Ispunjenje genetskog koda

foto: marko ristić

Napalm Death vraćaju veru da svet još uvek nije otišao dođavola iako se ubrzano sprema. To njihovom legendarnom frontmenu Barniju Grinveju, doduše, nimalo ne smeta. Ovaj Stentor engleske grindcore scene, ateista, vegan, pacifista i borac za prava životinja, deluje kao da je râd da svakog časa zasuče rukave i sam goloruk krene na kapitalizam i njegove smrtonosne ispostave. Trenutak kada ovaj bend zakorači na Glavnu binu Egzita, označava zato sasvim novo računanje vremena u glavama posmatrača. Izvesti Napalm Death da takoreći otvore festival – hrabar je gest manifestacije koju poslednjih godina poneki prezrivo otpisuju kao komercijalni vašar aktuelnog pop tržišta. Ali, kada ovi momci razvale iste te tržišne konstrukcije već prvim Grinvejevim urlikom, kao skinutim sa soundtracka Sudnjeg dana, i to u stilu Black Sabbath na 78 obrtaja – nakon tog fizičkog iskustva teško da ostaje išta više da se kaže o pokvarenosti društva, hipokriziji, nesolidarnosti i opštoj mržnji za sve koji se ne uklapaju u, danas dominantnu, sebičnu fašističku potragu za ličnom izuzetnošću.

Otuda nije čudo što osim svoje prebogate kolekcije ubistvenih pesama, Napalm Death odlučuju da Egzitovoj publici otpevaju i dve obrade – prva je Bad Brains klasik Don’t Need It: “We don’t need no first class/ Don’t need no second class/ All of the best-of, all that can kiss my ass/ I’ve got my claim to fame/ I’ve got that positive flame”, a druga još očiglednija Nazi Punks Fuck Off! grupe Dead Kennedys: “Punk ain’t no religious cult/ Punk means thinking for yourself/ You ain’t hardcore ‘cause you spike your hair/ When a jock still lives inside your head”. Obe su stare koliko i Napalm Death, ali pogađaju u metu i danas, zar ne?

foto: marko ristić

Molchat Doma ili tačnije Молчат Дома, beloruski su post–punk bend iz Minska koji je za kratko vreme obezbedio sebi kultni status i pristojnu dozu slave u mnogim evropskim zemljama i SAD, pa tako i kod nas. Ako ste se negde tik pred koronu, u februaru 2020, i dalje pitali zašto svi uzbuđeno govore o njihovom dolasku u beogradski klub Dragstor, sada je potpuno jasno da je reč o sastavu koji je u međuvremenu unapredio svoj format do žive atrakcije koje se ne bi postideli ni mnogo izvikaniji festivali. Ukapirati šta to Molchat Doma čine sa publikom – zapravo je komplikovan posao iako sve deluje jednostavno. Atmosfera ranih The Cure i Joy Division, ukrštena sa sovjetskim gothic–rock–om iz 1980-ih, polazište je za razmatranje prijemčivosti zvuka Molchat Doma. Natruhe Ultravoxa i Depeche Mode samo dodaju pojačivače ukusa za eru novotalasnog synth–popa. Možda se radi o pukoj nostalgiji za dobrim starim vremenima u socijalizmu, što ovdašnji sredovečni poklonici verovatno bolje razumeju od onih zapadnjačkih. Jedino je čudno što ove momke veliča neka skroz nova mladež koja SFRJ i Sovjetski Savez definitivno nema u svojoj DNK. Molchat Doma današnjim slušaocima otkrivaju prošlost poput iskusnih restauratora što od sledbenika gotovo da stvaraju grupu zaverenika. Onaj neponovljivi eho zagrobno ledenog vokala Jegora Škutka oneobičava celu stvar i izmešta je daleko na istok, direktno u pravoslavni misticizam, siromašku egzotiku Varšavskog pakta i zvučnu psihodeliju černobiljske katastrofe. Možda oni stvarno i ne znaju da igraju, kako glasi refren jedne od njihovih najpoznatijih pesama, ali na muziku Molchat Doma trenutno pleše bukvalno celi svet.

Nik Kejv, skoro pa 65-godišnjak, na Glavnoj Egzitovoj bini izgleda nikad bolje. U beloj košulji i perfektnom odelu, sa svojom vranom kosom, nauljenom i začešljanom unatrag, on je otelotvorenje upravo onog što jeste ili još pre onog što od njega svi očekujemo: neodoljive rok superzvezde, koja je i ukleta, i ranjiva, i seksi, i ispunjena realnim bolom, kao i onim svetskim, ali i šaljiva, zafrkavajuća. Stari Nik, ukratko, isijava ponovo svaku božju česticu one neukrotivosti zbog koje smo ga originalno i zavoleli – personu mahnitog sveca i divljeg zavodnika u isti mah, anđeoskog halucinatora sa glavne ulice što neprestano skreće pažnju na sebe, prinoseći nam svoju glavu punu maštovitih priča, spreman da kroz desetine pesama razmatra onu Geteovu silu koja “večito stremi zlu, a uvek najzad učini dobro”.

Ovde bi svaki opis nastupa Nika Kejva mogao da stane, ali ipak. Krenuvši sa Get Ready for Love, sasvim u bouvijevskom stilu, raskošno orkestriranom, pakleno ritmičnom, sa fantazmagorijom dostojnom Zigija Stardasta, bacio nas je odmah potom u nesvest sa There She Goes, My Beautiful World, kao prirodnim nastavkom sa iste ploče Abattoir Blues/ The Lyre of Orpheus (2004). No, ovaj zavodljivo mračni australijski vitez, okružen vernim saborcima The Bad Seeds, među kojima Voren Elis blista poput suvog zlata, postepeno je tokom večeri od Mršavog Belog Vojvode metamorfozirao u Kralja Guštera, kome je više sklon. Mladalačka From Her to Eternity tako nas je obuzela svojim fatalnim ljubavnim košmarom i učinila da zaista čujemo onaj “najmelanholičniji zvuk ikada”. Njegovo izvođenje Jubilee Street ide pravo u mitologiju – Kejv i doslovno ulazi u svaku svoju pesmu i “transformiše se, vibrira, plamti, leti”, kako to već stihovi kazuju, a svi bez izuzetka gledamo u njega kao omađijani.

Ali, kad krene trijada Tupelo, Red Right Hand i The Mercy Seat, mi vidimo Kejva koji nije tek prefrigani zabavljač što beskrajno uživa u talasima obožavajuće publike pod svojim petama. Tog trenutka on se pretvara u nekakvog disfunkcionalnog Isusa koji hoda po glavama svojih sledbenika, kao Hrist po moru, da bi u Higgs Boson Blues bez sumnje dotakao još i dublje ono najsuštastvenije. Kada upita lepoticu iz auditorijuma, pitajući istovremeno svakoga od nas: “Can you feel my heart beat?”, on zapravo proverava koliko je on sam lično živ. E pa, jeste, živ je, i zato je završnica ovoliko opuštena, prijateljska i duhovita, nakon što je stigao krunski dokaz njegovog neprikosnovenog postojanja iz krikova desetina hiljada grla, okupljenih oko Maina. Ili od dečka kome s poverenjem daje mikrofon da otpeva delove White Elephant. Sve je to pomalo i zbog ljupkog samoljublja, dabome, želje da se i dalje dopada devojkama i uopšte svakom širom planete, a možda i zbog toga što ga očekuje kratak zaslužen predah pred nastavak turneje. Ko će ga znati. Muška mistifikacija je u pitanju.

U svakom slučaju, Nik Kejv, kroz čije pesme promiču Elvis Prisli, Karl Marks, Pol Gogen, Džoni Tanders, Dilan Tomas i ini heroji, zauvek će biti rado viđen gost u ma kom gradu… koji pruža utočište za sanjare.

foto: marko ristić

U redu, svi su poslednje večeri čekali Sepulturu. Ali… da brazilski dugoprugaši teškog metala nisu kasnili, možda ne biste imali privilegiju da čujete izvanredne kikindske Downstroy, koji su – pokidali! Momci su ozbiljni, posvećeni, njihov rafalni zvuk i rime zarivaju se u obilno okupljenu publiku poput torpeda. Muzičke vere im ne nedostaje i ona dominira svojim bogatim sadržajem i bojama – nešto se, rečju, u ovako velikoj i moćnoj vibraciji neprestano dešava. Kad pevač benda pozdravi slušaoce sa: “Jedan je metal!”, gotovo da biste mogli da uzviknete: “Amin!”. Sad ide nešto bogohulno – Sepultura je sa Downstroy dobila dostojanstveno otvaranje, ali smo negde pred kraj ipak poželeli da odmorimo uši. Tačno je, decibeli su tu, bubnjevi pršte od snage da se čini kako će biti samleveni palicama, gitara opako zavija ošinuta dugom kosom, Derik Grin ispunjava nebesa grmljavinom glasa kao otkinutom sa žica dalekovoda. I, to je to. Setimo li se neverovatnog Maksa Kavalere i njegovih Soulfly na ovom istom mestu 2004, ili britkih kao sečivo Slayer naredne godine, ne možemo baš da se do kraja oduševimo. Posebno kad nakon njih na scenu izlete finski Blind Channel i pomalo neočekivano oduvaju publiku srčanim pop-pankom u stilu Green Day, sve skačući po Mainu kao da je njihovo školsko dvorište.

foto: marko ristić

Konačno, dugoočekivani Konstraktin nastup bio je kao ritual u kome nam ona osvetljava dno na kome smo se zatekli. Obučena u belo, sa ekipom muzičara iz Zemlje gruva! oko sebe, ona deluje kao isceliteljski proces na delu. Ima tu i reči od kojih ti pamet stane i okrene se svest oko sebe, kao u ogledalu svih naših dilema (“Šta stvarno želiš?”). Muzika povremeno ode van zadatih okvira u neke kosmičke teme, gde se nazire drugačija stvarnost od ove u kojoj živimo. Ali, nadasve, osećaj koji dominira celim Main stage–om, a odatle i celim Egzitom, jeste njena toplina. Konstraktin pristup ljudima blagonaklon je za sve njihove nedaće, probleme, falinke i zablude, u njenim stihovima ima mnogo utehe, humora i saosećanja sa zbunjenim malim čovekom. I to je čini toliko drugačijom od svega što smo ikad istorijski imali na našoj muzičkoj sceni.

Koliko god se kritičari trudili da je klasifikuju, Konstrakta prosto ne podleže kategorijama jer ih njena artistička ličnost nadilazi, u ime duboko humane poruke. Nikad nismo imali ovako osvešćenu pop umetnicu, koja nas kroz formu jednostavne pesme ohrabruje verom da svi zajedno možemo i ponešto dobro da uradimo u životu. Zato je činjenica kako je upravo ona prva naša zvezda koja je nastupila kao headlin–er na Egzitu, nešto što je bilo upisano u gene ovog festivala od samih početaka. Finalno ispunjenje njegove uloge.