Kultura

Pozorište – Ulrike Marija Stjuart, "Talija", Hamburg

Igrajmo se terorizma

Vrhunac predstave urađene po tekstu Elfride Jelinek je halucinantna scena, o kojoj bruje ceo Hamburg i pozorišna javnost Nemačke, a u kojoj publika egzercira vodeni pozorišni rat protiv nemačkih političara oslikanih na panoima

Piše: Ivan Medenica

Terorizam se , po definiciji, širi munjevito, putevima koji se ne mogu pratiti; kako onaj pravi tako i pozorišni… U pretprošlom broju "Vremena" pisali smo o velikom projektu Poslednja stanica Štamhajm gradskog pozorišta u Štutgartu (Schauspilstuttgart), koji se sastojao od nekoliko desetina predstava, diskusija, scenskih čitanja i drugih programa na temu nemačke jeseni – terorističkih akcija radikalno levičarske grupe RAF (poznatije kao "Bader-Majnhof"), kao i energične policijsko-sudske reakcije na njih koja se okončala, pre trideset godina, upravo u zatvoru Štamhajm kod Štutgarta. Ali, "virus pozorišnog terorizma" nije zahvatio samo "domicilnu sredinu", Štutgart; on se proširio i na Hamburg gde je, u čuvenom teatru "Talija", reditelj Nikolas Šteman postavio novi tekst nobelovke Elfride Jelinek sa zvučnim naslovom Ulrike Marija Stjuart. Uzgred, ovo je bila i jedina gostujuća predstava u projektu Poslednja stanica Štamhajm; ne samo iz tog razloga, ona predstavlja sasvim zasebnu celinu koja, kao takva, zahteva i posebnu pažnju.

Naslov komada sklopljen je, očito, od dva ženska imena iz svetske istorije: škotske kraljice i Šilerove tragičke heroine, Marije Stjuart i nemačke teroristkinje Ulrike Majnhof, vođe radikalno levičarske grupe koja je po njoj i dobila ime (vidi "Vreme" 882). Ovaj spoj bazira se na autorkinoj pretpostavci da postoji izvesna sličnost između sudbina dveju žena: Marija je stradala zbog toga što nije izdala svoju katoličku veru, dok je Ulrike poginula i dalje verujući u revolucionarne ideale i terorističke metode njihove realizacije. Nasuprot njima, u komadu stoje dva druga ženska lika: engleska kraljica Elizabeta, realna i uspešna političarka, i Gudrun Enslin, Ulrikin saborac u terorističkom delovanju (ova paralela ne drži se u potpunosti, jer iako pretpostavimo da je Gudrun posumnjala u njihove ideale, ili bar u svrsishodnost borbe, ostaje činjenica da je i ona završila život u kolektivnom, kažu, samoubistvu u zatvoru Štamhajm).

Poznati nemački reditelj mlađe generacije Nikolas Šteman, čije su predstave Hamlet i Jadi mladog Vertera (u obema naslovnu ulogu igra genijalni Filip Hohmajer) doživele veliki uspeh kod naše publike, slovi kao specijalista za nemoguće: za inscenaciju potpuno dramski dekomponovanih komada Elfride Jelinek. Smatrajući da je pozorište apsolutno autonomna umetnost, spisateljica rado dopušta Štemanu da i dalje, scenski dekomponuje njene tekstove, što je dosad za rezultat imalo nekoliko uspešnih predstava, prevashodno u bečkom Burgteatru (Delo, Bambilend). U predstavi Ulrike Marija Stjuart, Štemanovo scensko divljanje s tekstovima Jelinekove svodi se, prevashodno, na razvijanje još jednog sloja realnosti/reprezentacije pored onih već spomenutih – UlrikekaoMarija i GudrunkaoElizabeta. Reč je o (muškim) glumcima koji žele da tumače Jelinek-Šilerove heroine, što daje osnovu za predstavu u kojoj terorizam prerasta u euforičnu, jeftinu, populističku, masmedijsku reprezentaciju (čitaj, zabavu), s mnogo osvešćenog kiča, pevanja i, naravno – pucanja.

Pa, dakle, "hoćete da se igrate terorizma?" – kao da Šteman pita urednu, građansku publiku u prestižnom hamburškom pozorištu "Talija" (predstavu nisam gledao u Štutgartu, već u matičnoj kući). I, zaista, vrhunac ovog "igranja terorizma" je halucinantna scena, o kojoj bruje ceo Hamburg i pozorišna javnost Nemačke, a u kojoj publika egzercira vodeni pozorišni rat protiv nemačkih političara oslikanih na panoima. Uvek nekoliko čestitih poreskih obveznika, neću reći u kakvom stanju da ne bih okrio sve adute, napusti salu u toku ovog prizora, ali ovaj skandal, kao i svaki drugi, samo povećava interesovanje za predstavu i, shodno tome, prihod na blagajni… Kad smo već kod skandala, može se usput spomenuti da je ova predstava, za razliku od celog štutgartskog projekta, izazvala i druge skandale. Ćerka Ulrike Majnhof je pretila sudskom tužbom zbog ismevanja svoje majke, ali je odustala čim je videla predstavu, dok je jedna nemačka književnica, koja se javlja u Ulrike Mariji Stjuart kao lik, i to u paru s likom same Jelinek, svoju pretnju realizovala, izašla na sud zbog povrede časti (na pozornici je obučena u džinovsku vaginu) i izgubila, jer je sudija dao prednost slobodi stvaralaštva nad, valjda, ljudskim/ženskim pravima.

Da li, na kraju, nešto ostaje iza ovih provokacija (malo)građanske publike i novčane dobiti koju ona stvara? Naravno da dâ; ostaje jedna veoma uzbudljiva i izrazito ludička predstava, s razvijenim intelektualnim konceptom reditelja Nikolasa Štemana kojim se, čak isuviše plastično, iskazuje stav da teme levičarskog terorizma nemaju više značaja za nemačko društvo, da su one sada samo predmet umetničke i/ili medijske reperezentacije, pa i eksploatacije (Jelinek, masmediji, pop-kultura…). S jedne strane, to može biti znak demokratske zrelosti društva koje je, u poslednjih trideset godina, razrešilo ovaj problem, ali i potpune sklerotičnosti tog društva, u kome su revolucija i pobuna danas moguće samo još u obliku varijetea s vodenim bombama. Paradoksalno, najveća žrtva tih igara reprezentacije postaje sama Ulrike Majnhof – a to osećanje sjajno donosi glumica Suzane Volf – do čije ličnosti i istorijske uloge, koliko god ona negativna bila, ne može ni da se dođe od slojeva umetničkog i medijskog nasilja. Kako god shvatili značenje predstave, ostaje zaključak, proizašao iz nužnog poređenja, da je društvo u kojem je ona nastala, ipak, mnogo srećnije od onog u kome medijske reprezentacije zločinaca (tipa – intervjui direktno iz zatvora) i dalje imaju užasnu moć da falsifikuju prošlost i ugroze sadašnjost.

Iz istog broja

TV manijak

Dan desetog decembra

Dragan Ilić

Pankrti u SKC-u

Pogo starog mačora

Teofil Pančić

Beogradski pank

Pogled iz narodne milicije

Miloš Vasić

Izložbe – Vizuelne uspomene Goranke Matić

Hroničarka beogradske „movide“

Teofil Pančić

Pioniri masovne potkulture

Hej, živote, mnogo tražiš

Ivana Milanović Hrašovec

Muzika čačanske kotline

Šumadijska pesnička vertikala

Ivan Janković, filozof iz Jagnjila i urednik časopisa "Katalaksija"

Miroslav Ilić u Beogradskoj Areni - 57. rođendan i 35 godina estradne karijere

Gospel po Miroslavu

Dragan Kremer

Pozorište

O ranjivosti

Olga Dimitrijević

Scena

Olga Dimitrijević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu