Kultura

Bitef-Prolog 2020.

Glumci su otišli, sire 1

Dolina jeze

16. 9. 2020. / 20.30

Glumci su otišli, sire

Ove godine smo zbog veoma specifične situacije imali specifičan Bitef to jest Bitef-Prolog koji se odvijao u Bitef teatru i na Skveru Mire Trailović od 12. do 14. septembra

Bitef je više puta u svojoj dugoj istoriji prolazio kroz teške i specifične situacije. Jedan od izvesno najtežih momenata je bio 1992. godine kada su uvedene potpune sankcije Srbiji zbog kojih su sve inostrane trupe otkazale dolazak. Time je praktično dovedeno u pitanje održavanje festivala. Tadašnji umetnički direktor i selektor festivala Jovan Ćirilov situaciju je razrešio tako što je pozvao KPGT (čija estetika je bila najbliža Bitefu), koji je tada bio u Narodnom pozorištu Subotica, da izvede seriju svojih predstava. Srpsko pozorište je od toga imalo naročit benefit – našoj javnosti je predstavljen tada mlad reditelj Andraš Urban. Sledeće kritične godine bile su 1999. godina kada se Bitef održavao nakon bombardovanja i 2000. godina kada se festival dešavao u osvit petooktobarskih promena. U tim teškim vremenima za celu zemlju i sam festival, Bitef je (po)rodio svoje čedo, Bitef polifoniju, koja već dve decenije pravi most između novih svetskih pozorišnih tendencija, nezavisne pozorišne scene i školske populacije – budućih pozorišnika i publike. Ova sadašnja situacija je, sa pozorišnog stanovišta, posebno teška jer ne samo da je otežan dolazak inostranih trupa, nego su prvi put u istoriji festivala i sami gledaoci (usled mera predostrožnosti protiv širenja zaraze) sprečeni da dođu u onom broju u kome bi inače došli. Uslov za održavanje festivala bilo je dosledno poštovanje mera koje je propisao Krizni štab. Mere prevencije primenjene tokom festivala bile su temeljnije nego one u prevozu ili supermarketu, čak i u nekim domovima zdravlja. Na ulazu je publici merena temperatura, zatim je očitavana elektronska karta, svi bi prošli kroz dezobarijeru, razvodnice bi im isprskale ruke dezinfekcionim sredstvima i tek tada bi publika sa maskama na licima ušla u salu u kojoj je čoveka od čoveka delilo dva metra. Takođe, jedino na Bitefu sam videla da čak i na događanjima na otvorenom (Skver Mire Trailović) svi nose maske i striktno se poštuje distanca. Dakle, Krizni štab bi ovim izdanjem festivala Bitef mogao da bude zadovoljan. A šta je sa Bitefovom publikom?

Bitef-Prolog izveden je u krajnje svedenom obliku – trajao je tri dana i prikazane su dve "predstave" malog formata. Od pratećih programa bilo je više okruglih stolova i tribina i jedno mini izdanje Bitef polifonije. Sve ovo zajedno s pravom je nazvano Bitef-Prolog to jest uvod u "duplo" izdanje Bitefa naredne godine. A po čemu ćemo pamtiti Bitef-Prolog? Glavni program Bitef-Prologa se sastojao od dva scenska događanja: Dolina jeze u produkciji Minhener Kameršpile (Minhen) i Rimini protokol (Berlin) iz Nemačke i Biti Arijela F Kompanije Simon Sen (Ženeva) iz Švajcarske. Ono što je zajedničko ovim projektima je da nema glumaca – u Dolini jeze umesto glumca imali smo robota, a u Biti Arijela F. gledali smo susret umetnika i virtuelnog tela. Da bismo razumeli ovakav koncept festivala, dobro bi bilo vratiti se dva koraka unazad – na izdanje festivala od pre dve godine koje se odvijalo pod nazivom "Svet bez ljudi". Jedan od glavnih tokova festivala bile su predstave, odnosno performansi i instalacije u kojima nije bilo glumaca. Ovo je izazvalo žučnu (Bitefa sasvim dostojnu) polemiku o tome da li je pozorište bez glumca i dalje pozorište i šta je minimum minimuma da bi jedan događaj bio pozorišni čin. Tada smo zaključili da pozorišta nema bez gledalaca. Pandemija je postavila novi izazov: može li pozorište da preživi bez gledalaca?


O ROBOTIMA I LJUDIMA

Dolina jeze je projekat čiji koncept, tekst i režiju je osmislio Štefan Kegi (Rimini protokol) na osnovu istinite životne priče pisca Tomasa Melea, koji se bori sa bipolarnim poremećajem. Bipolarni poremećaj karakteriše nepredvidljivo smenjivanje maničnih i depresivnih faza, što sve zajedno mnogo otežava život bolesnika i njegovih najbližih. O sopstvenom iskustvu borbe sa ovom teškom boleću Tomas Mele je pisao, a njegova literatura je naišla na pozitivan odjek u javnosti. Nepredvidivi tok bolesti ovog pisca sprečava da putuje, drži predavanja i prezentuje svoj rad. Štefan Kegi je uz njegov pristanak i saradnju osmislio eksperiment – napravljen je humanoidni robot koji liči na Melea i snimljen je Meleov glas. Tako robot može da putuje po svetu i predstavlja pisca. U Dolini jeze paralelno pratimo robota koji oponašajući piščeve pokrete govori o Meleovom radu i samog Melea koji prati nastanak robota. Na video-materijalu se pojavljuje sam Mele koji učestvuje u izradi robota kao model, govori o svojim utiscima o tom procesu, susreće se sa ljudima kojima savremena tehnologija omogućava da prevaziđu fizičke nedostatke (npr. gubitak sluha ili donjih ekstremiteta), razgovara sa inženjerom koji pravi robote o perspektivama razvoja robotike i mogućnosti stvaranja veštačke inteligencije, istražuju tragičnu životnu priču Alana Tjuringa, izumitelja računara… Mele sa videa ulazi u svojevrsnu interakciju sa robotom Meleom. Njih dvojica, virtuelni Mele i robot-Mele, postavljaju niz veoma intrigantnih i provokativnih pitanja: kakav je odnos čoveka i mašine? Da li možemo da saosećamo sa robotom? Da li robot može da ima emocije ili može samo da ponavlja mimiku i gestove koje mi "čitamo" kao emocije? Da li čovek koji umesto prirodnih čula ima kompjuterski generisana čula ili veštačke udove može biti superioran u odnosu na "običnog" čoveka? Da li će robot ikada moći sasvim da zameni čoveka? Ova pitanja iz domena posthumanističke filozofije zapljuskuju nas tokom predstave-predavanja i navode da zaboravimo dva osnovna pitanja: da li robot može biti glumac i da li je Dolina jeze pozorišna predstava? Ako se vratimo na zaključke iznete u vezi sa Bitefom od pre dve godine, možemo da utvrdimo da Dolina jeze jeste pozorište zato što imamo publiku (istina, malobrojnu sastavljenu od izolovanih pojedinaca skrivenih u mraku). U jednom trenutku publici se robot obratio i postavio pitanje o tome da li ona (publika) može biti sigurna da je to što živi stvarnost i da li čovek ima više slobodne volje nego robot. Robotu niko nije odgovorio. Štefan Kegi verovatno nije ni predvideo da bi iko mogao odgovoriti robotu. Ipak, bio je to trenutak kada je svako od nas u publici postavio sebi pitanje o smislu sopstvene egzistencije. Takvih momenata bilo je još više u prethodnim predstavama Rimini protokola (Zaostavština, komadi bez ljudi, Bitef 2018 i Rimout Beograd, Bitef 2019). Štefan Kegi ume da kreira situaciju koja je istovremeno provokativna, uzbudljiva, neobična, podsticajna, ali ne i neprijatna, to jest dovoljno prijatna da publika ostane do kraja događanja/predstave/performansa/socijalnog eksperimenta. Tako je bilo i ovog puta.

