povukla iz glume? Premda je u održanju fizičke aktivnosti moglo biti opravdanje njene vitalnosti (preminula 2014. u 96.), ne bismo smeli prenebregnuti da je Marija negovala duh, ono što čoveka čini čovekom, članom zajednice. Brinula je za opšte dobro.
Marija je učila u skromnoj porodici brodskog mehaničara bogatoj decom. Učila je od svoje učiteljice. Imala je, u najčistijem smislu, od detinjstva usvajan, sistem hrišćanskih vrednosti, premda se nije predstavljala kao vernik. Imala je duboko usađeno poštovanje za drugog čoveka, za bliskosti i za razlike. Kad god bi me videla zabrinutu, pa i kad bi sama iskazala nezadovoljstvo time kako stoje stvari – znala je reći: „Sa Sirijusa se to ništa ne vidi.“ Ova egzistencijalistička misao nije bila mirenje, nego ironično božansko rezonovanje nad ljudskim slabostima i taštinom. Životić, još bi rekla. I, koliko god peckala mene, ili sebe, znala je i da bez talenta nema stvaranja. Zapisala je: „Meni se čini da glumačko stvaranje lika ima sličnosti sa stvaranjem čovjeka. Pisac je otac, glumac majka, a reditelj liječnik.“
Najzad, učila je od svojih likova, tih gromada na kojima počiva čovečanstvo. Verujem da je rađajući ih, uzdizala vlastitu duhovnost. A duhovnost nikad nije sebična. Štaviše, ona traži drugog čoveka, poziva ga, proziva ga da se probudi.
Marija je najdraže drugovala s Biblijom, Krležom, Andrićem, Cesarićem i čakavcem Matom Balotom. Živo je pratila tekuća zbivanja, vesti, prenose iz Skupštine, a najviše teatar: kako beogradski tako i onaj na Bitefu. Nije volela suditi, ali bi znala reći koju lapidarnu, ubojitu. Nikad nije gubila vlastiti sistem vrednosti.
Imala je rituale, recimo, da se čuje s ljudima koje je po nečemu izdvojila. To su bili iz teatra Mira Stupica, Jovan Ćirilov, Aleksandar Ranđelović (blagajnik JDP), komšije Čolići, njena porodica.. I nas dve bismo se čule. Svaki dan, negde oko podne. Bez krupnih reči, velikih emocija, ponekad i bez novosti. Poziv je bio radi poziva; nosio je metaznačenje – postojanost, pouzdanje u odnos s drugim bićem. To je bio jedan sveti trenutak, već tad sam shvatila.
Marijine rodne Banjole čuvaju uspomenu na nju. U Spomen-kući „Crnobori“ su njeni lični predmeti, replike pozorišnih kostima i njihovi originalni delovi, fotografije, genealogija porodice, i uspomene na Josipa Crnoborija, slikara, Marijinog rođaka. Spomen-kuća „Crnobori“ polako se bogati – Jugoslovensko dramsko joj je darovalo foto-monografiju o Marijinom pozorištu, a Udruženje dramskih glumaca monografiju Marija Crnobori Aleksandra Milosavljevića – sa idejom da postane mesto hodočašća. Sad se pitam zašto je Beograd inertan kad treba odati počast dokazanim velikanima i zašto zaboravljamo da je kultura uvek stvar nasleđa.
