Kultura

Gledaj Fest

Izvitopereni univerzum i druge priče 2

Tišina

Izvitopereni univerzum i druge priče

Pet filmova ovogodišnjeg Festa koje vam još niko nije preporučio

Bezrazložno i, čini se, nepomirljivo udaljen od dragocene i mudre maksime Manje je više, i ovogodišnji Fest – poput nekoliko prethodnih – tobožnjim repertoarskim bogatstvom i raznovrsnošću zapravo samo proizvodi i/ili uvećava konfuziju kod potencijalnih gledalaca, stavljajući ih pred dileme i izbore koji to u suštini i nisu. Uobičajno sadržinski okrnjen festivalima i manifestacijama koje mu prethode u lokalu, ali i ekspeditivnošću kolotečine regularnog bioskopskog repertoara, a koncepcijski poprilično obesmišljen preduzimljivošću, preciznošću i prodornošću nekolicine mlađih regionalnih rivala, Fest pred nama ponovo gluvom igrom brojki (filmovi, takmičarski, revijalni i prateći programi, sale, projekcije, nagrade, žiriji, gosti, gledaoci itd.) zabašuruje sve druge kreativne probleme kojih nikako ne može da se otarasi, dok objektivni utisak kako su tradicija i inercija njegovi poslednji preostali aduti neumitno raste.

U sredini koja godišnje ima mnogo više filmskih festivala nego proizvedenih ozbiljnih filmova, ovakva i slična pitanja i muke imaju nedvosmislen politički ili bar kulturno-politički karakter, pa dakle i iziskuju ozbiljan, sistemski i stručno potpuno kompetentan tretman da bi jednom eventualno i bila uspešno razrešena, a iskustvo nas uči da sve to biva hitro gurnuto pod tepih onog momenta kada se bioskopska svetla pogase i kada se lavina projekcija najzad zakotrlja. U očitom odsustvu dobre volje i jasne vizije, Fest je takav kakav jeste (a možda i baš onakav kakvog i zaslužujemo?), pa je umesto jalovog polemisanja svakako uputnije da se prepustimo magiji pokretnih sličica i da vidimo ima li u njegovoj aktuelnoj ponudi ostvarenja koja ne bi trebalo olako propustiti. Razume se, kako su preporuke koje se daju unapred i na neviđeno potpuno spekulativna disciplina u kojoj mediji unisono i grešno uživaju, prednost će dobiti oni filmovi koji minulih dana nisu već preeksponirani, odnosno naslovi koje ne prati bilo kakva marketinška fama o belosvetskim priznanjima i borbama za kartu viška.

Izvitopereni univerzum i druge priče 3

»Ubica iz kolica«

Ubica iz kolica

Kao i svi dobri susedi, krenućemo od dela i autora koja nam stižu iz najbližeg okruženja. Prvo među njima je mali mađarski film velikog srca Ubica iz kolica (Tiszsta szivvel, 2015) scenariste i reditelja Atile Tila, koji je, doduše, proteklog leta već prikazan na festivalima u Motovunu i na Paliću. Ovo ostvarenje u velikoj meri odudara od uobičajnih predstava o kinematografiji naših severnih suseda, jer je reč o originalnom i pitkom miksu krimića, komedije i fantazije koji je i te kako kadar da vas sve vreme drži čvrsto prikovane za sedišta. Međutim, ta spretna i skladna žanrovska formula nikako nije i glavni kvalitet ovog filma, jer su – kako to i sam naslov sugeriše – njegovi glavni junaci dečaci invalidi koje Til neverovatnom lakoćom izbavlja sa tematske margine i pretvara u istinske heroje. Pravo na život dostojan čoveka i pravo na zabavu i uzbuđenje tako postaju jedno u ovom nepretencioznom ostvarenju, a gotovo besprekoran način na koji su u tu istu priču uključena i maštovita iskakanja iz realnosti oličena u stripovima kojima su opsednuti njeni protagonisti svedoči o iskrenosti inspiracije iz koje je ona nikla. Dodajte na to i fino plasirane socijalne komentare s jedne, pa i neočekivan susret sa srpskim negativcima na drugoj strani, i predstava o neodoljivosti Ubica iz kolica će tek tada biti potpuna.

Izvitopereni univerzum i druge priče 4

»Noćni život«

Noćni život

Iako je dotični film donekle ipak festivalski skrajnut svrstavanjem u bizaran program Thrills and Kills, to se nikako ne može reći i za novo ostvarenje nekada jugoslovenskog, a danas slovenačkog reditelja Damjana Kozolea Noćni život (Nočno življenje, 2016), koji će na Festu 2017 biti predstavljen u Glavnom takmičarskom programu. Ovaj iskusni i renomirani stvaralac je opravdano skrenuo pažnju na sebe još kasnih osamdesetih godina prošlog veka sa dva produkciono skromna, a vrlo originalna naslova (Uslužni telefon i Remington), da bi punu autorsku zrelost definitivno demonstrirao tek u novom milenijumu nizom zanimljivih ostvarenja (Porno film, Rezervni delovi, Slovenka) koja efektno balansiraju na granici između žestokog društvenog angažmana i inventivnih žanrovskih eksperimenata. Upakovan kao uverljiva simbioza trilera i drame, Noćni život bez sumnje obećava vrlo sličan gledalački provod, a samu preporuku dodatno produbljuje ne samo okolnost da je ovde Kozoleov koscenarista jedan od verovatno najzanimljivijih savremenih hrvatskih reditelja Ognjen Sviličić, već i skoro utopijska produkciona pripadnost samog filma kinematografijama Slovenije, Makedonije i Bosne i Hercegovine.

Izvitopereni univerzum i druge priče 5

»Toplotni udar«

Toplotni udar

Ovenčan nagradama sa nekoliko prošlogodišnjih evropskih festivala i ovde na Festu takođe deo Glavnog takmičarskog programa, film Toplotni udar (Suntan, 2016) stiže nam iz Grčke sa potpisom Argirisa Papadimitropulosa, reditelja koji je pre skoro deceniju svojim debijem Bank Bang (2008) postigao ogroman komercijalni i kritički uspeh. Za razliku od tadašnjeg, instantno prijemčljivog i eksplozivnog koktela komedije i krimića, Papadimitropulos svojim novim ostvarenjem kreće u sasvim drugom pravcu, intimistički slojevito i strpljivo se upuštajući u analizu iskušenja pred koja čovek stiže propadanjem u depresivni ponor sredovečnosti. Hotimično smeštajući svoju tragikomičnu pripovest u rajski ambijent ostrva Antiparos tokom pune turističke sezone, koristeći ga kao scenografiju koja je u apsolutnoj koliziji sa duševnim stanjem glavnog junaka, on lako i bolno sprovodi karakterno spajanje nespojivog i na takvim, višedimenzionalnim tenzijama traži i nalazi materijal za delo čija zapitanost nad neuhvatljivošću smisla ljudske egzistencije traje i daleko iza idiličnog mediteranskog horizonta koji je poprište Toplotnog udara.

Izvitopereni univerzum i druge priče 6

»Sluškinja«

Sluškinja

Korejskoj kinematografiji koja već duže od dve decenije dominira svetskim filmom, baš kao ni Čan-Vuk Parku kao jednom od nesumnjivih modernih prvaka te nacionalne škole, naročite preporuke gotovo da i nisu potrebne. Ipak, kako se dotični reditelj upravo ostvarenjem Sluškinja (Ahaassi, 2016), nakon poluuspelog holivudskog izleta (Stoker), vraća na svoj domaći teren, i kako ta spektakularna produkcija po svemu deluje kao punopravan nastavak njegovog ionako grandioznog autorskog opusa (Zajednička bezbednosna zona, Simpatije za gospodina Osvetu, Stari momak, Gospođa Osveta, Ja sam kiborg i to je OK, Žeđ), prisustvo ovog dela na programu Granice Festa 2017 je filmofilska poslastica prvorazrednog značaja. Sluškinja se odvija u Koreji tridesetih godina XX veka pod japanskom okupacijom, predstavlja slobodnu adaptaciju engleskog romana transponovanu u drastično drugačiji geografsko-istorijski milje i maksimalno je natopljena opsesivnim Parkovim temama kakve su seks, nasilje i zamena identiteta. Međutim, kao i u svim najboljim radovima ovog autora, iza provokativnog i onespokojavajućeg voajerizma lebde minuciozne studije karaktera i zgusnuto sugestivna atmosfera, kao i napetost najvišeg, hičkokovskog reda, što na kraju rezultira filmom donekle iščašene i veoma ubedljive lepote.

Izvitopereni univerzum i druge priče 7

»Po cenu života«

Po cenu života

Konačno, red je da se bar jedna preporuka posveti i nekom od američkih dela iz ponude dolazećeg Festa, makar i samo zbog toga što je ta nacionalna kinematografija oduvek bila ključno repertoarsko uporište ovog festivala. U nešto izmenjenim okolnostima – koliko tamo, toliko i ovde – američki film nema više tako presudnu ulogu, ali bi uprkos svemu bila prava šteta da birajući ne date šansu jednom od izvesno najboljih ostvarenja minule godine: kriminalističkoj drami Po cenu života (Hell or High Water) reditelja Dejvida Makenzija. Nastao prema izvanrednom predlošku Tejlora Šeridana (Sikario), ovaj film deluje kao nekakav gordi relikt iz boljih, prohujalih, novoholivudskih vremena i vodi nas u prašnjavu odiseju drumovima ruralnog Teksasa, gde dva brata pokušavaju da serijalnim pljačkanjem seoskih banaka izbave od propasti svoju porodicu, porodično imanje i sebe same. Praktično vestern zaogrnut u današnje ruho, Po cenu života logično treće vitalno težište dobija u liku provincijskog šerifa/rendžera pred penzijom (maestralni Džef Bridžis), s tim što ova igra lopova i žandarma nikako ne vodi srećnom ili tragičnom završetku kakav bi se po svemu mogao očekivati, nego nas moralno ambivalentnim, a opet savršeno prihvatljivim finalom gura pravo u etički izvitopereni univerzum novog milenijuma, u svet u kojem crni i beli šeširi više nemaju ama baš nikakvo značenje i smisao.

Velika filmska gozba

Ulaznice za sutrašnje otvaranje 45. Festa, odnosno za priliku da se uživo vidi i čuje glumica raskošne lepote Monika Beluči, koja će proglasiti Fest otvorenim, i film Emira Kusturice Na mlečnom putu, koji će tom prilikom imati srpsku premijeru, rasprodate su za samo dva dana nakon otvaranja blagajni. U rekordnom roku – javili su iz Cebefa, organizatora Festa, da bi nekoliko dana kasnije, pozivajući se na broj prodatih ulaznica, potvrdili očekivanje da će ovogodišnji Fest zabeležiti još jedan rekord – 100.000 gledalaca.

Istini za volju, pre ovog sutrašnjeg, Fest je već imao još dva neformalna otvaranja. Tačno mesec dana pre svečanih fanfara, u Beogradu je počelo prikazivanje mjuzikla La La Land sa 7 Zlatnih globusa i 14 nominacija za Oskara, koje bi sasvim sigurno sačekalo Fest, da njegovom distributeru nije odgovaralo da ga pokaže ranije. To dalje nameće pitanje o uticaju distributera na selekciju najvećeg regionalnog filmskog festivala, ali nećemo sad o tome. Drugo neformalno otvaranje odigralo se u medijima i u kulturnoj javnosti, a zbog odluke selekcione komisije Festa da Stado, najgledaniji srpski film u bioskopima prošle godine, ne pozove na Fest smatrajući da gledanost nekog filma ne može da bude kriterijum izbora filmova za festivale. Naime, ta informacija je bila povod brojnim napisima i izjavama što je, nehotice, postala javna priča o Festu pre Festa.

Nakon Kusturičinog filma Na mlečnom putu, koji će biti prikazan van konkurencije (postoji nekoliko nezvaničnih verzija zašto se Kusturica ne takmiči na Festu i nijedna zvanična), do poslednjeg dana ovogodišnjeg Festa 5. marta biće prikazano 95 filmova. Najavljujući ih, umetnički direktor Festa Jugoslav Pantelić konstatovao je da se za proteklih 45 godina mnogo toga promenilo, ali da Fest ostaje velika filmska gozba koja nudi i autorske filmove i hitove, i ostvarenja manjih nacionalnih kinematografija, i kandidate za Oskara. Zato, za sve njih važi poruka iz naslova ovogodišnjeg Festa – Gledaj.

Za nagrade se takmiči 15 filmova Internacionalnog programa, osam filmova programa Granice i sedam filmova programa Srpski film. Među tih sedam domaćih, osim filma Stado, nema ni filma Gorana Paskaljevića Zemlja bogova, prikazanog na nekoliko svetskih festivala, zato što Jugoslav Pantelić, kako je objasnio, nije mogao da nađe termin za taj film. Nakon toga, Goran Paskaljević, koji Zemlju bogova opisuje kao svoj "možda najintimniji film" pa ga zato treba prikazati van festivala, najavio je premijeru za 9. mart u okviru Svetske nedelje pod pokroviteljstvom UN, koja se simultano održava u Njujorku, Parizu i Bangkoku.

Publici najatraktivniji su, i na tome im ne treba zameriti, filmovi svrstani u netakmičarske programe, zato što su ili nominovani za nagradu Oskar ili su već nagrađeni na prestižnim festivalima, ili ih potpisuju poznati reditelji, a u njima učestvuju svetske glumačke zvezde. O njima, kao i o filmovima glavnih programa, postoje iscrpne informacije na Festovom sajtu pa ih je nepotrebno ponavljati, uz jedan izuzetak: program Plazma Festić. Nastao kao posledica činjenice da je Fest škola filmskog ukusa mnogim generacijama, najmlađoj publici će pokazati četiri filma: Nika Slobodana Maksimovića, slovenački film o gimnazijalki koja sanja da vozi Formulu 1, animirani film oskarovca Mihaela Dudoka Crvena kornjača nagrađen u Kanu, francusko-švajcarski kandidat za Oskara animirani film Moj život kao tikvica Kloda Barasa, i francusko-kanadski igrani film Torba puna sećanja Kristijana Dugaja o dva brata Jevrejina u okupiranoj Francuskoj.

Fest zatvara film Tišina Martina Skorsezea, 5. marta.

S. Ć.

Iz istog broja

Knjige

Pravljene da traju

Marina Milivojević-Mađarev

Intervju – Roberto Čuli, reditelj

Pogled stranca

Milica Kosanović

Intervju – Kralj Čačka

Bluz margine i snova

Mirko Rudić

Kreativni podsticaji

Pravo na grad

Sonja Ćirić

Knjiga

Kiš naš sagovornik

Nevena Milojević

Intervju – Tomas Ostermajer, reditelj

Večni ljudski karakteri

Nataša Gvozdenović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu