Iskreno, L. Koen

I tako je Leonard Koen konačno progovorio sa onog sveta, kako je to davno bilo predviđeno u pesmi Kurta Kobejna (Pennyroyal Tea, Nirvana, 1993). Zahvaljujući nam se na plesu, kao da se zahvaljuje na životu kog je tako lepo odigrao, ovde nam se obraća neko ko je već prešao crtu što se prekoračuje samo jednom – na potresno vitalan, pa i vedar način.

Verovatno je broj morao biti neki okrugao da bi se život zaokružio, pa je Koen rešio da iznedri i petnaesti album, te je tokom snimanja svog namerno oproštajno intoniranog izdanja, pod nesvakidašnje duhovitim imenom You Want It Darker, pozvao svog sina na stranu i rekao mu da ima još neke pesme u beležnici. Ili mu nije rekao, ali je svejedno izvadio beležnicu dok je još snimatelj nameštao reglere i saopštio svima da, osim ovih pesama, ima još nekolicinu za koje bi poželeo da snimi sebe kako ih peva/govori, pa da uzmu kasnije da rade na njima, kad mu bude bolje. Nije mu bilo bolje.

Tako je nastao Thanks for the Dance, kao poslednji dah života koji je izašao iz Leonarda Koena.

DEO NAŠEG SEĆANJA

Taj dah je kratak i čini se da će se prekinuti dok još pesma traje, ali osećaj važnosti i hitnosti stvari koje ovde saopštava čine da sedite nepomično dok ga slušate u svih njegovih tridesetak minuta.

Jasno je da se pesnik ovde već video sa one strane i da je smatrao da se odatle neke stvari vide bistrije. U miru svoje dnevne sobe u kojoj je snimao proslavljeni You Want It Darker i radne skice za Thanks for the Dance, svakako je mogao videti i sve osobe koje je ikad poznavao, sve situacije u kojima je želeo ili nije želeo da bude, sve svoje radosti i patnje – dakle, sav tok života koji se pred njim ponovo razvijao, tekao i neminovno nestajao u sećanju. Sedeći tih poslednjih dana u svojoj losanđeleskoj kući, nedovoljno snažan da se previše pokreće zbog bolesti i posledica napornih turneja, koje je preduzimao pod strane dane između ostalog i da bi se finansijski oporavio od krađe sa njegovih računa koju je počinila nekadašnja menadžerka – Leonard je svakako spoznao kako da razdvoji ono što je važno od onog što je nevažno.

I poželeo je da nam nešto od toga, onako naizgled neobavezno, nabaci.

Skice pesama od kojih je praktično u poslednjem trenutku napravljen ovaj album, oslanjale su se na vokal koji je snimljen tih dana, a muzika je razrađena po njegovim uputstvima nedavno, u garaži pored kuće u kojoj je umro. Zato je prisustvo Leonarda ovde toplije i dirljivije nego u nekim drugim prilikama – on nam već govori iz našeg sećanja, te ga susrećemo kao starog rođaka, oslobođenog svih stega svakodnevnog života, kako nam pred odlazak na put neposredno daje uvid u neke od svojih mudrosti što ih je nakupio kroz mnogobrojna iskušenja. Njegov glas nije samo glavni činilac, on jeste svaka od ovih pesama, i one postoje samo oko njega – sva emocija dobija se od naizgled obične igre jedne strune i dubokog muškog vokala, te pomalo karakterističnih pratećih ženskih.

Ova scena bila je postavljena još sa Famous Blue Raincoat – kao u njoj, i nekim drugim njegovim rascepljujuće iskrenim kompozicijama/uvidima u životne situacije, muzika se polako prikrada dok vam do maksimuma ne pojača tok zbivanja, u kome zatičemo Leonarda u još jednoj sudbinskoj nedaći. Produbljujući ovaj klasičan koenovski pristup naraciji do krajnjih granica, Thanks for the Dance nam se predstavlja kao kratka, ali devastirajuća kolekcija uglazbljenih stihova jednog od najboljih pesnika koji su ikad hodali neizvesnim putevima popularne kulture, i njen finalni osećajni skor vas ne ostavlja mirnim dugo nakon poslednjeg takta.

ISKREN PREMA SEBI

Zašto je to tako, postaje jasno odmah posle prve pesme Happens to the Heart se ubraja u same klasike ovog autora, kroz ubitačno svođenje računa sa samim sobom, ali i našim mestom u vascelom univerzumu, u kome jedino pitanje koje je zaista bitno – šta na kraju biva sa srcem – uvek ostaje zanemareno. Od tad, pa do poslednjeg prigušenog tona, u istom ritmu iznose se proživljene istine o ljubavi (Night In Santiago, uz posvetu omiljenom Gabrijelu Garsiji Lorki), alarmatno važne istine o savremenoj politici (Puppets), neočekivane istine o ljudima koje poznaje (It’s Torn), precizno iznesene istine o životu i ambiciji da se u njemu nešto postigne (The Goal), i – za završetak – istine o samom sebi (Listen to the Hummingbird). U ovoj poslednjoj objavi Leonard nam u epilogu saopštava da ne treba njega da slušamo nego ptice, jer one imaju više da kažu.

Nepravedno bi bilo sagledati Thanks for the Dance isključivo kao nastavak poslednje ploče koju je Koen snimio za života. Zapravo, ovaj njegov iskaz ima samo neke dodirne tačke sa You Want It Darker, predstavljajući ga u sasvim drugačijem ambijentu: i dalje zvučno minimalističkom, ali emotivno grandioznijem, i baš zato nežnijem i krhkijem – na njegov suzdržani način to je raspevana pesma pred kraj, od nekog ko je stvarno mnogo voleo život. Ljudski, pre nego umetnički čin.

Nema sumnje da ovome doprinosi i potpuno drugačiji izbor saradnika, među kojima se ističu briljantni Danijel Lanoas – na gitari i sa svojim producentskim i aranžerskim rešenjima, kao i svuda prisutni španski gitarista Havijer Mas, koji nosi većinu kompozicija u pravcu stilizovane latino ode življenju, te Bek, u svojstvu alternativne ikone što dodaje na atmosferi. U formi pratećeg vokala pojavljuju se dugogodišnja verna saradnica Dženifer Varns, ali, kao što je red, i mnogobrojni mlađi naslednici – Lesli Feist, Demijen Rajs, Silvija Pérez Kruz. Logika ovog albuma zapravo ukida prisustvo artističke elektronike njegovih novijih izdanja i pretvara je u suptilnog pratioca dešavanja (u čemu je Lanoas pravi majstor), zaokružujući Koenovu karijeru u istom tonu u kojem je počela – jedinstvenom poezijom i osetljivim pesmama, čije je uporište akustični folk.

Konačna poruka zato svakako jeste ta da je Leonard pred sam odlazak želeo da bude do kraja iskren sa nama, da bi bio iskren prema sebi.

Jednu od svojih najpoznatijih pesama, sastavljenu u formi pisma prijatelju, Leonard Koen je svojevremeno završio rečima: iskreno, L. Cohen.

Kao da je drugačije i moglo biti.