Živopisni gradić – kaže radoznali stranac koji posećuje Dunavsku ulicu. Panonska idila – dodaje elegantna belosvetska dama koja povremeno posećuje urođenike. Oplemenjeno varvarstvo – primećuje jedan ovamo slučajno zalutali džentlmen. Južni deo Srednje Evrope – prekida ih plašljivo sanjar bez doma i zavičaja. Severni Balkan – suprotstavlja se mišićav muškarac koji, očito, računa s realitetima. Golemi, nesretni vidikovac s pogledom na sve četiri strane Evrope, tačka koja se gubi u izmaglici – razmišlja u sebi onaj ko je duže vremena proveo u ovom gradu, što znači da je skoro svakodnevno prolazio i Dunavskom ulicom i uočio nesigurne poglede ljudi s kojima se mimoilazio.
(Laslo Vegel: Dunavska ulica; iz knjige Život na rubu, podnaslovljene kao novosadske beleške; preveo Arpad Vicko)
U ove zimske dane, kada oni zvani, a naročito oni nezvani, oni razumni, a još i više oni blesavi na sve načine razglabaju jednu znamenitu književnu nagradu, u Novom je Sadu dodeljena Februarska nagrada – kao najviše priznanje koje Grad dodeljuje, svake godine po jednom svom istaknutom građaninu ili građanki – koja je ovaj put pripala piscu Laslu Vegelu. Ova je nagrada kanda nekakav postkomunistički appendix one koja se ranije zvala oktobarskom – po onom oktobarskom danu 1944. kada su partizani ušli u Novi Sad. Oktobar je, eto, docnije postao februarom – u Rusiji je 1917. bilo obrnuto: oktobarska revolucija je pojela februarsku, sa sve revolucionarima! – po davnom februarskom danu kada je Marija Terezija Novom Sadu/Ujvideku/Neusatzu dodelila status slobodne kraljevske varoši… A oba su datuma (kao i neki drugi), svaki na svoj način, značila (makar i dvosmisleno i dvoseklo) oslobođenje, ali tako je to s našim istorijama: uvek ima mesta samo za jednu. Ne, nisu nam gradovi premali i pretesni za dve (ili pet, ili deset), kao u onom notornom kaubojskom vicu: duše su građana preuske, to je! Zato se ostale Istorije odbacuju u neki skriveni, prašnjavi kutak, odakle poneka jednom i vaskrsne, u nekom novom zaokretu vetrovite panonske i balkanske Istorije.
UZ NOS: Bilo kako bilo, neduga se „februarska“ istorija ovog priznanja nema čega stideti, jer je redom odlazila u ruke onih žitelja (po)dunavskog Polisa koji su Novom Sadu – „a i šire“, što bi se reklo na besmrtnom polit-slengu naših Ranih Dana – dali mnogo više nego što su od njega iskali i dobili, živeći i radeći ponekad čak i uprkos i uz nos poštenom graždanstvu novosadskom: Aleksandar Tišma, Đorđe Balašević, Rita Kinka etc. Hoće se reći: Grad je umeo da se makar simbolički oduži i onima koji su s njim znali biti u nimalo naivnom disputu, špartajući uz dlaku sentimentalno-narcisoidnim prispodobama malograđanske kompaserije koja se rado služila izmaštanom slikom blaženo beskonfliktnog NS-a kao gotovom mustrom, direktno preuzetom iz „presnog života“. Little Tomorrow! No, u ime čega taj napor i otpor, to suprotstavljanje nekih upravo najboljih građana idealizaciji Grada kao implicitnom pozivu na nedelanje, na letargično banjanje u prašinčini večitog sada, smeštenog u najboljem od mogućih svetova? Pa upravo, jašta, u ime plemenitog napora da se ta kičasto-idealistička slika jednog cakanog i neupitno gospodskog Multikultigrada zameni stvarnošću koja će bar malo više ličiti na nju, na svoju idealnu/virtuelnu posestrimu…
Ta nagrada, uručena jednom piscu, nije „književna“, utoliko što o njoj ne odlučuje nekakvo Veće Književnokritičkih Mudraca, ali ta je nagrada i književna, baš kao što je i građanska i gradska: pisac Vegel ju je odavno zaslužio i konačno dobio svojim knjigama, koje su, ako smo iole ozbiljni i pošteni – uz opus Aleksandra Tišme, dakako – kanda „najnovosadskiji“ književni opus druge polovine XX veka; građanin Vegel, pak, tu je nagradu odavno zaslužio i napokon dobio svojim ukupnim građanskim angažmanom, svojom vidljivom prisutnošću onda kada je Grad tonuo najdublje, pa i svojim – zašto ne reći? – suptilnim trudom da se pomogne sve ono što je (u kulturi, medijima, građanskim inicijativama) bilo suprotstavljeno Organizovanom Ludilu iz devedesetih, a sa mesta šefa novosadske kancelarije Sorosa.
SVE SAMljI: Ne znam zašto (ili znam?), ali prvo što mi je palo na pamet kada sam čuo da je Grad napokon odlučio da oficijelno primeti i prepozna jednog od najistaknutijih među onim svojim građanima koji se valjda ni jednim aspektom svog identiteta – osob(e)nog i „kolektivnog“ – ne uklapaju u ono što bi bilo idealno podobije novokomponovanog, neovarvarskog postnovosađanina po meri ovog postapokaliptičnog doba, neke su turobne slike iz „Vitgenštajnovog razboja“, Vegelovog esejističkog dnevnika iz ranih devedesetih: tom knjigom, da prostite, razležu se zvuci one krležinske slavne srpske artilerije koja bije i „raspamećuje“ tamo negde Dunavom uzvodno, oko Vukovara, a Dunavom (i knjigom) postojano plutaju leševi, nanosi ih reka na obale i u šipražje novosadskog atara, dok graždanstvo novosadsko snom mrtvijem spava (ovo pod uslovom da ne zapeva patri(j)otske pesme u kakvoj prigradskoj krčmetini), a književnici novosadski se igraju, što nacionalnog radeništva, što benignog postmodernističkog vunodrnda; pa još ti narajcani Stari i nadobudni Mladi misle da su bajagi u nekakvoj zavadi jedni s drugima, što oko trica, što zarad kučina?! A Vegel za to vreme čuči, sve samlji, u novosadskom stanu (čak i kad je prividno u Pešti, Balatonu, Beogradu… gde god!) i oni mu topovi što se razležu ravnicom svejednako ne daju mira, kaogod ni oni ljudi čiji zemni ostaci plivaju leđno Velikom Rekom, kao što tom značajnom „južnom“ piscu mađarskog jezika kadgod nisu dali mira ni oni leševi što su završili pod dunavskim ledom u zloglasnoj Raciji 1942., o čemu je ovaj romanopisac već odavno napisao „sve“ – samo je trebalo umeti čitati – davno, dakle, pre „političke korektnosti“, te godinama pre morbidnog rivajvla žanr-priča o Našim Pravicama i Vašim Krivicama.
Bilo bi odveć lako i komotno reći da onaj Novi Sad koji je onako raskošno „nagradio“ infamne radikalce na poslednjim izborima i ovaj Novi Sad koji je nagradio Lasla Vegela nisu jedan te isti grad, štaviše da jedan od njih – onaj prvi – i nije „pravi“, da pati od manjka autentičnosti i da tamo neki Mi, „pravi“, nemamo ništa s njim. Džaba, ne ide to: ko je vrhunaravni arbitar autentičnosti? Ako to, dakle, nije moguće, moguće je nešto drugo: ne dopustiti da kultura laži, kiča i krvi prekrije sve. U još jednom od zapisa o „životu na rubu“ sa početka devedesetih Vegel kaže da se „u novosadskim letnjim noćima mešaju slatkasti miris lipe i teški miris krvi“. Vegel-pisac nije ni mogao ni hteo da ne oseti, da prećuti bilo koji od tih mirisa. I učinio je, Vegel-građanin, ono malo što je mogao da jedan od tih mirisa nestane, a da to ne bude miris lipe. Šta više tražiti od građanina, i šta više tražiti od pisca?