Glumci su otišli, sire 2
Biti Arijelafoto: matilda olmi


ČOVEK I VIRTUELNO TELO

U predavanju-predstavi-performansu Biti Arijela F. izvođač i autor Simon Sen priča svoju neobičnu, čak bizarnu priču. Jednoga dana rešio je da napravi eksperiment u kome bi sebi podario novo, virtuelno telo. Na internetu je našao sajt na kome se "podaju" 3D slike stvarnih ljudi. Ko god želi može da kupi 3D sliku anonimne osobe i da to virtuelno telo koristi za bilo šta osim pornografije. Tako ulazimo u svet društvenih mreža. Simon traga za pravim telom i zaključuje da mu najviše odgovara telo nepoznate žene. Iskustvo posedovanja virtuelnog tela žene mu se dopada. On odluči da upozna stvarnu osobu koja je "prodala" svoje virtuelno telo. Kroz ovu predstavu-predavanje pravimo pun krug – od realne osobe, preko anonimnog virtuelnog tela i virtuelnog identiteta stvarne osobe do stvarnog tela. Predstava-predavanje je zaista zabavna jer prezentuje mogućnosti uklapanja stvarnih pokreta u virtuelni svet. Međutim, ostaje neprijatan osećaj, to jest saznanje, da na društvenim mrežama naše fotografije mogu biti (zlo)upotrebljene, ali i uteha da makar u virtuelnom svetu naše telo može živeti večno. Da bi nas dodatno uverio u svoju priču, Simon Sen preko video-poziva uključuje devojku u predstavu i nudi nam da razgovaramo sa njom. Kao i u slučaju prethodnog predavanja-predstave i ovde možemo govoriti o svojevrsnom socijalnom eksperimentu. Naime, u Dolini jeze publika nije našla za shodno da odgovori na pitanje robota, ali kada se u Biti Arijela F. pojavila stvarna osoba na video-pozivu, odmah se javilo nekoliko ljudi koji su bili spremni da razgovaraju sa njom. Situacija je višestruko zanimljiva. S jedne strane, postavlja se pitanje zašto pristajemo da pričamo sa stvarnom osobom na video-pozivu, ali ne i sa robotom koji tu pred nama predstavlja stvarnu osobu. S druge strane, otkud znamo da je osoba sa video-poziva stvarno ta osoba, a ne glumica koja glumi Arijelu F? I treće, šta naše pitanje govori o nama? Publika je želela da zna zašto je devojka svoje virtuelno telo "prodala" za tako malo para. Šta vi mislite o tom pitanju? Da li prodaja sopstvenog (makar i virtuelnog) tela može biti u redu ako je cena dobra?


ERIKA FIŠERLIHTE ILI NEOČEKIVANI PREOKRET

Tokom Bitef-Prologa organizovano je više okruglih stolova i diskusija koje su se ticale društva, pojedinca, kulture i pozorišta u novonastaloj situaciji. Tu je bilo dosta kvalitetnog društvenog dešavanja među živim ljudima na otvorenom, što je bio dobar kontrast atmosferi usamljenog susreta sa robotima i virtuelnim telima na sceni Bitef teatra. Na tim razgovorima pojavilo se više zanimljivih tema i ideja, ali je neočekivani, gotovo dramski, zaokret nastao u razgovoru sa Erikom-Fišer Lihte na samom kraju Bitef-Prologa. Erika Fišer-Lihte je bila virtuelno prisutna, a sa njom je razgovarao njen veliki poštovalac, umetnički direktor i selektor Bitefa Ivan Medenica. S obzirom da je ona već gledala Dolinu jeze, Medenica je hteo sa njom da razgovara o daljim perspektivama razvoja pozorišta imajući u vidu ovaj rad Štefana Kegija. Međutim, čuvena teatrološkinja je rekla da te vrste eksperimenta pomeraju granice umetnosti, ali da za nju to nije pozorište – pozorište je isključivo susret čoveka-glumca sa čovekom-gledaocem te da pozorište nikada nije bilo i nikada neće biti nešto drugo. Time je ona de facto dala za pravo selektorovim kritičarima o kojima smo pisali na početku teksta. Međutim, svako ko zna bilo šta o pozorištu zna da je u njemu potpuno irelevantno ko je bio u pravu, a ko "u krivu" pre dve godine. Važno je šta je sada i šta će biti sutra. Sada je pred nama pokušaj nove pozorišne normalnosti u uslovima koji su za naše pozorište teži nego najteže godine hiperinflacije. U budućnosti, nadamo se, čeka nas i novo, duplo izdanje Bitefa koje bi moralo ovom i ovakvom, po svojoj tradiciji pretežno dramskom pozorištu, da da novi podsticaj, inspiraciju, vetar u leđa… možda neko novo tumačenje klasike, ili neki novi, nepoznati komad koji na neočekivan način otvara pitanja savremenog čoveka. U svakom slučaju, neke stvarne glumce koji će nam pokazati dokle je ova umetnost stigla u svetu… Treba biti optimista i biti čvrsto uveren da će evropsko pozorište prevazići i ovu krizu. Restrikcije i zabrane mogu biti ne samo teret već i podsticaj za razvoj novih pozorišnih stilova. Tako je u razgovoru tvrdila istoričarka pozorišta i teatrolog Erika Fišer Lihte. Treba joj verovati jer ona odlično poznaje istoriju evropske drame i pozorišta.

Iz istog broja

Novi album – Bill Callahan – Gold Record (Drag City)

Pesme smiraja

Dragan Ambrozić

Roman

Noćna strana srca

Ivan Milenković

In memoriam – Ronald Harvud (1934–2020)

Ostaviti ravnodušnost drugima

Gojko Božović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu