Kultura

TV manijak

Kad bi bio Bijelo dugme

Kad bi bio Bijelo dugme 1

U ovdašnjoj medijskoj mitologiji, grupa Bijelo dugme ima posebno mesto. Time je njihovo okupljanje i najava koncerata u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu bila medijski događaj od posebnog značaja. U SKC su stigli limuzinama i džipom, održali konferenciju za novinare, prošetali crvenim tepihom i najavili spektakl. Menadžer grupe je situaciju slikovito opisao kao susret muža (Brege), sa tri bivše žene (Bebek, Tifa, Alija) i pokušaj da se organizuje grupno slavlje. U ovu porodičnu idilu uvukao se i Milić Vukašinović, koji je izgledao kao luckasti komšija. Pominju se velike pare, ali i probuđene emocije zbog ovog istorijskog pomirenja. Rata kao da nije ni bilo, kao ni nesuglasica u bendu. Članovi grupe danas izgledaju kao predstavnici novostvorenih država i tezgaroških muzičkih scena. Na ovaj ili onaj način svi žive na kreditu Dugmića vodeći karijere na rubu narodnjačke estrade. Beogradski koncert biće održan na Vidovdan, sa svim asocijacijama na cara Lazara, Slobu na Gazimestanu ili u Hagu. Ako je Gazimestan bio početak raspada jedne zemlje i jednog benda, onda je ovo uskrsnuće – ali čega?

Publika Bijelog dugmeta aktivno je učestvovala u svim ratovima na eks-Ju prostorima, pa se pitam da li ova turneja podseća na svojevremene nastupe slovenačkog Lajbaha u predvečerje rata. Bregović je uvek bio inspirisan Lajbach estetikom, ali je i pokušavao da je približi balkanskom mentalitetu. Da li će zavađeni obožavatelji uspeti da se pomire?

U serijalu "Video pisma" na RTS-u, holandski autori pokušali su da naprave prvi korak ka pomirenju bivših prijatelja. Ljudima i familijama koje je razdvojio rat dali su priliku da putem video-pisama obnove kontakte. U poslednjoj epizodi gledali smo prepisku dva drugara iz Rogatice, Srbina i muslimana, nad čijim drugarstvom je lebdelo pitanje – šta si radio u ratu? Tu smo čuli kako je počelo sa nacionalnim opredeljivanjem, pa su uvrede postajale sve ozbiljnije i na kraju je musliman morao da beži u Holandiju. Srbin je ostao, sačuvao obraz i odbio da učestvuje u zločinima. Na kraju emisije su se sreli i posle jednog piva obnovili prijateljstvo. Nesporazumi su zaboravljeni, vreme je nastavilo da teče po ovozemaljskim, a ne nebeskim pravilima i sve je toliko jednostavno da se čovek upita – pa zašto je sve onda bilo tako krvavo i toliko dugo trajalo? Kao zvučna ilustracija ovakve priče nameće se Bijelo dugme.

Ključna tema svih televizija protekle nedelje bile su tragedije, izazvane ljudskom greškom, ili elementarnim nepogodama. Danima su pred kamerama neuspešno izvlačili autobus iz nabujale reke, sve dok ministar Velja Ilić nije doveo tešku mehanizaciju. Sada će početi duga i mučna potraga za telima nastradalih. U vremenu kada istoga dana znamo detalje iz intimnog života svih estradnih zvezda i zvezdica, nismo imali profesionalna obraćanja spasilaca koji bi rodbini nastradalih objašnjavali kako teče akcija. Jezive scene videli smo i iz sela uništenih poplavom koja hara uz granicu sa Rumunijom. Ljudi nisu evakuisani na vreme, načinjena je ogromna šteta i oni s pravom strahuju da im niko neće pomoći u obnovi. Ponovo je bilo potrebno da Velja Ilić dâ lične garancije. Svaka čast ministru, zaista je bio ažuran, ali ceo sistem mi deluje pogrešno. Zašto je uvek potrebno da se neko iz vlasti lično angažuje da bi se rešio problem građana? Poruka ovakve prakse je da sistem uopšte ne funkcioniše, već je neophodno umilostiviti nekoga od moćnika. U tom slučaju ne postoje funkcionalne institucije vlasti, službe, procedura, nadležnosti i hijerarhija – država.

Sve češće, uz političku elitu crkva postaje bitno središte moći. Prva epizoda ciklusa "Zašto se šapuće u crkvi?" na Televiziji B92 bavi se upravo ulogom crkve u našem društvu. Ovaj pionirski poduhvat kritičkog preispitivanja pozicije crkve u društvu sigurno će naići na snažne otpore, jer je ovo pitanje jedan od društvenih tabua. Autorke serijala (Svetlana Lukić i Svetlana Vuković) uspele su da otvore ovu temu ne sporeći pravo na religioznost i njeno artikulisanje u okviru SPC-a, ali kritikujući klerikalizaciju našeg društva. Svaka ozbiljna institucija (a SPC bi to svakako trebalo da bude) od ovakvih preispitivanja može samo da ima koristi. Zato se nadam da će ovaj serijal šapat pretvoriti u razuman razgovor, a ne u viku i dranje.

Iz istog broja

Scena

Teofil Pančić

Savremena muzika

Talasi zvuka

Jelena Novak

Pozorište

Psiho bez drame

Ivan Medenica

Lik Don Kihota u svetskoj književnosti

O besmrtnosti

Vladimir Tasić

52. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma

Život i kratka forma

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu