Kultura

Knjige – Samo deca

Gladni dendi i cura iz Džersija

Knjiga uspomena Peti Smit je pre svega fascinantna poetska hronika jednog ljudskog i umetničkog odrastanja i sazrevanja u dvoje

Zašto ne mogu da napišem nešto što bi probudilo mrtve? To je ono što me ponajviše tišti. Prebolela sam gubitak njegovog stola i stolice, ali me nikada nije napustila želja da ispletem reči vrednije od Cortesovih smaragda. Ipak, ostala mi je lokna iz njegove kose, nešto njegovog pepela, kutija njegovih pisama, tamburica od kozje kože.

Sretnu se momak i devojka na nekom njujorškom uglu, mladi i gladni, mršavi i velikih očiju, željni svega i još željniji samopotvrđivanja u svemu, nedefinisano talentovani i definisano goli na hladnoći menhetnskih ulica, došljaci u grad i svet; priča, elem, ispričana već milion miliona puta, ali se uvek iznova priča sa istim žarom, jer koja je pa to priča važnija od te? Oko njih umiru "mitske" šezdesete, Armstrong šeta po Mesecu, Mao tiraniše Kinu dok razmaženi buržoaski "revolucionarni" snobovi Zapada lančano svršavaju na njegove idiotske slogane, pomahnitali ubica Čarls Menson ritualno sahranjuje "hipijevski san", rumeni i kratko podašišani američki momci uredno stižu kući iz Vijetnama u kovčezima ili sa protezama, mladi i lepi umiru Brajen Džons, Hendriks, Dženis i Morison, po opskurnim rupčagama donjeg Menhetna sviraju Velvet Underground, najbolji bend na svetu (ne samo) tog trenutka, oni čudaci što im je bananu s naslovnice genijalnog prvog albuma kreira Endi Vorhol, a taj Vorhol je sve vreme tu negde iza ćoška, a opet nevidljiv, kao odsutan, kao nepostojeći, kao ne-entitet u svetu o kojem je rekao toliko toga spektakularizujući i doestetizujući njegovu "programsku" banalnost…

Gladni dendi i cura iz Džersija 1

To je, dakle, grad i svet u kojem se susreću najveća pesnikinja rokenrola Peti Smit, tada još samo štrkljava cura iz Nju Džersija koja je zagrizla u Veliku Jabuku u bekstvu od isprojektovane malograđanske good girl egzistencije, hranjena tek niskokaloričnom i nefokusiranom umetničkom ambicijom, ponajviše likovnom, onda pesničkom, a ponajmanje muzičkom, i Robert Mejpltorp (Mapplethorpe), senzibilni gladni dendi pravo Niotkud, čovek koji oseća, misli i živi u prizorima i slikama, a koji će mnogo kasnije postati jedan od najznamenitijih umetnika fotografije XX veka, dok će štrkljasta dečakuša Patti, ali i potonja zrela, moćna umetnica i pesnikinja, biti njegova prva, trajna i poslednja muza, to jest, nešto mnogo više od modela: ona koja postoji kao donekle drugačiji način da postojiš i sam, ma koliko to nekome možda "preterano" zvučalo.

Peti je Smit, dakle, napisala "memoarsku" knjigu Just kids (Samo deca; Rende, Beograd 2013; preveo Periša Perišić; dužan sam da napomenem da sam lično čitao ranije objavljeno i fotografijama iz izvornika opremljeno hrv. izdanje: Tek djeca; Šareni dućan, Koprivnica 2011; preveo Denis Leskovar) ne prevashodno kao sopstveni životopis, nego kao precizno činjeničnu i hronološku, a opet dosledno uzvišeno poetsku istoriju jedne ljubavi, one koja ju je sudbinski definisala kao zrelo i samosvesno ljudsko biće. Uvodni delovi ove knjige posvećeni su "onome što je bilo pre" Njujorka i Mejpltorpa, ali spisateljica relativno brzo i ovlašno prelazi preko tog ranog perioda svog života, tek ga neophodno "kontekstualizujući", a sve hitajući ka Bitnom; takođe, onog "posle" zapravo i nema – ne znači da neće biti u nekom budućem nastavku – nego je Mejpltorpova smrt od AIDS-a 1989. zapravo "prirodan" kraj ove knjige, kraj koji je – zašto ne reći – tako veličanstveno potresan i potresno veličanstven (dakle: petismitovski) da mi je grunuo suze na oči, a nisam, čini mi se, baš od čitalaca prelakih na suzi…

Ljubitelji opštih i poluopštih mesta rok mitologije doći će i ovom knjigom na svoje, jer tu su susreti sa živim i mrtvim Veličinama epohe, opojno kužni miris Njujorka, Amerike i sveta u jednom prevratnom vremenu, tu je sveto trojstvo seks, droga i rokenrol u nerafinisanom stanju, knjigom promiču zvuci i prostori iz samog vrha Kanona, tu su i Ginsberg, Barouz ili Gregori Korso, Pattine (jbg, ne mogu da kažem Patine, kao da se radi o doživotnoj verenici Paje Patka!) veze sa muškarcima poput Sema Šeparda, duh Boba Dilana lebdi nad vodama Hadsona i Ist Rivera, a dabome da je tu i Chelsea hotel u kojem nije samo Dženis objašnjavala Koenu kako preferira zgodne muškarce ali će njemu, eto, ipak izaći u susret, nego su Pati i Robert tu neko vreme živeli, i zapravo će se odatle iseliti tek onda kada njihova ljubavna veza počne da nepovratno splašnjava ili tačnije, da se transformiše u nešto drugo, u osnovi ne manje važno i blisko. Jer takav je to ljudski par i takva je to veza: ne rastavlja to ni bog ni čovek, bez obzira u čiji ko krevet leže, i s kakvim namerama.

Mejpltorpa će seksualne sklonosti polako i sigurno odvući ka muškarcima, a od svoje će fascinacije muškim telom ovaj umetnik načiniti hrabru, drsku i provokativnu estetiku za sebe jer, kako Pati više puta kaže, Robert nikada nije bio od onih koji bi se izvinjavali zbog toga što su to što jesu… Što, opet, nikako ne znači da nije prošao kroz buran i bolan proces saživljavanja sa dominantnim slojem sopstvene seksualnosti – čitajući ovu knjigu, ponekad ti se učini da je njemu to padalo teže nego njoj… Kako god, nije Samo deca ni knjiga o "tome", mada jeste i dalje zadivljujuća mirnoća i snaga kojom Peti Smit prihvata transformacije žudnji voljenog bića. Ne, ovo je pre svega fascinantna poetska hronika jednog ljudskog i umetničkog odrastanja i sazrevanja udvoje, istovremeno umešno i dobro dozirano začinjena svim (hašišarskim, dakako 🙂 ) aromama mesta i vremena.

Ova knjiga uspomena "staje" tamo gde bi njen naslov postao deplasiran, negde pred vratima "slave i uspeha", negde tamo gde počinju prave karijere Smitove a potom i Mejpltorpa onakve kakvima ih svet poznaje. Njihovo razdvajanje bilo je neminovno koliko je bilo i neminovno relativno, jer je veza među njima bila odviše duboka da bi ju se dalo raskinuti, sve i da su ljubavnici to hteli – a nisu, ta zašto bi? Otuda nije neobično da je Peti Smit bila tu negde, sasvim blizu, i onda kada je Mejpltorp umirao. Dvadeset godina u nekom višem smislu "zajedničkog" života, pa potom još dvadeset godina do vremena pojavljivanja ove knjige; kakva priča i kakvi životi! A može li, uostalom, biti nesrećno i uzaludno proveden život u kojem te je voleo neko takav?

Gledao sam je onomad u Petrovaradinu, plesala je bosonoga uz možda najjaču pesmu koju je napisala, pa je sišla među nas (dok su gore gruvali Tom Verlen i poludeli saksofonista) i dodirivala nas i slikala nas i pričala nam i pevala, a bio je još uveliko dan nad Panonijom, letnji, dug, a posle je ipak pala noć, noć koja, znamo to, pripada ljubavnicima.

Iz istog broja

Primenjeno pozorište – Teatar u zatvoru

Zatvor, zakon, zabrana

Jovana Gligorijević

Reč autora

Zašto Srbija nema muzeje?

Nikola Božović

Reč ilustratora

Šta crtam, a šta mi se dešava

Vladimir Stankovski

More, zemlje, ljudi

Nedosanjani Mediteran

Tijana Krivokapić

Knjige

Pozorište potkazuje istoriju

Đorđe Matić

Muzičari u bekstejdžu

Organizator u procepu

Dragan Ambrozić

Čas pozitivne geografije – Amerika

Zemlja u kojoj se mnogo i pošteno radi a dobro i slobodno živi

Muharem Bazdulj

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu