Kultura

Alan Ford u SFRJ – Cvjećarnica u kući cveća

Grupa TNT na Balkanu 2

Grupa TNT na Balkanu

Upravo je objavljena zanimljiva studija o jednom davnom, ali za mnogo čije odrastanje konstitutivnom strip serijalu. A svet u kojem danas živimo ionako je sve alanfordovskiji...

"Tko leti vrijedi, tko vrijedi leti, tko ne leti ne vrijedi"; ima li diljem arhipelaga rahmetli Juge nekoga ko ne zna odakle je ovaj citat?! Pa dobro, ima i takvih, baš kao i onih koji nemaju pojma o tome šta je Ministarstvo blesavog hoda ili ko je ubio Loru Palmer, ali da se ja nešto pitam, takvima ne bih dozvoljavao prilaz bilo kakvom "odlučivanju u kulturi" jer su to ljudi koji još nisu dobacili do XX veka, a XXI bolje da ne spominjem…Hm, doduše, trenutno je iznova baš vreme cvetanja takvih, ali recimo da je to samo jedna privremena anomalija. Iako nije.

Grupa TNT na Balkanu 3

Da jeste, uostalom, ne bi kanda nikada italijanski satirični, "crni", špijunsko-parodični strip serijal Alan Ford crtača Magnusa i scenariste Bunkera stekao takav kultni status u SFRJ, u međuvremenu narastao do autentičnog kulturološkog opšteg mesta, na onaj način na koji su to skorojevićka mudrovanja Živke Ministarke ili nepodopštine živopisnih Topalovića. I mada mi nekako "podrazumevamo" da je Alan Ford važno mesto globalne pop kulture, u stvarnosti je ovaj strip osim u mutantno socijalističkoj Jugoslaviji istinski "zaživeo" još samo u matičnoj mu kapitalističko-mafijaško-katoličkoj Italiji (ništa od ove tri drage stvari tu nije slučajno), dok je na drugim zapadnim tržištima mahom neslavno propao, a tadašnjem Istoku nije ni mogao imati pristupa. Serijal je, naime, lansiran 1969. i doživeo je zvezdane trenutke u prvoj polovini sedamdesetih, na vrhuncu hladnoratovske epohe (zanimljivo, u isto vreme kad i Leteći cirkus Montija Pajtona).

Ako sve ovo imamo u vidu, nekako je bila u zraku (jer, "tko leti vrijedi" etc.) potreba da se o fenomenu tajne veze Alana Forda i SFRJ kulture napiše nešto obimnije i sistematičnije (o Alanu su Fordu i njegovoj ulozi u našim životima u kraćoj formi pisali mnogi, pa i dolepotpisani). Tog se posla poduhvatio Lazar Džamić, i rezultat je pred nama: knjiga Cvjećarnica u kući cveća (Heliks, Smederevo/Jesenski i Turk, Zagreb 2012). Ali, (t)ko je Lazar Džamić? Renesansna ličnost, štono bi se reklo, zanesenjak bubnjeva (ne onih iz Darkvuda), stručnjak za marketing i još po nešto. Sećate ga se možda iz devedesetih, pisao je ne baš nezanimljive kolumne o marketingu i svemu što bi s njim moglo imati neke veze (a to je otprilike sve) za neprežaljenu Našu Borbu, a bilo ga je potom i u Vremenu. Enivej, ovaj Smederevac koji u urbanom folkloru zavičajnog grada nalazi trajnu inspiraciju za proučavanje srbo-jugo-balkanskih bizarnosti, odavno već živi u imperijalnom Londonu, duboko uronjen u svet advertajzinga (tako se to valjda zove) u tzv. liberalnom kapitalizmu. E sad, ako je mladićko odrastanje u SFRJ prva polovina dobre osnovice za proučavanje Alana Forda, onda je život & rad duboko u raljama kapitalističke zveri anglosaksonske provenijencije – štaviše, angažman na njenom hranjenju i održavanju – ona druga polovina…

Džamića scenarista Bunker (Magnus je odavno s one strane zemaljskih strasti…) u kratkoj prepisci upućuje na važan trag: na tradiciju italijanske renesansne commedia del arte kao postavku za likove, njihove međusobne odnose i situacije u koje upadaju. I zaista, sledeći taj trag, autor dolazi do više nego zanimljivih sličnosti. S druge strane, jasno je i da je serijal čedo svog vremena, a ujedno i njegov gorki, rezignirani komentar. Globalno, to je dakako vreme Hladnog rata (otuda je logično da je A. F. koncipiran kao, uslovno, svojevrsni Džems Bond u negativu), no ima tu i taj dodatni italijanski začin: sveprisutnost mafije i vaskolike korupcije, trulež institucija, bezakonje ispod tanke pokorice reda i zakona, "južnjački" nehaj, nemar i javašluk, sve veće klasno raslojavanje koje strip dodatno potencira… U svemu tome, legendarna je Grupa TNT skupina s koca i konopca nahvatanih diletanata koji, mahom na puku sreću i na bes, rešavaju složene probleme koji daleko prevazilaze svakoga od njih pojedinačno. I pri tome životare doslovno gladni i pocepani, jer im sve pare uzima škrti, autoritarni starac Broj Jedan, a ako se neko pobuni dobiće njegovim štapom po tintari… Dakako da je polje za svakovrsne paralele i asocijacije bilo širom otvoreno, u zapravo tradicionalističkoj i patrijarhalnoj Italiji na jedan način, u es-ef-er-jotu na sasvim drugi, a opet komplementaran. Neka nikoga ne zavara to što je radnja izmeštena daleko od našeg balkansko-apeninskog sveta, čak u Njujork: tu je N. Y. C. takođe svojevrsni simbol i opšte mesto, što kapitalizma (ali i bilo kojeg drugog izma koji guši čoveka, a takav je svaki, inače Alan Ford ne bi funkcionisao u našem "samoupravnom" kontekstu), što nečega kulturološki globalnog, otuda i za-sve-važećeg-na-svakoga-primenjivog. A uostalom, priznajte i sami, zar biste išta verovali tajnim agentima, pa makar i krajnje parodičnim, koji bi se zvali Luiđi, Benito, Stefano i Enco, a onda povrh svega još i Andrea?!

Lazar se Džamić studiozno, a opet bez suvišnih pretenzija bavi mnogim aspektima Magnusovog i Bunkerovog rada, no os oko koje se "vrti" ova knjiga jeste, dakako, tajna jugoslovenske recepcije Alana Forda. I to je sasvim dobar i pametan izbor, jer to i jeste najrelevantnije, naročito danas, decenijama nakon izvorne serije ovog stripa. Džamić tu ne zaobilazi ni zasluge s razlogom često potenciranog izvanrednog prevoda Nenada Briksija, s njegovom namerno za jedan zavrtanj pregrejanom, preforsiranom i "afektnom", otuda i komički efektnom glembajhrvaštinom (kakvom naravno niko ne govori, verujte ovom iskusnom Zagrepčancu, mada se Džamiću izgleda pričinjava drugačije).

Bajdvej, ima tu i nešto što (me) zbunjuje: mada i sam piše da AF, dakako, nije mogao imati bukvalnu poveznicu s dešavanjima u SFRJ, na 76. strani knjige naći ćemo scene koje ne mogu biti ništa drugo nego prijem Grupe TNT kod Tita (sve s maršalskom uniformom) i Jovanke (sve s punđom)?! E sad, autor nigde ne objašnjava je li to preuzeo iz izvornog serijala, ili se ipak, kako sam skloniji da pomislim, radi o parodiji (po sistemu "apokrifne, zatajene, cenzurisane epizode") darovitog Zagrepčanina Andreja Flumianija (docnije pomalo nestalog u vrtlozima povijesne zbiljnosti) objavljenoj u ljubljanskoj Mladini (a na "briksijevskom" hrvatskom) negde u suton osamdesetih? Sećam se, im’o, čit’o.

Obrni-okreni, Cvjećarnica u kući cveća je više od nostalgičnog podsetnika na artefakt minulog vremena: svet u kojem danas živimo, naprotiv, sve je alanfordovskiji! A Džamić je uspeo da nam priču o njemu ispripoveda sažeto, zanimljivo i uglavnom inventivno, dakle u maniru sasvim drukčijem od poslovičnih priča Broja Jedan…

Iz istog broja

Pozorište – Galeb

Sedam sati, pa šta?

Teofil Pančić

Intervju – Ivana Cici Dimić, upravnica pozorišta »Atelje 212«

Talenat ne zavisi od vremena

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu