Kultura

Intervju – Ilija Duni, grupa Ti

Futuristička nostalgija 2

fotografije: marko rupena

Futuristička nostalgija

"I dalje se nadam da je muzika mlađima jednako važna kao i nama što je bila, jer ja sam onaj isti mali dečak koga je oduševljavala moć muzike da menja ljude na svadbama u mojoj rodnoj Strugi. Moć muzike je uvek ista, kad te pukne neki rif koji u srce dira, nema veze da li ga čuješ preko dizera, slušalica ili razglasa, ona osnovna emocija je uvek tu"

Nastavljajući tradiciju predstavljanja muzičkih grupa koje smatramo velikim nadama za sledeću godinu, pokušavamo još jednom da ispišemo novu istoriju. Ilija Duni pravi je sagovornik za temu u kome smeru se kretala alternativna rok muzika u Srbiji u poslednjih 20 godina, kao i kuda ide u sledećih 20. Grupa Petrol je svojevremeno, tokom dvehiljaditih, bila sam kreativni vrh "nov srpske scene", da bi se u novoj postavi – pod imenom Ti – Duni nametnuo kao značajan autor i na prostoru kulturno-tržišno poznatom kao nekadašnja Jugoslavija. Grupa Ti je za kratko vreme uspela da privuče pažnju i odobravanje kako alternativnih krugova tako i mainstream medija. Ne odstupajući od svoje strasne vizije utemeljene istovremeno u psihodeličnom zvuku šezdesetih i digitalnim novotarijama, Ti su se nametnuli kao jedan od vodećih novih rok bendova u regionu. Njihove prepoznatljive, melodične i intenzivne pesme koje opisuju novim, jarkim osećanjima savremeno doba, dočekane su svuda sa jedva stišanom euforijom. "Futuristička nostalgija" ovog dua obeležila je poslednje dve godine novog razvoja na muzičkoj sceni, kao blistav primer spoja autorskog integriteta i komunikativnosti.

"VREME": Kako je sve počelo?

ILIJA DUNI: Najranija fascinacija muzikom počela je na svadbama u Strugi, gde sam odrastao, u tom gradiću u kome živi mnogo raznih zajednica – Makedonci, Turci, Albanci. To nije veliko mesto, a nije bilo dana da ne prođe svadbena povorka, pa bi nastala euforija, neka dignuta atmosfera. I pre nego što sam znao da ću se baviti muzikom, znao sam da želim da budem deo takvih slavlja i proslava na kojima ljudi malo polude.

Sve je počelo u kućnim uslovima: moj deda je pevao u crkvenom horu, i uglavnom je – ne profesionalno – na svadbama bio taj koji je uvek podizao atmosferu, uzimao mikrofon i pevao, pravio žurku, a meni je to bilo fascinantno. Tako sam shvatio da muzika utiče na ljude – kad sam primetio kako ona čini da neki ozbiljni ljudi, sve u odelima, na neki lep način polude!

Znači muzika kao katalizator neke individualne promene kod čoveka. Kakva je Struga bila u to vremeodatle ljudi često odlaze da rade svuda po svetu, a onda nešto od novih pogleda na svet vraćaju kući.

Imao sam iskustva sa nekim ljudima koji rade u Australiji, dedin brat recimo – ali ništa od toga nije bilo iskustvo iz prve ruke, slušaš priče i on ti donosi stvari odande, no to nije kao kad se ode tamo. U tom smislu, Beograd mi je mnogo više pružio od kako smo se preselili.

Međutim, Struga je imala svoje velike trenutke, kao što je pojava grupe Padot na Vizantija. Goran Trajkoski je iz Struge, i on je napravio tu grupu, kasnije je bio u Mizaru i osnovao Anastasiju. Padot na Vizantija su bili značajna pojava na jugoslovenskom nivou, sad smo obradili jednu njihovu pesmu za kompilaciju "Istata sostojba". Nažalost, nisam još imao priliku da upoznam Gorana, mada smo iz istog mesta, ali nadam se da sad hoću.

Ljudi u Strugi su srdačni, prijatni, otvoreni, i to mi kažu svi koji dođu u Strugu – oduševe se ekipom – nije baš da sam ja nerealan prema rodnom gradu. Malo mesto međunarodnih, svetskih pogleda, istinski multikulturno, sa ljudima koji neguju prirodan istraživački duh. I dan-danas je tako. Dosta Albanaca živi u selima okolo, a mnogi leti dođu iz Švajcarske, Austrije, Amerike, tako da se tamo vidi mnogo luksuznih automobila i preko leta nastane jedan opšti vašar.

Šta su ti roditelji po profesiji?

Tata je hirurg, mama ekonomista. Rođen sam 1975. i sećam se Jugoslavije dobro. Tata se bavio muzikom u rok bendu u svojim tinejdžerskim danima, i onda je to napustio kad je krenuo da studira medicinu. Taj bend u kome je svirao bubnjeve i gitaru bio je lokalno uspešan, čak su išli jednom u neku razmenu u Čehoslovačku, baš pre nego što su Sovjeti upali 1968. – sa njegove strane, dakle, imam talenat, pošto je i dedin brat svirao violinu.

Dosta smo se selili zbog tatine specijalizacije, moji su me rano dobili, živeo sam u Skoplju, pa u Vršcu, pa onda Beogradu, na više lokacija – jedno dinamično detinjstvo. Moji su se razveli kad sam imao devet godina, što je jako uticalo na mene, bilo je stresno, ali sam izašao iz toga čini mi se kao bolji čovek na kraju.

Kako si doživeo sve te promene posle Struge, koja je mala sredina, ali internacionalnih pogleda, a posebno kakav je utisak ostavilo preseljenje u Beograd?

Mnogo je ostavilo utiska. Beograd je za mene tada bio pravi velegrad, a i sada je, mada sam u međuvremenu putovao malo, video Njujork i San Francisko, te mogu da poredim – Beograd mi je i dalje velegrad. Sećam se – prvi dan kad smo došli – bilo je veče, mama me vodila u grad nešto da kupimo i čekali smo autobus 23 kod Beograđanke, odakle se pruža onaj pogled dole niz Ulicu Kneza Miloša, na onu reku automobila koji idu gore-dole. Osećao sam se kao da sam na drugoj planeti, to i dan-danas pamtim – kad god sam tu, uvek se setim te slike, Ulice Kneza Miloša sa onim neprekidnim saobraćajem. Beograd je za mene desetogodišnjaka otvorio mnoge mogućnosti, počevši od toga da je u njemu bilo 20 bioskopa, a u Strugi jedan, pa onda mnoštvo koncerata. Meni je prvi koncert bio Lepa Brena u Domu sindikata. Mama je vodila sestru, ja sam se malo bunio, ali mi je bilo zanimljivo i bio sam na kraju pun fantastičnih utisaka. Lepa Brena je bila onako ogromna, Slatki greh je baš svirao, a mi smo bili u drugom redu negde, tako da je meni to bilo rokenrol iskustvo.

Bilo je to lepo vreme, još je to bila Jugoslavija, mama me je vodila svuda po zemlji kad je imala neki posao, išli smo kod prijatelja u Ljubljanu, Zagreb i Sarajevo.

Koji je prvi album kog si kupio?

Leb i sol, "Putujemo" iz 1989, to sam kupio samostalno, mada mi je mama pre toga kupila muziku iz filma "La bamba", kojom prilikom sam dobio i prvi gramofon, u šestom razredu. Leb i sol su mi ostali u posebno lepom sećanju, i prvi koncert na koji sam otišao sa drugarom bio je opet Leb i sol, u SKC-u – jasno je da ih volim i da su uticali na mene. Posebno vokalne pesme, za koje je Goran Stefanovski pisao tekstove, a Vlatko ih pevao – njega više volim kao pevača nego kao gitaristu, zaista ne volim duge solaže na gitari. Čak sam sebi napravio kompilaciju na kojoj su samo pesme na kojima Vlatko Stefanovski peva, toliko mi je njegova izvedba uvek bila dobra.

Kako je izgledalo odrastati u Beogradu u to doba, to je kraj osamedesetih i prelazak u devedesete, a svi znamo šta je to značilo.

Ja sam sa 15 godina počeo da izlazim u KST, kao srednjoškolac za Akademiju nisam mogao da dobijem propusnicu. Na Akademiju sam uspeo da uđem tek 1994. i izlazio sam skoro svaki dan sve dok nije originalno zatvorena. Svako veče sam bio tamo sa svojim drugarom Raletom Mićićem, koji je vremenom otišao u Njujork i postao džez gitarista.

Futuristička nostalgija 3

I kako si se provodio te dve godine u Akademiji?

Uuu, bilo je fantastično. Nisam izlazio.

Stvarno? Kakav kompliment. Malo je poznat podatak da sam bio programski urednik Akademije od 1994. do 1996, sa poslednjom studentskom upravom.

E svašta, dakle bili smo na istom mestu u isto vreme, samo što sam ja bio klinac.

Ma, mnogi su bili tamo. Tad su se povezali studentska uprava koju je vodio Milan Gutić Guta, sa nama iz "Ritma", a zvali smo i Radio B92 sa njihovim DJevima, te se napravilo dobro povezivanje. Poslednji dobri trenuci one prave Akademije imora se priznatibilo je mnogo publike. Mi smo znali da imamo po 1500 prodatih karata svakog petak i subote, a meni je konkretno rečeno da ne smem da imam ispod 800 prodatih

To su poslednje zlatne godine Akademije, posebno meni, jer sam osamdesetih bio mali – ta atmosfera je nešto čega nema više u Beogradu, ničeg sličnog.

Igrom slučaja, već u srednjoj školi sam upoznao Bojana Dropca, gitaristu iz Darkwood Duba, on se kao stariji od nas zabavljao sa mojom drugaricom iz razreda, i ja sam počeo kod njega da idem na časove gitare. Ali to nisu bili časovi na kojima se uče skale, nego džemovanje, pa mi je on pokazivao razne sprave, pedale, pojačala, mali tape recorder koji je sličan kao ovaj tvoj – na kraju sam odlazio na probe Darkvuda, Bojan sedne za bubanj, ja sviram gitaru i crvenim kako ću ja pred starijima da zvučim. Darkvudi su mi bili ulaznica u muzički svet. Bio sam veliki fan, bio sam na svim koncertima, kupovao sve kasete…

Darkvudi su važno poglavlje alternativne kulture u našoj zemlji, svakako, a posebno ti dani sredinom devedesetih kad su možda i sami sebe iznenadili popularnošću. Pravi generacijski bend. Da li su ti i neki drugi muzičari iz tog perioda bili prijatelji?

Bio sam tad u nekoj drugoj ekipi, sa mojim drugom Miljušem sam imao bend Meatmarket, u grunge fazonu, dakle Mudhoney i Nirvana, u tom društvu je bio i Kojot, mi smo ista generacija, rani Eyesburn su bili prijatelji. Onda je 1995. bio jedan važan koncert u Bitefu, na kom su, pored Darkvuda nastupili i Kanda Kodža i Nebojša, još uvek sa gitaristom Rastkom Lupulovićem – sećam se da sam stajao i pitao se kakva je ovo muzika, odakle ovo dolazi, toliko su bili neverovatni, to mi je jedan od najboljih koncerata koje sam ikad video. Darkvudi su, inače, tad pravili oproštajni koncert, iz nekog razloga… ali su, naravno, nastavili.

Moram priznati da me domaća muzika nije lako obarala sa nogu, bio sam vrlo kritičan prema njoj, pre svega zbog produkcije – sećam se da sam kao klinac kupio album Prinsa "Batman", i baš uživao u njemu, a onda bih pustio neki naš album, koji bi zvučao potpuno drugačije i mnogo lošije, samo što ja nisam bio dovoljno svestan da shvatim da je to do produkcije. Kasnije sam tek počeo da prihvatam neki šarm u toj nepostojećoj produkciji naših albuma, tako da sam dosta dugo slušao samo strane ploče, a tu su glavnu ulogu odigrale tatine ploče. Prvo sam slušao mamine, dok sam bio u osnovnoj – Novi Fosili, Jasna Zlokić, Frano Lasić – dobra pop muzika, a onda sam prešao na ozbiljnije stvari, Pink Floyd, Džimi Hendriks i Uriah Heep iz tatine kolekcije kreću da se rabe. Potom sam i sam uzeo da kupujem ono što se u tom trenutku pojavljivalo – dakle, sve živo čega je bilo u našim prodavnicama, naročito u Beograđanci, ja sam tamo sve kupovao što bi mi zapalo za oko. Konačno, tu je bio i SKC preko puta, pa sam ispred njega dopunjavao kolekciju – recimo originalima Pink Floyda koji nisu izdati kod nas, za njih sam štedeo dok ne skupim 20 nemačkih maraka. Diskova i nije bilo kad sam ja počeo da ih skupljam, posle sam i njih počeo da gomilam, kao i kasete dok ih je bilo. Sve sam skupljao.

Kad sam bio klinac, voleo sam, naravno Pink Floyd, posebno "Dark Side Of The Moon" i "Wish You Were Here", kao i "The Wall", a posle sam otkrio prvi njihov album, odnosno Sida Bareta, i to sad smatram jednom od svojih najomiljenijih ploča. Mada sam prvi put kad sam je čuo pomislio da nešto nije u redu tu, da to nije taj bend – sad znam da je u pitanju genijalan album.

Gitaru sam otkrio kad sam u šestom razredu otišao u Strugu i našao staru tatinu gitaru negde, počeo da svirkam sam, vratio se sa njom u Beograd, tata mi nacrtao akorde i rekao glavnu stvar – nema šta da ti pokazujem, uzmi vežbaj, nauči sam i sviraj kako ti hoćeš. Tako sam ja drndao i drndao dok nisam naučio akorde i usput počeo sam da pravim muziku.

Kako je uopšte došlo do ozbiljnog bavljenja muzikom, odnosno do grupe Petrol?

Imao sam prvo pauzu od par godina, jer sam završavao fakultet, FON, programiranje, što nije dobro krenulo na početku, pao sam na drugoj godini. Godine 2002. sam upoznao Anu u novookupljenim Lutkama, a kad smo izašli iz tog benda krenuli smo da pravimo muziku kao duo, a onda kao četvorka, dve gitare, bas, glas i bubanj: tu počinjem da pravim muziku ozbiljno, i sve to ide kao tok svesti, izlaze osećanja na dnevnom nivou, izlaze melodije za koje nisam znao da mogu da ih stvorim, niti sam znao kuda vode, nemam je unapred, samo izlaze iz prstiju. Kao Petrol smo počeli 2003. i prvi EP je bio na engleskom, valjda sam tako bio navikao, lakše mi bilo da tako izbacujem iz sebe, ali su i krenule prozivke, zašto pevam na engleskom – kad smo nastupali u Domu omladine 2005. sa Obojenim programom, neko je doviknuo iz publike: "Jel može jedna na srpskom". U sledećoj inkarnaciji Petrola, kao trio, shvatam da ne mogu više da komuniciram sa našom publikom na drugom jeziku osim našem, pa smo tako i krenuli.

Da li si prošao sve demonstracije na putu ka demokratskim promenama?

Jesam, kako da ne! Od zime 1996, pa do 5. oktobra, i moram reći da mislim da je na neki način velika sreća to što nam se desilo. Proći kroz tako turbulentna vremena, koja mogu da se porede sa šezdesetim godinama po stepenu tenzije, za nas je to bila mala revolucija, koju smo osetili na svojoj koži, za razliku od šezdesetih koje smo gledali na filmu. Živeli smo jako intenzivno u tim godinama, i meni su one jako drage, takve kakve su. Na sve je taj period uticao, a pošto ja uvek gledam da izvučem nešto dobro iz onog što mi se dešava, onda je nekako to završilo u mojim tekstovima na kraju, mada mi uvek kažu da su mi tekstovi ljubavni, ali kakvi i da budu… Ukratko, u odnosu na današnje vreme, uvek bih birao ono o kome pričamo.

Iz jednog ružnog vremena je došlo mnogo inspiracijeto stoji. Vi ste, međutim, neka vrste međugeneracije na našoj sceni, mlađi od Darkvuda, pa i KKN, a stariji od Repetitora i "nove srpske scene" – sa vama su generacijski još samo Eyesburn i Jarboli. Tako da vi nosite sa sobom to iskustvo alternativnog roka na naš način iz vremena kad je on imao jak društveni smisao, devedesetih, a delujete u novom dobu, u digitalizovanom kontekstu, u drugačijim socijalnom okolnostima. Kako ste se vi povezali sa tom ekipom koja je mlađa od vas?

Petrol je već 2005. postao poznat, ostali mlađi tek posle 2007. Kao iz nekog vakuuma smo iskočili, tako je bilo. A povezali smo se svi preko BIGZ-a – to je jedini put u istoriji beogradske scene da underground umetnost nije bila ispod zemlje, u nekom podrumu, nego iznad zemlje, overground, na prelepoj lokaciji sa koje se pružao predivan besplatan pogled na reku i ceo grad, sa 6. i 7. sprata. Tako nas je mesto za vežbanje povezalo u scenu.

U prostoriju su nas prihvatili Autopark, Trenje i Zemlja broj 9. Koja nas je jednom zvao da budemo predgrupa Disciplini kičme u SKC 2006, kao da je nešto prepoznao u nama – e u to vreme smo ušli u BIGZ, pa do 2010. trajalo je to zlatno doba druženja i stalnih svirki u toj zgradi. Tu su bili Repetitor, Nežni Dalibor, Žene kese, hardcore punk bendovi, umetnici su imali svoje ateljee, neki cirkus je obitavao, a dolazili su nam i svirali svi mogući strani bendovi koji su bili na proputovanju, potom smo zvali kolege iz regiona, i napravila se jedna solidarna zajednica koje je bila kreativna, koja je pri tom uvek organizovala sjajne žurke. To je bio kao neki naš "Factory", samo bez Vorhola, odnosno svi smo mi pomalo bili Vorhol.

Futuristička nostalgija 4

Negde si i ti doprineo mitologiji, kad je 2008. sa tobom svratio Evan Dando iz Lemonheadsa – učestvovao sam na tom džemu i svirao gitaru, pa mi je Evan rekao da imam par dobrih fora. Ta gitara njegova je inače polomljena tokom tog džema, pa je na kraju netragom nestala, jer je ostavljena kod nas i onda odneta kod majstora koji je nestao, kao i kofer za gitaru od zmijske kože koju mu je poklonio kum, Kit Ričards, haha.

Svi su ti bendovi stekli tu neko iskustvo, napunili se inspiracijom. Međutim, krenulo je da dolazi mnogo ljudi posle 2010, subotom i nedeljom posebno, a pre toga je bila jedna familijarna atmosfera među grupama, sve je to nekako postalo javno. Prestali smo da vežbamo i radimo 2011. i ja više nisam išao u BIGZ.

Neverovatno je kako nekako ljudi u Beogradu kao da nemaju pravi odnos prema potencijalima ovog grada. Tek kad neko sa strane dođe, malo se podsete toga.

Pa to stranci vide, oni su redom oduševljeni ovom energijom ovde. Pre neki dan sam se proveo neverovatno – bili smo na koncertu Jarbola, pa otišli u klub Idiot, pa u neki gej bar, i na kraju sam došao kući u devet ujutro, prepun utisaka, sa zaključkom da Beograd uvek ima šta da ponudi – možda u Njujorku imaju bolje ozvučenje u klubovima, ali energija je tu, kao i ljudi, a to je sve što ti treba.

Ovde uvek iza prvog ćoška ima neki dečko ili devojčica koja radi nešto pametno što te iznenadi.

Inače, imam jednu pedalu koja se zove random number generator – kad je uključiš, ona sama bira zvukove. E tako mi živimo, metodom slučajnog izbora, a tek stranci vide koliko je to spontano i dobro. Kući je uvek kidanje.

Kako si počeo sa grupom Ti?

Odrasli smo na razne načine, bubnjar Milan ima svoj bend Triko, koji je nešto drugo, Ana se posvetila akademskoj karijeri, radi pri Univerzitetu kao "career adviser" za mlade i kao psihoterapeut, a ja sam posle drugog albuma grupe Petrol – koji se predugo čekao, od 2009. kad je snimljen do 2013. kad je izašao – uspeo da upoznam Trajčeta. Upoznao sam ga, naravno, u BIGZ-u, gde je bio inventar, on živi blizu, na Senjaku, ali češće je u BIGZ-u nego kući. Jednom je uzeo da nas grli kad je Petrol kretao na put, mislio sam da je neki lud čovek, kao iz Zaratustre, neko ko je sišao u narod. Potom sam na jednom džem sešnu čuo kako svira bubnjeve i shvatio da u mom svetu bubnjevi tako treba da zvuče. Neko vreme smo se tražili, jer niko nije imao njegov broj, i kad smo se konačno našli, bilo je jasno da ćemo svirati zajedno.

To je bilo 2012, a usput sam otkrio da Trajče ima vrlo eklektičan ukus – ide na koncert Dina Merlina u Arenu, a voli da sluša najneslušljivije albume Einturzende Neubautena, od Merlina do avangarde – ima uvo za pesmu, i kad izabere, to je jaka pesma. Tako mi donosi da slušam neke bosanske pop grupe za koje niko nije čuo, i na kraju shvatim da je preporuka dobra, jer on ima osećaj za pesmu i dobar rif. Mi smo dosta različiti, ali ono što nas povezuje jeste ludačka posvećenost muzici – mi svaki dan vežbamo, svaki dan u uvek isto vreme, nema opravdanja, neće nas zaustaviti ni posao, ni rođendan, ni devojka, ni bolest, vežba se svaki dan dva puta. On ima jako puno strpljenja i tolerancije inače – ja sam prvi put kad smo seli na kafu rekao da neću bubnjeve u grupi, nego elektronske udaraljke, jesi li ti otvoren za to – on je rekao da jeste i tako je bilo. Svirao je bubanj na klavijaturi, stalno smo nešto menjali i probali i nikad mi nije prigovorio. Devet meseci smo svirali za svoju dušu, par drugara je znalo za nas, ne više, do proleća 2013. kad smo objavili prvi video iz kuhinje – na osnovu njega smo zakazali 25 koncerata u regionu, od Ljubljane do Skoplja. Sad društvene mreže menjaju muzičku industriju, mi čak nemamo ni izdavača. Tako odsviramo 40 do 50 koncerata godišnje.

Došlo je polako do jedne male globalizacije u regionu, kao da ponovo na neki način postoji Jugoslavija, pa se svuda može svirati, a onda je postalo lakše svirati i u daljim zemljama. Sad smo zahvaljujući Radio Beogradu bili na čuvenom festivalu Eurosonic u Groningenu u Holandiji – tu se skupljaju agenti iz cele Evrope da vide nove talente. Trajčetu je inače to bilo prvi put da je putovao van zemlje, i to pravo u Amsterdam, nije mogao da veruje da se tamo džoint prodaje na ulici slobodno, a seksualne radnice stoje u izlozima, pa smo ga jedva odgovorili da ne ostane.

I tako je pre nas na scenu izašao bend iz Švedske, a posle iz Bugarske – danas smo svi postali prijatelji, pratimo jedni druge, i povezujemo se. Jedino što nam je sad konkurencija postao najjači sličan bend na svetu – Tame Impala – u tu kategoriju neopsihodelije nas svrstavaju na internetu, pa treba naći način kako da privoliš klince da i tebe slušaju.

To tera naše nove grupe da budu konkretniji univerzalno razumljivi. Sledeća granica za naše grupe jesu strane zemlje i nova tržišta. Ali svi imaju isto pitanjemože li danas da se živi od muzike? Ako ne živite od rokenrola, da li je taj rokenrol pravi ili je samo hobi?

Mi ne živimo od muzike. Imamo redovne poslove, a zarada od muzike samo pomaže da imamo ekstra prihod. Ja sam programer, Trajče je mašinbravar, kao Tito – iz različitog smo spektra. Inače, kad sam ga upoznao, radio je kao noćni čuvar Kalemegdanske tvrđave i slične sezonske poslove.

Danas je još manje mogućnosti za naš rok bend da živi samo od muzike. Nisam ni probao da samo od muzike živim, tako da ne znam, ali mislim da smo mi posvećeni muzici najviše što se može – e sad, što to ne plaća sve račune, ne znam da li je to uopšte bitno. Konačno, mi radimo po ceo dan, nije baš da živimo nekim zaštićenim životima, nego se stalno dovijamo oko posla – ja se stalno brinem o nekim stvarima, nije baš da ležerno sedim i čitam knjige ili šetam Kalemegdanom, pa onda kad odem na probu, izbacim sve te brige iz sebe i mislim da je to prilično dobar način da se istinska muzika desi. Ima ona izreka – ako želiš da se nešto završi, daj čoveku mnogo obaveza – ja kad ne bih imao obaveze, možda bih bio nesrećniji i manje fokusiran na muziku nego sad. U treningu sam zbog posla, pa mi nije teško da vežbam, putujem i sviram.

Zapravo, kroz redovan posao ste u stalnom kontaktu sa stvarnim ljudima, što vas možda dovodi u priliku da još strasnije uspostavljate odnos sa svetom kroz muziku.

Mislim da ne bih mogao samo da se bavim poslom ili samo da se bavim muzikom – meni je ovo savršen, iskren balans. Ne mogu da dobijem inspiraciju gledajući film i čitajući knjigu – meni treba interakcija sa nekim, da me nešto zaboli ili obraduje.

Pa i grupa ne može da se razvije drugačije nego kroz probanje i rad. Nije grupa Ti sela pa smislila svoj zvuk, nego smo radili, tražili i našli ga. Samo rad.

Mi smo upravo u procesu menjanja, jer smo se već zamorili od svog zvuka posle dva albuma i EP-ja, i osećamo da je promena neophodna, pa eksperimentišemo kao što odavno nismo, idemo u nove teritorije. Sad opet dopuštamo sebi da se igramo sa muzikom, sa namerom da počne ponovo da nam se dešava.

Da li misliš da su način slušanja muzike i uloga muzike danas drugačiji nego nekad, sa promenom formata na kome sluša?

Da, zanimljivo je koliko je format promenio percepciju muzike. Nekada sam ja morao da skupljam pare da sastavim 20 maraka da bih nabavio ploču koju volim, a danas je sve dostupno pa je veći problem selekcije. Međutim, ja se i dalje nadam da je muzika mlađima jednako važna kao i nama što je bila, jer ja sam onaj isti mali dečak koga je oduševljavala moć muzike da menja ljude na svadbama. Moć muzike je ista kao što uvek bila, jer kad te pukne neki rif koji te u srce dira, nema veze da li slušaš preko dizera, slušalica, razglasa, ona osnovna emocija je uvek tu.

Iz istog broja

Intervju – Lazar Stojanović, reditelj

NATO nema alternativu

Sonja Ćirić

Roman – Aleja nezavisnosti

Nagnjilost postojanja

Teofil Pančić

Pozorište

Razbibriga u ratno doba

Katarina Rohringer Vešović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu