Kultura

Festival poezije u Setu

Izgubljeni raj starog sveta 2

foto: marjan čakarević

Izgubljeni raj starog sveta

Sam čin održavanja festivala, u vreme kada se sve javne manifestacije širom Evrope otkazuju bez mnogo razmatranja, dostojan je svakog poštovanja i bez ikakve sumnje primer zalaganja za kulturu na koji se treba ugledati

Mali mediteranski grad Set je u svetu kulture poznat kao rodno mesto Pola Valerija, jednog od najznačajnijih pesnika prošlog veka, i Žorža Brasansa, koji spada u red najvećih kantautora koji su pevali na francuskom jeziku. Stoga je u neku ruku prirodno što su dva ključna težišta u kulturnom životu ovog grada festivali posvećeni pomenutim velikanima, u čije organizovanje je uključena na ovaj ili onaj način praktično čitava lokalna zajednica.

Festival "Živi glasovi Mediterana", koji se, u Valerijevu čast, od 1998. održava isprva u Lodevu, a počev od 2010. u Setu, i na kome učestvuju pesnici svih zemalja koje pripadaju mediteranskom prostoru, postao je tokom nešto duže od dve decenije, mereno jednostavnim i opipljivim parametrom brojnosti učesnika, programa i publike, praktično drugi najveći festival poezije u Evropi, odmah posle berlinskog. Broj pesnika se – od početnih četrdesetak, koliko ih je učestvovalo na prvom festivalu – s vremenom udvostručio, a zbir učesnika, dakle, zajedno sa moderatorima, animatorima, muzičarima i glumcima poslednjih godina, dosegao je broj od 150. Za isto vreme, broj posetilaca festivala se gotovo udesetostručio: od prvobitnih 7500, došlo se do prošlogodišnjih čak 71200. Ova statistika vezana za publiku naročito je impresivna ako se ima u vidu da sam grad Set ima tek nešto više od 40000 stanovnika.

Festival se, inače, finansira iz državnog, regionalnog i gradskog budžeta, ali jednako tako i iz privatnih donacija. Takođe, jedno od njegovih vrlo važnih obeležja je i institucija volontera, koja podrazumeva kako obavljanje svakovrsnih poslova u toku manifestacije (npr. jedna od gradskih odbornica je svakog dana dežurala u festivalskom infocentru) tako i ugošćavanje učesnika festivala u svojim domovima.

Pozivi učesnicima za ovogodišnje izdanje festivala stigli su, kao i dosad, na početku godine, ali je njegovo održavanje bilo pod znakom pitanja sve do početka juna, kada su ti pozivi obnovljeni i na neki način potvrđeni. Epidemiološka situacija je tada delovala ohrabrujuće, ali je, kao što je poznato, ubrzo počela da se iz dana u dan pogoršava, te je dolazak učesnika iz nekih zemalja sve do samog početka festivala bio neizvestan. Istinsku posvećenost i veliku želju organizatora ne samo da se festival održi nego i da sačuva svoj međunarodni duh, najbolje ilustruje činjenica da je meni, učesniku iz Srbije, kada je postajalo jasno da se ovde situacija komplikuje i da je pitanje dana kada će Srbija biti stavljena na spisak onih zemalja čijim je građanima zabranjen ulazak u Francusku, bilo ponuđeno da dođem odmah, dakle, čitavih deset i više dana pre početka, a sve to o trošku samog festivala, kao i to da su organizatori obezbedili posebnu potvrdu prefekture iz Monpeljea, koju je trebalo priložiti graničnoj policiji u slučaju da se granica zatvori na sam dan dolaska.

Izgubljeni raj starog sveta 3
PUSTINJA: Aerodrom Šarl de Gol, Parizfoto: marjan čakarević

Utoliko je odlazak predstavljao neobičnu avanturu u svetu nove evropske realnosti i podrazumevao svakodnevno zivkanje ambasade, avio-kompanije, organizatora festivala, praćenje epidemiološke statistike sa pojačanom pažnjom, i uopšte iskorak u zonu neizvesnosti i rizika u kojoj su pravila, budući sasvim nova, u mnogočemu neuhvatljiva i neretko podložna slobodnim interpretacijama službenika. Najupečatljiviji utisak pomenute nove realnosti je sablasna pustoš pariskog aerodroma na dan dolaska (petak, pre podne) – nakon prelaska granice praktično bez ikakve stvarne kontrole, tek sa minimumom procedure – i zatečenost u situaciji u kojoj u čitavom tom ogromnom aerodromskom kompleksu ne radi ništa – osim Mekdonaldsa. Ovo početno osećanje nelagode dodatno se osnažilo tokom putovanja brzom železnicom, pod maskama, u čudnoj i neprirodnoj stišanosti, sa minimumom pokreta i tek povremenim javljanjem dece, koje je probijalo taj nevidljivi zid među stvarnostima.

Stoga je dolazak u osunčani Set: iskorak iz staničnog prostora na gradske pločnike, udisanje mirisa mora i skidanje maske sa lica delovao kao neka vrsta povratka u izgubljeni raj starog sveta, a metež, uobičajen za sve početke manifestacija ovog tipa, i uvećan uličnom procesijom muzičara – u sklopu jednodnevnog džez festivala koji se upravo održavao – koji bi možda u staro, predpandemijsko doba išao na živce, sada bio blagotvoran i okrepljujući. Set je, inače, tokom prolećnog talasa epidemije imao dobru statistiku: pedesetak registrovanih slučajeva i među njima nijedan preminuli, pa se zato od mera zaštite ovde primenjivala manja ili veća distanca i nošenje maski u zatvorenom prostoru, koje je tokom nedelje postalo obavezno.

Otvaranje na glavnom gradskom trgu – Place de Pouffre, prepunom građana i učesnika, koji je tokom narednih desetak dana pretvoren u tržnicu poezije – bilo je zapravo istovremeno i poznato i potpuno novo iskustvo: svako upoznavanje, pozdravljanje ili zadržavanje u razgovoru podrazumevali su novu situaciju, procenu stepena bliskosti i moguće opasnosti, i u tom smislu vrlo zanimljivu, ali i pomalo napetu socijalnu mikrodinamiku. Tako su se želje za zagrljajem, i uopšte sve zamislive vrste pozdrava koji podrazumevaju najrazličitije telesne dodire, ponekad pretvarale u ustuknjivanje i osmehe sa zastajkivanjem, čiji smisao je ostajao da visi u vazduhu, jer zapravo i jesu ali i nisu značili odbijanje bliskosti, jer, s obzirom na otvoren prostor, i jesu i nisu značili opreznost. I baš kao i bilo gde drugde, mlađi svet se ponašao bezbrižnije ili, ako neko više voli, sa manje opreza, a stariji distanciranije. Ali ukupno uzev, može se reći da se na malom prostoru i za kratko vreme mogla videti nova normalnost, čija je jedina karakteristika da niko više ne zna šta je normalno i šta bi trebalo raditi i kako se ponašati.

Izgubljeni raj starog sveta 4

foto: marjan čakarević

Nakon toga sve je krenulo manje-više uobičajenim festivalskim tokom, sa desetinama i stotinama čitanja, razgovora, radionica, performansa, prezentacija i koncerata, koji su zbilja mogli zadovoljiti najrazličitije ukuse. Festival u Setu, ne podrazumeva jednu poetiku ili promovisanje samo jedne umetničke strategije, naprotiv, reč je najvećem mogućem pluralizmu: od uslovno rečeno klasičnih i elitističkih, intelektualno rafiniranijih poetskih formi, koje su, recimo, u različitom stepenu bliske onome što je pisao Valeri, preko angažovanih i radikalnih poetika, sa celom lestvicom subverzivnosti i socijalno-politički provokativnog potencijala, kao i spoja poezije i drugih umetnosti, najčešće muzike, sve do onih iskaza u kojima je, ako se tako može reći, muzika dominantnija. I bez obzira na veliku, tipično mediteransku podnevnu i poslepodnevnu vrućinu, kao i, ponekad, napor koji treba uložiti da se popne do određenih gradskih punktova, npr. vrta Valerijevog muzeja, koji se nalazi pri vrhu brda Sen Kler – na svakom programu je u publici bio najmanje dvocifren broj posetilaca.

U tom smislu je suvišno i u neku ruku neumesno izdvajati bilo koji pojedinačni nastup, delimično zato što su svi na jednak način i predstavljani i tretirani, dakle, uz zbilja dosledno poštovanje (francuskog) principa jednakosti, izuzimajući donekle one u udarnom večernjem terminu u glavnom gradskom parku (Jardin du Château d’eau). Među njima treba pomenuti zajednički omaž Valeriju i Lorki, sa klasičnim recitalima i uglazbljenim stihovima dvojice pesnika, kao i, razumljivo, završno veče, na kome su zajedno nastupili svi pesnici. I tek kao jedan lični izbor: nastup trupe Les Quatre Barbu(e)s, neka vrsta modernog kabarea, sa četiri dame impresivnih scenskih sposobnosti i kolopletom vrcalica na aktuelne teme, od koga se prepun park tresao od smeha i, čini se, barem za kratko se udaljio od epidemijske realnosti.

Ovogodišnje izdanje festivala poezije u Setu bilo je u izvesnom smislu povratak na njegove rane godine i u nekoj budućoj istoriji ove manifestacije svakako će značiti nekakvo podvlačenje crte: broj učesnika bio je prepolovljen, od prethodnih četrdesetak punktova na kojima se u predepidemijsko vreme održavao, uključujući tu npr. čitanja na brodovima i plažama, ili u ležaljkama za spavanje u vreme sijeste, sada je bio sveden na desetak u užem gradskom jezgru.

Ali ima nešto mnogo važnije od toga: sam čin održavanja festivala, u vreme kada se sve javne manifestacije širom Evrope otkazuju bez mnogo razmatranja, herojska borba direktorke Maite Vales-Bled sa nadležnim strukturama da se održi, jesu dostojni svakog poštovanja i bez ikakve sumnje primer zalaganja za kulturu na koji se treba ugledati. Oni koji su učestvovali na manifestaciji mogli su, u brojnim i na različite načine iskazanim gestovima predusretljivosti i gostoljublja, na svakom koraku videti koliko je taj festival važan ne samo za građane Seta i za čitav region već i za sve zemlje Mediterana. Neki od posetilaca koje sam slučajno upoznao bili su iz Italije i Španije i svoje godišnje odmore proveli su u Setu samo da bi došli na festival. Tako se na kraju može zaključiti da je ovogodišnji festival u Setu – iako u dubokoj senci pandemije i pod teretom sveopšte, razumljive paranoje, ali uz istinsko razumevanje onoga šta poezija i kultura jesu i veru u njihov značaj za zdravlje svakog čoveka, i sa neophodnom svešću o merama zaštite sebe i drugih – pokazao da je moguće sačuvati i sebe i svoju zajednicu. Uprkos svemu – živeti.

Iz istog broja

Roman

Vitalni organi

Ivan Milenković

Književna teorija

Videti naprsline izraza

Aleksandar Ostojić

Film – Capital in the Twenty-First Century

Nade gotovo da nema, ali borba (nam) je neizbežna

Zoran Janković

Četrdeset godina Električnog orgazma

I dalje lete, sanjaju i dišu

Nenad Rizvanović

Pozorište, možda

Sedam lica gleda u tri pisca

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu