Kultura

Pedeset godina od albuma Blue Džoni Mičel

Jevanđelje po Džoni 2

foto: promo

Jevanđelje po Džoni

Neukrotiva poput planinske reke, prostirući svoju femininu osobnost ispred sebe kao gorivo za odlazak dalje, Džoni Mičel učinila vas je kadrom da na svakom mestu ostanete taman koliko vam se dopada, i to sa mnogo stila

I am on a lonely road and
I am traveling, traveling, traveling, traveling
Looking for something, what can it be
Oh I hate you some, I hate you some, I love you some
Oh I love you when I forget about me

(Joni Mitchell, All I Want)

Na samotnom sam drumu i
Putujem, putujem, putujem, putujem
Tražeći nešto, šta to može biti
O, pomalo te mrzim, pomalo te mrzim, volim te pomalo
O, volim te kad zaboravim na sebe

(Džoni Mičel, Sve što želim)

Džoni Mičel autentični je prototip nepokorne žene američke folk scene 1960-ih i 1970-ih, misteriozno skrite iza najnežnije moguće telesne pojave. Njena laneno plava kosa, visoke istaknute jagodice i ljupko lice devojčice, pomalo zatečene spoljašnjim svetom, nikada u sebi nisu sadržavali sračunati flert, igranje na kartu zavodljivih ženskih čari, niti izazovno obećanje dobrog provoda. Na svoj način zakopčana do grla, čak i kad to nije bila, u sred razuzdane hipi ere, neodoljiva Džoni svejedno je slamala srca mnoge izabrane gospode, kidajući istovremeno u paramparčad i ono svoje. Ta stalna kataklizma emocija, ali i opijenost ljubavlju, obe ispevane najslađim i u isti mah najprostodušnijim glasom, zapljuskivale su sluh i dušu čitave Amerike te ostatka sveta, preokrenuvši mnogo čiji život u smeru totalne slobode. Ženske živote ponajviše. Pitajte uostalom Rozanu Keš, Kim Vajld, Björk, Tejlor Svift i ine umetničke kćeri velike Džoni, kao i bezbrojne njene savremenice, da pomenemo Kerol King i Džudi Kolins, između ostalih.

Bezazlena lakoća i dirljivost sa kojima je još pre mnogo leta progovarala o onim najtananijim intimnim stvarima, što bi se malo koja devojka usudila da ih ovako smelo iznese u javnost pred puritanski stegnuto društvo – tu džinovsku kaznionicu ženske seksualnosti – momentalno su Mičelovu učinile veličanstvenim simbolom najsvetije dužnosti prema svom biću: one da prihvatiš sebe. Njen najveći uspeh i jeste što je u svojoj stvaralačkoj praksi stavila znak jednakosti između muškarca i žene, propovedajući naglas, ali sa uverljivom čestitošću dobre kanadske devojke, kako sve ono što se dozvoljava prvom, treba dopustiti i njegovoj drugarici. I obratno. Zašto, rečju, da samo braća po folku i bezbrojni frajeri za šankom opisuju svoj ljubavni jad i ekstazu neuvijeno, sa mnoštvom detalja, kad smo i mi apsolutno sposobne da radimo isto, u životu i poeziji? Tako je krhka Džoni odvažno podigla svoj prevratnički barjak, postavši Jovanka Orleanka za baš svaku sestru koja se osetila subjektom – a ne tek objektom – sopstvene ljubavne drame. Drugačijom dakle i otuda frustriranom zbog nelagode položaja koji joj je sugerisan, drzne li se da pristupi životu bez oklevanja. Ako su neka prava u ono doba kobajagi i bila izvojevana, žene su u njihovom konzumiranju i dalje završavale uglavnom prepuštene sebi, zbunjene, povređene i ophrvane stidom, a u većini slučajeva i ostavljene da se sa eventualnim posledicama nose same. To je, najzad, u mladosti bio slučaj i sa samom Džoni. Ona je, doslovno, izveštavala iz prve ruke.


JEDNA NAROČITA PESMA

Danas, decenijama nakon svog prvog stupanja na muzičku scenu, izuzetan kantautorski doprinos Džoni Mičel važan je koliko i ono njeno precizno ispevano uputstvo za ostajanje svojom. Taj, upornošću nadahnut, teško izvojevani ženski manifest, slušaoca razoružava i šokira skoro bez ikakve razlike sada, kao i onda. Ako je naša ljubav moguća jedino kad zanemarim sebe, kao da poručuje svojim rimama Mičelova – pa, šta da se radi – hasta la vista, baby. Ali, nikada se u stvarnosti, tako brutalno likujući i odbacivši ih bezdušno, nije sa svojim ljubavnicima pozdravljala Džoni. Jer, naša se junakinja upuštala u svoje slavne i one druge veze celim bićem, postajala jedno sa voljenima u spiritualnom ushićenju, predavala lepotama uzajamnog prepoznavanja, bez i trunke zadrške. Kad bi se, međutim, malograđanska senka domaćičkog života nadnela nad perfekciju tog kosmičkog pripadanja jednog drugom, a zajednička sreća zapretila da se pretvori u otrcanu monetu kakvog kupoprodajnog ugovora, okuženog jeftinom neverom pride, i to baš na onom mestu gde se zauzvrat nudi bezgranično poverenje višeg reda – ona bi, poput preplašene ptičice, smesta prhnula nekud u pravcu sunca, sa jednim uljudnim, ali neporecivim zbogom. Hrabra da trenutno iskorači iz svakog divnog kaveza srca, Džoni ipak nije odlazila a da se još jednom ne osvrne, primajući na sebe patnju ljubavnog promašaja da ga proživi do kraja, sa svim neizdrživim mukama koje mu pripadaju. Verovatno je iz tog razloga njena delikatna umetnička rukotvorina ostala neponovljiva do dana današnjeg, menjajući svojom krotkom odlučnošću čitave naraštaje nezavisnog ženskinja. A svaki Džonin bivši sećao je se sa opčinjenošću onog što je jednom boravio u naručju vilinskog stvorenja, postajući toga svestan tek kada bi magični zagrljaj iščileo. Uspomena na ovo astralno iskustvo, u dušama njenih kavaljera izgleda da nakon Džoni Mičel nikada nije ostajala kao grozni ožiljak – umesto te iščupane rane, i fantomskog bola koji bi ona drugde proizvela – nedostajanje zbog obostranog gubitka uvek je bilo ispunjeno jednom naročitom pesmom.

Na ovom mestu počinje priča o legendarnom albumu Blue, snimljenom 1971. za Reprise Records, čiju 50-godišnjicu poslednjih dana obeležavamo.

Jevanđelje po Džoni 3

foto: promo


USIDRI ME ILI PUSTI DA OTPLOVIM

Džoni Mičel producirala je i sama napisala sve pesme za svoj četvrti album "Blue": na njemu ona peva i svira dulčimer, gitaru i klavir, a povremeno joj se pridružuju tadašnji dragan Džejms Tejlor, bubnjar Ras Kankel, Sniki Pit Klajnov na pedal stilu, kao i Stiven Stils. Tema je kontemplativna šetnja kroz mnoga lica ljubavi i stanja koja ovo osećanje prouzrokuje u jednoj osetljivoj, ali snažnoj ženi novog doba, spremnoj da istraži čulnu nasladu bez ostatka, kao i poleđinu takvog nesputanog zanosa. Već uvodna All I Want zadivljuje tako nedvosmislenom objavom oslobođenja Džoninog stvaralačkog bića, njenim neponovljivim glasom povrh filigranske koprene ritma. My Old Man dodatno naglašava ovu liberaciju nezaboravnim stihovima: "We don’t need no piece of paper from the city hall / Keeping us tied and true no, my old man / Keeping away my blues". Ta, skroz moderna izjava ljubavi Gremu Nešu, usput jasno nagoveštava svaki širom raskriljeni džez putokaz iz Džonine budućnosti. Njena vokalna mašta očigledno je u punoj snazi i vrluda poput zasebnog instrumenta u gracioznom pulsu, raskidajući sa starim kanonima folka.

Little Green oda je kćeri Keli Dejl Anderson, što ju je Džoni, kao mlada 21-godišnja neudata mama, nekadašnja studentkinja umetnosti u Kalgariju i potonja početnica na folk sceni Toronta, rodila i praktično odmah dala na usvajanje. U engleskom inače postoji odrednica "kelly green" za intenzivno zelenu boju, odatle naziv ove pesme, povezan sa imenom novorođenčeta: "Call her green and the winters cannot fade her / Call her green for the children who’ve made her / Little green, be a gypsy dancer". Ophrvana nežnošću, Džoni Mičel kaže da je tužna, ali ne i posramljena: "Child with a child pretending / Weary of lies you are sending home / So you sign all the papers in the family name / You’re sad and you’re sorry but you’re not ashamed / Little green have a happy ending". Veoma smeo iskaz, za svako doba! Kiloren Gib, kako je u novoj porodici preimenovana, susrela se sa svojom biološkom majkom – velikom folk poetesom Džoni Mičel – tek 1997. Njen otac, fotograf Bred Makmat, bio je takođe student u Kalgariju i Džonin dečko u ono doba. Stihovi pesme govore da je "otišao u Kaliforniju, čuvši da je tamo sve toplije". U stvarnosti, Džoni pamti kako ju je napustio tri meseca trudnu, u zimskoj hladnoći iznajmljene mansarde, bez para i ogreva. Toliko o tome.

Carey je zato vesela priča o prolaznoj ljubavi sa pustolovom Kerijem Redicom u hipi komuni grčkog sela Matala na Kritu, do kojeg je naša heroina stigla tokom svog oslobađajućeg bekstva u pravcu Sredozemlja 1970. Džoni je veoma duhovita u oslikavanju ovog odnosa i ličnog doživljaja mesta: "The wind is in from Africa/ Last night I couldn’t sleep / Oh, you know it sure is hard to leave here Carey / But it’s really not my home / My fingernails are filthy, I got beach tar on my feet / And I miss my clean white linen and my fancy French cologne". No, odmah zatim, na završetku prve strane ploče, zgromiće vas naslovna Blue. Kome god da je posvećena, ova pesma ima ekskluzivno pravo poseda na nešto, do tog časa u modernoj muzici još neiskazano – reč je o aktu prelaska ljubavi u transcendentalni kvalitet. Omađijani ste Džoninim nesvakidašnjim vokalnim kaskadama i raritetnim harmonijama u ovoj smlavljujućoj samospoznaji sebe: "Blue, songs are like tattoos / You know I’ve been to sea before / Crown and anchor me / Or let me sail away". Tog časa ova ploča napušta tradicionalni folk okvir zauvek i pretvara se u nešto potpuno drugačije. Nova era je definitivno stigla.

Razdragana California otvara drugu stranu albuma kao svojevrsna himna Džoninoj radosnoj čežnji za svojim suštinskim zavičajem: "California I’m coming home / I’m going to see the folks I dig / I’ll even kiss a Sunset pig… I’m your biggest fan". Teško da je bilo koji muškarac, sam po sebi, mogao biti uzrok ovako neskrivenom nestrpljenju, a još je teže zamisliti da bi neki tipični Amerikanac umeo da Kaliforniju doživi i u pesmu pretoči isto što i ova krepka kanadska cura, zahvalna Zlatnoj državi za odbacivanje svih stega provincijske etikecije koje su je dotad pritiskale. Pitajte uostalom Gorana Vejvodu, koji je još do pre neki dan ciljano pohodio Los Anđeles, između ostalog ne bi li udahnuo malo nezaboravne, tople atmosfere kuća na brdima Lorel kanjona i ostalih hipi toponima, gde je u vreme nastanka albuma Blue stolovala celokupna folk aristokratija Zapadne obale. Džoni ovde oduševljeno plovi zvukom, uzdajući se u busolu sopstvene pesničke svesti, dok šeta Parizom, sanjajući Kaliforniju: "Oh it gets so lonely / When you’re walking / And the streets are full of strangers / All the news of home you read / Just gives you the blues… More about the war / And the bloody changes / Oh will you take me as I am? / Will you?".

This Flight Tonight u sebi pak nosi izvesnu mušku energiju a la Nil Jang, što nije promaklo momcima iz škotskog hard rock benda Nazareth, te su 1973. godine od ove numere napravili planetarni hit. Džoni Mičel duhovito im se zahvalila nedugo zatim, započevši svoj nastup u Londonu najavom: "Sviraću vam jednu pesmu grupe Nazareth." Pa, ako vam srce ne zapeva u momentu kad se sa imaginarnih Džoninih slušalica začuje neki rock bend kako svira, ova pesma i album Blue jednostavno nisu za vas: "I’m drinking sweet champagne / Got the headphones up high / Can’t numb you out / Can’t drum you out of my mind / They’re playing, Goodbye baby, Baby Goodbye / Ooh, ooh, love is blind".

River je amblematska pesma albuma Blue, svedočanstvo o raspadu ljubavi sa Gremom Nešom. Tokom spomenutog usamljenog putovanja Mediteranom, sa ostrva Formentera uputila mu je legendarni telegram sledećeg sadržaja: "If you hold sand too tightly in your hand, it will run through your fingers". Ako previše čvrsto držiš pesak u ruci, on će iskliznuti kroz tvoje prste. U formi Božićne pesme uz klavir, Džoni je na River priredila javni čas anatomije svojih osećanja. Pomišljate da je Nešu stvarno trebalo petlje da sasluša ovu pesmu: "He tried hard to help me / You know, he put me at ease / And he loved me so naughty / Made me weak in the knees / Oh, I wish I had a river I could skate away on". Naježili smo se za njega.

Bilo da je opet o Gremu ili onom prethodnom ljubavniku, njenom čuvenom sunarodniku Lenardu Koenu, očaravajuća A Case of You prosto razbija dušu, ako je od nje još ponešto ostalo: "Oh, but you are in my blood / You’re my holy wine / You’re so bitter / Bitter and so sweet / Oh, I could drink a case of you darling / Still I’d be on my feet". Čitav ovaj imaginativni izlet zaključuje pesma The Last Time I Saw Richard, gde unikatno izvijen glas kao da reže novi reljef folka specijalno za Džoni, dopisujući krivulje na dlanu njene revolucionarne inspiracije: "All good dreamers pass this way someday / Hiding behind bottles in dark cafes"… Ah, tronuti smo i svaka istina pred ovim iskazom potresena kleca.


ŽIVOTI DEVOJAKA I ŽENA

Treba reći da je Džoni Mičel svojim albumom Blue osnažila i heteroseksualne i homoseksualne žene (i muškarce!) podjednako, poručivši licemerima da se ovde ne radi o bezbrižnom promiskuitetu, već o tome da se ljubav može voditi slobodno i bez srama, štaviše u njoj uživati, čak i onda kada od nje bežite ili se za njom nostalgično osvrćete. Ovim činom osvešćenja, pokazala je da naša ljubavna priroda ne zavisi isključivo od partnera, niti od bilo koga drugog uopšte, nego jedino od nas samih. Time je napravljen presedan spram cele dotadašnje emotivne kulturne matrice i nomenklature rodnih relacija unutar oveštalih obrazaca. Džoni je to postigla afirmisanjem jedne univerzalne norme postojanja u ljubavnom osećanju: nedostajanje onog drugog nije samo patnja, već može da posluži kao dragoceni zalog sopstvene hidžre (njen osmi album iz 1976. upravo se i zove Hejira), tog čulnog preseljenja u novu sferu duha na putu vlastitog odrastanja – dakle, vredi u svakom slučaju.

Naposletku, žena koja je ostavila jednog Grema Neša kod kuće u Kaliforniji, da postavlja novi pod u njenoj kuhinji, otisnuvši se sama hiljadama kilometara daleko, da bi tamo negde konačno shvatila kako ne želi da bude više s njim, ali posvetivši mu svejedno, u znak zahvalnosti za ljubav što su je delili, najmanje par krasnih pesama na Blue – stvarno je posebno ljudsko stvorenje. Neukrotiva poput planinske reke, prostirući svoju femininu osobnost ispred sebe kao gorivo za odlazak dalje, Džoni Mičel učinila vas je kadrom da na svakom mestu ostanete taman koliko vam se dopada, i to sa mnogo stila. Filozofkinja seobe ljudskih bića u savremenom svetu i genijalni promišljač kretanja-da-bi-se-postojalo, Džoni je, posve nalik svojoj mudroj kompatriotkinji Alis Manro, vrlo dobro razumela živote devojaka i žena, naročito onaj stadijum gde ponekad ima previše sreće, a što će ga vremenom neminovno smeniti neki drugi – smestivši između njih čudesnu dogodovštinu putovanja u sebe.

Ako se u vreme snimanja Blue osećala nezaštićenom kao "celofanski omot na pakli cigareta", po sopstvenim rečima, pola veka kasnije Džoni Mičel svojom muzikom ispisala je jevanđelje nove ženske osećajnosti, tu mističnu DNK šifru za svako naredno pokolenje, koja nam kazuje da je biti otvoren nasušna potreba u istinskoj ljubavi. Uradila je to bez imalo kajanja, i sa darežljivom spremnošću da živi i voli dalje, dozvoljavajući i svima drugima da rade isto. Kako to već Vilijam Vordsvort u Odi nagoveštajima besmrtnosti lepo reče:

Premda se nikad neće vratiti onaj čas
Sjaja u travi, jednog cveta slast
Tugovati nećemo; nego naći pre
Snagu iz onog što tu ostaje.

Iz istog broja

Strip

Sjaj i tama nasleđa

Nikola Dragomirović

Strip

Preko granica priče i prevoda

Zoran Đukanović

Festival evropskog filma Palić 2021. (1)

Slatka navika infantilizacije

Zoran Janković

Roman

Mali kućni revizionizmi

Teofil Pančić

Intervju – Oto Horvat, pisac

U limbu sećanja i snova

Gordana Nonin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu