Kultura

Skica za portret Petra Božovića, dobitnika Dobričinog prstena

Iguman Stefan i ujka Vanja 2

fotografije: dragan kujundžić / tanjug

Iguman Stefan i ujka Vanja

Petar je putujući glumac. Svaku ulogu gradi sa strasnom merom. Glumac s apsolutnim sluhom za prostor partnera. To dolazi iz njegove radosti igre. Iz antičkog hedonizma. On se poigrava, čika, nadmeće, a ostavi brisan prostor da se partner pokaže, pokaže i prikaže

U filmu Nikole Stojanovića Draga Irena Petar Božović igra Marka, studenta arhitekture. U podnaslovu filma kaže: melodrama iz studentskog života. To je vreme u osvit studentske pobune 1968. Petar igra iz vitkosti novog talasa, iz melanholije suvišnog čoveka, iz belmondovskog šarma, a bolje od Belmonda. I pomislio sam kako bi mladi Božović bio savršen Hamlet na sceni. Ništa ono malo ugojen, zarozan, spor. Hamlet mora biti vitak da bi žrtva i osveta u petom činu imale pravo dejstvo. U Stojanovićevom filmu Božović telom vaja kostim, ili kostim vaja njegovo telo. I kakva je to blagost, kakva čistota kad posle kupanja ispod vodopada izlazi iz vode i stavi prst na očni kapak, licem u lice s Irenom. I kakve su to ruke. Otmeni prsti čiste ruke. Igrao je Božović u svom maratonu Fortinbrasa i Klaudija. Fortinbrasa u izvrsnoj predstavi Ljubiše Ristića. Taj Hamlet je (o)živeo Jugoslaviju i osvojio Ameriku i Meksiko. U toj izvedbi Božović ima veliki prostor a mladog osvajača igra iz intonacije pesme Zbignjeva Herberta Fortinbrasova elegija:


Pogreb ćeš imati vojnički mada vojnik nisi bio
to je jedini obred u koji se malo razumem
neće biti sveća ni opela biće fitilji i grmljavina
to će biti moj manevar pred preuzimanjem vlasti
treba grad ščepati za vrat i malo ga prodrmati
verovao si u kristalne pojmove a ne u ljudsku glinu
živeo si u stalnom grču kao u snu lovio si himere
Zbogom kneže čeka me projekt kanalizacije
i dekret o prostitutkama i prosjacima
moram takođe da izmislim bolji sistem zatvora
jer kao što si dobro zapazio Danska je zatvor
Odlazim svojim poslovima Noćas će se roditi
zvezda Hamlet Nikad se nećemo sresti
ono što posle mene ostane neće biti predmet tragedije
Nije nam dato ni da se pozdravljamo ni da se opraštamo
živimo na arhipelazima
a ova voda ove rečišta one mogu šta mogu kneže

(prevod Petar Vujičić)


Božović je igrao Klaudija na Šejkinom đubrištu u Vinči, ciganski Klaudije. Hamleta je tumačio Igor Đorđević. Ova bi me fusnota odvela na stazu sa koje se niko vratio nije. O tome drugi put.

Sledeći Polonijev savet budi veran samom sebi, Petar Božović igra Nikolu Teslu u filmu Krste Papića. Teslinu polarnu samoću, jedini sagovornik mu je svemir, tu spremnost da uloži sve bez ostatka u svoje poslanje mogao je da odigra samo Petar Božović. Taj zanos, zanos i dostojanstvo. U svedenosti Božovićeve igre pokazala se raskoš njegovog dara. Zna Tesla da se u svetu licemera, profitera, ližisahana, mora odigrati i njegov peti čin ali ne sumnja da će vera u njegovu brzopoteznu, jednostavnu, čudesnu nauku nadmašiti smrt. I podlost i smrt. I zato i ode sa ovog sveta kao Hamlet:


Biti velik nije rad velika cilja
krenuti se, nego s veličinom moći
za jednu slamku krenuti u borbu
kad je na kocki čast

(prevod Sima Pandurović)


Petar Teslinu onostranost, ludilo Helderlinove boje igra na rizik, na granici između ambisa i ponosa. Jer zna da se samo tako mogu dosegnuti munje iz detinjstva i večnost Luče Mikrokozme. Biti veran samom sebi… slediti san o revoluciji, i zato Petar igra Danila (oko njega su često biblijska imena), španskog borca koji se vraća u svoj mali grad, sigurno je to Ivanjica, da ga brani od fašista u seriji Više od igre. U vreme snimanja te serije lebdeo je duh Jugoslavije, Mediterana, i arije prijateljstva. Prostora u srcu za drugog.

Iz prkosa, iz odlučnosti Petar B. podiže ustanak u Crnoj Gori u filmu Trinaesti jul. Nije to baš neki film, ali je Petar tačan u gestu, replici, u ritmu. I besprekorno kostimiran, uvek s nekom tajnom, tajnom španskog borca.


NIJANSE NA VIOLI

Nije slučajno da je u mladosti Božović igrao vođu štrajkača u važnom a zaboravljenom filmu Puriše Đorđevića Pavle Pavlović.

Nije pristajao da ga ukalupe u lik revolucionara. U hrabrom i odličnom filmu Živka Nikolića U ime naroda Petar je igrao udbaša. Igra sveprisutno zlo. Perfidnost, okrutnost i seksualnu halapljivost. To je udbaš koji neodoljivo podseća na kapetana Udbe Kirila Deretića u izvrsnoj povesti, kratkom romanu Mirka Kovača Životopis Malvine Trifković.

Ima okrutnih, a simpatičnih nosilaca vlasti. Evo, žandar Gile u filmu Čaruga Rajka Grlića. Već je tu Petar punačkiji, ali još okretan, i brz na revolveru. I tu Božović sprovodi sistem glumačkih refrena. Podiže šapku i belom batistanom maramicom briše znoj s čela. U sistemu refrena jedna banalna fraza, A što bi’ ja to jebo, pretvara se u romantični refren. Ta replika adresirana je na slikaricu iz Beča, studentesu, vesnika konceptuale. U Grlićevom filmu igra je izvrsno Ena Begović.

Ah, moja bolest fusnote. U filmu Već viđeno Gorana Markovića vreme je posleratno. Petar igra bivšeg udbaša koji sa brojnom porodicom deli salonski stan s tankoćutnim pijanistom, fantastičnim Mustafom Nadarevićem. I kad šizofrenija pijaniste pređe u ludilo, osioni gromoglasni bivši udbaš pretvara se u ništicu, u duplo golo, u šutnju. Te nijanse ne može niko odsvirati na violi kao Petar Božović.

Davno već Emir Kusturica mi je rekao da najviše rediteljske magle u glavi ima Živko Nikolić. Pa, da, one šagalovske magle ili fantazije Renea Magrita. Dva filma, Lepota poroka i Čudo neviđeno, ne bi imala tu grotesknu, mediteransku, crnogorsku boju da u njima glavne uloge ne igra Petar Božović. Glavne? Da, da, glavne. Petar uvek igra glavnu ulogu. Kakav dupli pas igraju Živko Nikolić i Petar Božović. Tek se s vremenom otkriva kakav su trag ostavili, i ostavljaju u evropskoj kinematografiji dva velika majstora.

Petar je putujući glumac. Svaku ulogu gradi sa strasnom merom. Glumac s apsolutnim sluhom za prostor partnera. To dolazi iz njegove radosti igre. Iz antičkog hedonizma. On se poigrava, čika, nadmeće, a ostavi brisan prostor da se partner pokaže, pokaže i prikaže. Kakvi su to dijalozi sa velikom Evom Ras, njegovom ženom u filmu Lepota poroka, sišlom s crnogorskih brda na more s kamarom dece. I boli ženu oko: Šta će ti oko, nećeš s njim da nišaniš. Sve to hohštaplersko, tranzicijsko, okrutno u Petrovoj igri prelazi u lirsko. Pa dijalog sa Mirom Furlan. Furlan fusnota. U jednom od poslednjih razgovora povodom digitalizacije filma Lepota poroka u beogradskoj Kinoteci, Mira Furlan s velikim poštovanjem govori o Miri Banjac, Evi Ras, Bori Stjepanoviću, Milu Miranoviću, Milutinu Karadžiću, Alenu Nuriju, Ines Kotman… A onda dođe stanka: M. F. govori o jedinstvenom daru u orbiti svetskog filma, o daru glumca Petra Božovića. Najviše priznanje je esnafsko priznanje. Pa Petrova igra s Anitom Mančić u Ibzenovom komadu Divlja patka, majstorska režija Nikole Jeftića.

Pa raskoš dva sveta Petra, Petra Kralja i Petra Božovića u komadu Ujka Vanja. Opet Nikola Jeftić. Jedan Petar jednu noć ujka Vanja, a drugu noć Astrov. Tu bol, tu rusku tugu suvišnih ljudi, to više nikad nisam video na sceni. Da je Čehov birao podelu, izabrao bi za ujka Vanju sigurno Petra Božovića. Još su mi u sluhu, meni i mojoj kćeri Jovani, koja je tada imala devet godina, reči Vojnickog iz Ujka Vanje:


Što čamite? (živahno) Hajde, draga moja, lepoto, budite pametni! U vašim žilama teče vilinska krvPa budite onda vila! Dajte sebi slobodu bar jednom u životu, zaljubite se do ušiju u nekog vilenjaka i skočite na glavačke u vrtlog pa da her profesore i svi mi samo zinemo od čuda!


A pre, pre ovoga ostaju u sluhu replike Vojnickog koje iz duše izgovara Petar B.: Ja sam bio svetla ličnost koja nikom nije svetlela… Pa još je i duhovit (kad Jelena Andrejevna kaže: A danas je lepo vreme. Nema vrućine…): U ovakvo vreme dobro je obesiti se. Kakav je ujka Vanja svetionik tih suvišnih ljudi, a puna ih je ruska književnost još od Pečorina, junaka našeg doba Mihaila Ljermontova. Petar B. ide do prostora gde za vreme mesta nema: Samo mene oluja neće okrepiti. Danju i noću davi me kao mora misao da je moj život propao nepovratno. Prošlosti nemam, glupo sam je proćerdao na sitnice, a sadašnjost je strašna svojom apsurdnošću. Pa nastavlja Vojnicki: Evo, to vam je moj život, i moja ljubav kuda ću sa njima, šta ću sa njima? Moja ljubav

Iguman Stefan i ujka Vanja 3

foto: dragan kujundžić / tanjug

propada uzalud, kao sunčev zrak kad padne u jamu. I ja sam propadam.


UZVIŠENO PODNOŠENJE TRAGEDIJE

Stida je nestalo u današnjem društvu a to je najvažnije estetsko i etičko pitanje. A plemeniti ujka Vanja, Petar B., kaže prijatelju Astrovu: Stidim se! Kad bi samo znao kako se stidim. Ovo gorko osećanje stida ne može se uporediti ni sa kakvim bolom.

Imam i ja stid u vezi sa predstavom Ujka Vanja. Upravnik Ateljea 212 Ljubomir Draškić pozvao me na jednu od poslednjih proba. Pričali smo posle probe a ja sam iz uličarske oholosti rekao da Jelenu Andrejevnu mora da igra neka druga glumica. A tu je bila i Jelena Andrejevna, mlada, sa žeravica dubokim očima Dragana Mrkić. Danas znam koliko sam bio u krivu i da je Dragana Mrkić bila idealna za lik mlade žene pune života koja je izabrala nesrećan put i da ona svoj promašen život, svoj suvišan život podnosi otmeno, sa istom otmenošću kao Astrov i Vojnicki.

Iz te strpljivosti, iz uzvišenog podnošenja tragedije Petar B. igra Stjepana K. u filmu Večernja zvona Lordana Zafranovića. Scenario je napisao Mirko Kovač prema romanu Vrata od utrobe. Scene na željezničkoj postaji kad pomaže da se iznesu kovčezi sa telom njegove žene i njegovog brata, taj dostojanstveni hod, to plemstvo bola, to je volšebnik glumac Petar Božović:


Bol svoj nemoj da ostavljaš ovde!
S materinskom ga brigom otpremi tamo
Gde se nalaze život i san, daleko gore


U celom filmu Stjepan K. daje foru bratu Tomislavu, revolucionaru, razmetniku i rodoskvrrnitelju. Daje foru majstoru R. Šerbedžiji, a Petar B. iz drugog plana sve to dovrhuni. U toku snimanja filma čuo sam se nekoliko puta drugim povodom s Mirkom Kovačem, a on je svaki put izgovarao mini eseje o majstorstvu igre Petra B.

Kakvu je raspru u kazalištu Petar B. vodio s Anitom Mančić u izvrsnoj drami Karolina Nojber Nebojše Romčevića. Reditelj Nikita Milivojević. Raspra o putujućem pozorištu i modernom teatru i kako je u toj žestokoj, obiteljskoj polemici prigrlio Anitu Mančić. On se igra, razmeće, žesti, kao veliki raskošni putujući glumac, i raduje se kako igra, sa koliko posvećenosti i strasti Anita Mančić. Ova je uloga A. M. vinula u vrh našeg glumišta. Tako je Stjepan Bobek prihvatio iz srca i voleja Vladicu Kovačevića na Stadionu JNA. Vladicu K., prijatelja Petra Božovića iz kafane "Zlatiborac", Humska ulica, iz Ivanjice, iz otmenosti pripovedanja i otmenosti kafanske šutnje.

U drami Ronalda Harvuda Na čijoj strani, Atelje 212, režija Lenka Udovički (i ovde igra Anita Mančić), Božović kao američki oficir, tužilac i sudija ispituje Furtvenglera, čuvenog dirigenta (dirigovao Betovenovu Devetu simfoniju pred Adolfom Hitlerom, ali se pravde radi mora reći da je dirigent spasao nekoliko članova simfonijskog orkestra smrti a bili su jevrejskog porekla). Traje dijalog američkog oficira i dirigenta, traje to. Furtvenglera igra veliki glumac Ljuba Tadić, sujeta sujetstva na sceni. Ali je Petar B. od proba do izvedbe uspeo sve to da harmonizuje. Svedenost, radost, mudrost Božovića sve dovede u red, u pravi ritam.

Tu harizmu video sam već kod mladog Božovića u komadu Milice Novković Kamen za pod glavu. Igra gotovo ceo ansambl Ateljea 212, Mira Banjac, Đorđe Jelisić, Milutin Butković, Dara Džokić, Ljiljana Dragutinović, Branko Vujović, Feđa Stojanović… ali predstava dobije zamajac kad Petar B. uđe u igru u 24. minutu. Reditelj ove predstave je Milenko Maričić.


ANTIČKI LELEK NAD CRNOM GOROM

A tek kako je kao iguman Stefan podsticao Žarka Lauševića, vladiku Danila u Gorskom vijencu. Režija Slobodan Milatović. Ovo prikazanje se odigravalo u dvorištu crkava a Petar B. u asketskom kostimu, modro-sivoj odori sa širokim rukavima bere bilje i veseli mlado žito na žrtvu za slobodu Crne Gore. Najviše pamtim kako je iz autobiografske iskrenosti kazivao: S unučadi đedovi igraju,/ po tri pasa vrte se u kolo,/ sve bi reka jednogodišnjaci;/ sve radošću divnom naranjeno./ A što mi se najviše dopada/ što svačemu treba nazdraviti. Pa dalje: Sve što biva i što može biti,/ meni ništa nije nepoznato,/ što god dođe ja sam mu naredan. I na kraju, i dalje: Da umijem plakat od radosti,/ bih plakao slađe nego igda,/ al’ kod mene kada poje duša/ suze mi se smrznu od radosti.

Petar B. bolje govori stihove Matije Bećkovića od samog pesnika. Sredinom sedamdesetih bio je običaj u Domu kulture "Braća Stamenković" (tamo je počela "Biblioteka XX vek" Ivana Čolovića i Jovana Markovića, oca Milene Marković) da pre projekcije filma pesnik ili glumac govore poeziju. Puna sala, jedna mlada lepa žena s malom, nemirnom bebom u naručju. Blago sam strahovao da će se beba glasnuti dok Petar B. kazuje. I dok je trajao antički lelek nad Crnom Gorom, u sali je bila kazališna tišina koja je prešla u biblijsku tišinu. Detinjstva tišinu.

U Kraljevskom pozorištu Zetski dom na Cetinju Božović je igrao Kralja Ibija u režiji Slobodana Milatovića. To je 2002, 2003, negde oko Nove godine. Petar B. i ja bili smo u kući Đurića, Njegoševa 14, u kojoj niko dve godine nije živeo. Božović do ulice, a ja na mansardi. Hor devojaka iz predstave, darovite glumice sa Cetinjske akademije, na prvom boju: Ivana Tomičić, Ana Vujošević, Nada Vukčević, Gorana Marković, Tihana Ćulafić, Jelena Nenezić, Bojana Knežević, Dafina Petrović. Retko smo ih viđali. Kraljevstvo je bilo jedan ogroman raskošan krevet i kraljica, postmoderna kraljevna, izvrsna Varja Đukić. Kakva je to bila karnevalska vladavina od surovosti do rableovsko-nušićevskih žaoka. Petar B., kralj Ibi, imao je svoju izvedbu na vulkanu Zorana Radmilovića na Velikoj sceni Ateljea 212. Precizna, a firaunska igra Petra B. i celog ansambla. Dve predstave i veliki posao za tapkaroše. Da je uprava Ateljea 212 imala više sluha i da je predstava jednom nedeljno išla, ona bi se igrala još i danas. Ova skotska, primitivna, profašistička vlast već bi odavno pala da je na sceni Ateljea 212 kraljevao Petar B. Na jednoj od predstava, i na jednoj od proba, Božović je govorio odlomke iz poeme Ne daj se, junački sine. Saveti banice majke jednog od potlačenih: Ne daj se pasjim poganima/ Ne daj se ništa robi, ništa ljudima, svakoj tranji…/ Ne daj se tanjevini/ Ne daj se mizerijama, zastiđima, uštvama/ Ne daj se jamarima, stokupljevini/ Ne daj se živom živistijanu,/ Govnomeljama, dimu od govna,/ balegama od govna, govnu od govana, govnu od sto govana…/ Ne daj se sokole,/ rđi od rđe, zijanu od zijana, lizari od lizare

Odlično je na toj predstavi tercirala iz Hora devojaka Ana Vujošević: Čue ono/ Ono čoek i ono ljudi/ Ono da staruši i pravdu dijeli/ Jes, bijaše živi zaklanik za tijem/ Sve ima samo mu pravda fali/ Čue ono/ Bezočni obraz, nula okrugla, veliko ništa/ Ono pripučilo mašnju pa se isturilo/ Obuklo novu robu/ Ukekečilo tašnju/ To se jadan ti bog učovilo,/ Pa gleda pro vr’ova!/ Bi reko ono veže, i driješi,/ Ono da neko vjeruje i pita/ E, kolika je ono avetinja. Da mu je znati!?

Jedan moj drag prijatelj, kaže Božović, baš je dobar glumac, ali je nezgodan, imali smo nešto u Budvi jednog leta. Slično tome struji i među pozorišnim svetom. Esnafska zluradost, žuta bolest, bolest zavisti, bolest žuči. Drugačiji je redosled kad je majstor na delu, na djelu. Petar B. od svojih ranih jada traga za lukom, za prijateljstvom, za ljubavlju. Mati mu je umrla kad je imao dve godine, a otac mu je prošao koncentracioni logor, pa dopao, zaglavio Goli otok. Petar B. je dečak-derviš, mladić, violinski ključ, eolska harfa. Oktobar 1989, dan posle sahrane Danila Kiša. Sedim u redakciji "Književnih novina". Sam. Odškrinu se tiho vrata i u poluprofilu lice Petra Božovića. To je negde tri posle podne. Kanikule. Bazamo oktobarskim Beogradom, dugo nismo progovorili ni reč. A oko nas bašta pepeo. S nama u šetnji Gold Verskojls, Irac, naš drug iz Španije. Sanjali smo Petar B. i ja, i borili se 1937. za Santander, Gvadalaharu, Bilbao… Na kraju šetnje u Jovanovoj kod broja 2, Verskojls zamoli Petra B. da kaže po sećanju nekoliko stihova iz pesme Španija 1937, Vistan Hju Odn. Bili smo u istoj jedinici: Na toj visoravni izrovašenoj rijekama/ naše misli postaju tijela:/ prijeteći oblici naše groznice/ precizni su i živi…/ Madrid je srce. Naši trenuci nježnosti cvjetaju/ u ambulantna kola i vreću sa pijeskom./ Naši časovi prijateljstva u Narodnu vojsku.

Moj udeo, ha, ha, poetski, bio je neznatan, pogotovo što nisam znao je li ovo Odn ili nije: Na smrtna bića pada slap sjanja sunčevog/ Postaju osetljivi ljudi za bližnjeg svog/ U samoći je drugovanje.

Učio sam od Fasbindera o melodrami a nisam dovoljno naučio. Idem polagano 27. marta pored Tehnološkog fakulteta, pa Ulicom Ilije Garašanina, pa pređem Takovsku i ulazim u Lole Ribara. Traje to. U bašti bistroa "Brioni" Petar B., vedar, sa velikim šeširom, pred njim tri deci vina i sifon, elegantan sifon, modrikast. Prošao bih, ali u krupnom sam kadru. Sedam. Petar B. pevuši, vidi moju čamotinju, predlaže da nešto napišem, da odemo negde na reku: Nisam ja onaj koji sam bio. Petar završi melodiju Mlad se Jusuf oženio, i ode u poluprofil. Ćutimo. Jedna suza stoji na njegovoj trepavici, i nikad nije pala. To je bilo potkraj 90-ih. A ‘84, ‘85, ‘86. Petar B. crna košulja, komotna i elegantna, i mlad glumac kod Sponze, kod Kneževa dvora, na Prijekom, na maloj plaži ispod stepeništa koje vodi na Lovrijenac i dubrovačke noći. A s njim jedna prelepa devojka i Josip Pupačić u sluhu: Jer se svlačila kao zora/ podavala kao svijeće/ i otimala/ kao živica. Kako ih je bilo lijepo vidjet u Žalasta ulici, u Uskoj, u Dračastoj, i kako slaze niz Plovane skaline. A u betuli Višnjica i u betuli, i u betuli… Danilo Kiš, Milan Milišić i mladi Vojo Šindolić i ja urijetko pevamo Još koke nije legla, još joj gori svića. I onu Disovu: Curica nam reče/ Izvinite za večeras, dođite drugo veče./ Mi smo malo izvinili,/ Jer je bila ljuta/ A u sobi imala je mladoga regruta


ZAUMAN PAS

U filmu Draga Irena student Marko, Petar B., pokazuje fotografiju mladog tima Željezničara i kaže: Igrao sam beka. Početkom 80-ih na Vračaru, u Ulici Radivoja Koraća Petar B. bio je golman. Ponekad je igrao i halfa. Imao je dobar pas, zauman pas, za umom pas. Imao je simfonijsko osećanje prostora. Bolje je od mene osećao prostor, znam da je na terenu to nemoguće, ali tako je bilo tih noći (ponedeljak, četvrtak) na Vračaru. Igralo se do pobede, do 12 golova, a kraj je bio u samu ponoć. Petar B. uspevao je često da prođe između dve kazaljke pre nego što se poklope. Takav je bio na sceni, i u kadru, i na ulici, i u domu (Gepratova 4), mansarda, i na reci, i na moru, u Dalmaciji, na Vrtijeljci, na Grahovcu, na Sutjesci, na Ljubinom grobu, na Vučjem dolu u Kolašinu, i u Zemunu, i na Cetinju, i u San Francisku, u Meksiku, i u San Điminjanu, u Varaždinu, u Sarajevu, u Jerusalimu, u Gluhom dolu, u Suzdalju, i na Fruškoj gori, i na Svetoj gori, u Sintri, u Mostaru, u Istri… I u gradu N.

U rediteljskoj izvedbi Božovića od 11:7 za nas došlo bi se do 11:11. Igramo protiv ekipe Duška Kovačevića: Peca Ejdus, Goran Marković, Stik, Bane golman, Vlada i Bajka, Joca Mandić… Duško Kovačević je dobar igrač, barokan, centarfor, zna da dâ gol i voli da pobedi koliko i ja, samo on to radi ispodtiha. Na 11:11 vraća se na poziciju centarhalfa, igra Bekenbauera i daje uputstva, maločujno: nazad, nazad. A onda prevejani sluhist, golman Petar B. uđe u intonaciju centarhalfa, D. K., i preko celog terena čuje se eho: nasad, nazad. Palatalizacija. U 12 sekundi i 12 stotinki do ponoći izvodim korner. Udarim loptu punom, oštro ponižini, iz drugog plana natrčava mladi Fortinbras, golman Petar B., i zakuca loptu pod prečku. U samu ponoć 12:11 za nas. I proslava u Klubu književnika.

Tri desetljeća beogradska pozorišta imaju na talonu, na dlanu originalnog Falstafa. Petra B., ali nemaju ni sluha ni muda da pozovu Božovića da to odigra. Ista je to bedastoća kao što je uprava Ateljea 212 skinula Kraj partije, Beket–Božović. Petar B. može igrati i onomatopeju, on to zaslužuje da igra. Jer on to i u pozorištu i na filmu igra najbolje u Jugoslaviji. Najbolje igra u kazalištu, u gledališču, u teatru, u pozorištu. I zato na koncu Helderlin:


Svevišnje, jedno leto mi dajte tek!
(…)
al’ pođe li mi kad za rukom svetinja,
pesma, iz samog srca
tišino Hada, dobro mi došla tad!
Iako mojih utrne struna zvuk,
ja zadovoljan biću; jednom
živeh ko bogovi: to je dosta.


Zajebali ste se ako ste pomislili da ovo liči na nekrolog.

Ne zborimo nas dvojica već duže vreme, ali je zakazana utakmica na male golove u gradu N. u Ljubljanskoj ulici. Igramo Petar B. i ja protiv ekipe u kojoj su Rade Šerbedžija i Radko Polič. Sudija Milena Zupančič. Ako je bude volja.

27. februar – 25. avgust 2021.

Iz istog broja

Novi album – Lorde »Solar Power« (Universal)

Zen za generaciju Z

Zorica Kojić

Roman

Kada crvi žmirkaju na suncu

Ivan Milenković

Jajce, festival BH pozorišta

O krizama i kontinuitetu

Nataša Gvozdenović

In memoriam – Milan Gutović (1946–2021)

Raskošan dar u (pre)tesnoj koži

Zlatko Crnogorac

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu