Kultura

Intervju – Slobodan Šijan, reditelj

Filmovi sa odloženim dejstvom

"U Srbiji trenutno ne postoji nijedan dobro očuvan primerak filma Ko to tamo peva. Pa to je ipak sramota"

Filmovi sa odloženim dejstvom 1

Nedavno je, neuobičajeno tiho za premijeru domaćeg filma, bioskopskoj publici pokazan najnoviji film Slobodana Šijana S.O.S. – spasite naše duše. Slobodan Šijan je, to svi znamo, autor filma Ko to tamo peva proglašenog za najbolji srpski film, pa zbog tog filma, ali i zbog njegove priče, atmosfere, muzike, ali i zbog Maratonci trče počasni krug, Davitelj protiv davitelja i ostalih, svako njegovo novo ostvarenje privlači posebnu pažnju i kad nije na bilbordima. Radnja njegovog najnovijeg filma S.O.S. dešava se 1991. godine u hotelu "Jezero" na granici između Srbije i Hrvatske gde se održava takmičenje za najplemenitiji podvig godine dok napolju upravo počinje rat.

Ovog avgusta, Slobodan Šijan je dobio prvu nagradu za životno delo. Dodeljena mu je u Sloveniji, na Grosmanovom festivalu filma i vina u Ljutomeru. Nagrada se zove "Stari opasni mačak". U Srbiji, još u vreme obeležavanja stogodišnjice postojanja filma kod nas, film Slobodana Šijana Ko to tamo peva proglašen je filmom veka.

"VREME": Jedna od tema vašeg novog filma je odbijanje da se živi u stvarnosti, odbijanje da se spozna očigledna istina: vaši junaci insistiraju da se završi njihovo takmičenje iako oko njih počinje rat. Istovremeno, u našoj realnosti, svakodnevno slušamo političare kako insistiraju na svojoj ideji iako okolnosti govore protiv nje. O kojoj vrsti ljudi ste vi želeli da ispričate priču?

SLOBODAN ŠIJAN: To je priča o nama. Ali o nama, tamo negde devedeset, devedeset prve godine. O nekoj vrsti lakomislenog hrljenja u sukob, nespremnosti da čujemo druge ali i da ih razumemo. Politički govor je nešto drugo. On podrazumeva da se skoro nikada ne prizna da možda niste bili u pravu, jer to pokazuje vašu slabost, a onda i vašu nepouzdanost, jer ako juče niste bili u pravu, kako će glasači verovati da ste sada u pravu. Mene je pre svega zanimalo kako se ta lakoća zahuktavanja uzajamnih pretnji i govora mržnje a zatim i ulaska u sukob preklapa sa našom slikom o nama samima kao o mirnim i dobrim ljudima koji nikome ne žele zlo. Na koji način te dve realnosti, spoljašnja i unutrašnja, žive jedna pored druge. Na kraju sam došao do zaključka da ljudi mogu da ignorišu i najstrašnija dešavanja i u sopstvenom dvorištu, sve dok im neko ne provali vrata stana i ne ugrozi njihovu ličnu bezbednost i bezbednost njihovih najbližih.

Takođe, to odbijanje stvarnosti moguće je shvatiti i kao protest: životi nam se odvijaju po diktatu aktuelne stvarnosti, pa je nepristajanje na takav život prirodnoneko se povuče u sebe, neko ode iz zemlje, neko se suprotstavi. Kakvo je vaše iskustvo o tome?

Potpuno ste u pravu. Zato ja ovo i ne smatram za politički film, već pre svega za komediju tamnih tonova. Pokušao sam da sve strane u sukobu sagledam kako iz njihovog sopstvenog ugla tako i iz ugla protivnika i da klišeiranu predstavu koju jedni o drugima imamo postavim u centar sukoba. Međutim, siguran sam da će nezadovoljnih biti na obe strane, takva je sudbina komedije.

Što se mog ličnog iskustva tiče, po prirodi svoga posla ja sam voajer, znači neko ko više voli da stvari posmatra sa strane nego da u njima aktivno učestvuje. Sećam se jedne mudre knjige o veštini ratovanja koja počinje rečenicom: "Svi ratovi se vode zbog posedovanja bogatstva." Kao običan student Likovne akademije u Beogradu, bio sam nevažni učesnik poznatih nemira 1968. godine i to iskustvo je formiralo moj politički skepticizam, naročito ono, toliko izrugivano Kozaračko kolo na kraju. To je stvarno bio antiklimaks, koji je učinio da se pre svakog solidarisanja sa masom zapitam: da li me neko manipuliše. Naravno, nemoguće je uvek ostati po strani, ali to zavisi i od individualne situacije svakog pojedinca.

Zašto je ljudima potrebno da imaju junaka među junacima, kao što je to bilo potrebno likovima vašeg filma?

Filmovi sa odloženim dejstvom 2
SA GLUMCIMA: Na snimanju filma S.O.S.

To je pitanje na koje još nisam uspeo da nađem zadovoljavajući odgovor. Valjda imamo potrebu da se identifikujemo sa nekim ko je pobedio, kako bismo sebi izgledali manji luzeri. Zato je ta potreba toliko predimenzionirana upravo u Srbiji, gde jednoj Jeleni Janković sportski novinari zameraju što je osvojila "samo" drugo mesto na US Openu, a taj rezultat predstavlja za Srbiju nedostižne svemirske visine. Međutim, mi smo verovatno na prvom mestu u jednoj drugoj disciplini a to je: imamo najnerealnije mišljenje na svetu o sopstvenoj visokoj vrednosti.

Nemate glavnog junaka, svi likovi su glavni. Zašto? Da li je vaša poruka da smo u ovom vremenu svi glavni?

Ne. U tome nema nikakve poruke. To je jednostavno takva vrsta priče.

I pre nego što je film prikazan, o njemu se govorilo kao o nastavku filma Ko to tamo peva? Da li opravdano?

Pa verovatno ima nekih sličnosti u činjenici da se i jedan i drugi film događaju u osvit ratnog sukoba i da su u pitanju komedije. Inače, smatram da su to dva veoma različita filma, kako po samoj narativnoj strukturi tako i po prirodi istorijskog perioda i ratnog sukoba koji prikazuju.

Naime, kada je u pitanju narativna struktura, Ko to tamo peva ima linearnu narativnu strukturu. S.O.S. pak ima niz paralelnih linija naracije koje se u filmu prepliću, da bi se na kraju neke od njih slile u jednu – glavnu. A kada je u pitanju ratni sukob, to je u Ko to tamo peva širenje svetskog sukoba na teritoriju Jugoslavije, dok je u filmu S.O.S. to sukob koji je započet unutar Jugoslavije.

Kritičari određuju vaše filmove kao komedije s ozbiljnim sadržajem, zato što su duhoviti, a govore o relevantnim, ozbiljnim stvarima. Da li je to spasonosna, terapijska forma da se priča o današnjici?

Mnogi moji filmovi nisu situirani u današnjici, ali možda sa njom na neki način indirektno korespondiraju. Tako je Ko to tamo peva dobio na aktuelnosti sa NATO bombardovanjem Srbije, pa je čak i na filmskoj školi UCLA u Los Anđelesu često prikazivan u okviru nastave kao primer kako deset godina može uticati na percepciju pa i na samo značenje jednog filma.

Inače, spoj komičnog i tragičnog jeste nešto što me najviše privlači. Smatram da je neke teške sadržaje, koje gledalac možda nije spreman lako da proguta, mnogo lakše efikasno plasirati kroz komediju, gde smeh utiče da njegovi odbrambeni mehanizmi oslabe i da mu ono što ste hteli da saopštite dopre do svesti i protiv njegove volje.

Premijera vašeg filma je bila na prošlogodišnjem Filmskom festivalu u Novom Sadu. Zatim je zbog spora sa scenaristom Milošem M. Radovićem filmu zabranjeno bioskopsko prikazivanje. Kako je pauza uticala na aktuelnost filma?

Pa, malo je neukusno da ja govorim o aktuelnosti svojih filmova, mada, kad me već pitate, oni kao da vremenom dobijaju na aktuelnosti, kao da imaju odloženo dejstvo, kako je rekla jedna moja prijateljica. Možda se to već događa i sa ovim filmom, na primer sa slučajem Dabić i njegovim guslanjem, ha, ha. Siguran sam da će slučaj Dabić doprineti novom čitanju ovog filma, ha, ha. Međutim kao filmskog gledaoca, moram da priznam da me aktuelnost po sebi nikad nije posebno zanimala, jer je veoma diskutabilno da li ona bilo šta doprinosi u kvalitativnom smislu.

Bioskopska premijera filma je održana u bioskopu "Balkan", a ne u Sava centru, uobičajenom premijernom mestu domaćih. Zašto? Da li je to vaš doprinos pokušaju oživljavanja srpske bioskopske mreže?

Na neki način – da. Voleo bih da u Beogradu prežive stari bioskopi u koje sam navikao da idem. Beograd je imao jedno bioskopsko jezgro -Terazije. Ljudi su imali naviku da tu idu u bioskop. Piraterija i neshvatljiva odluka da se većina bioskopa "Beograd filma" proda, i to bez ikakve obaveze novih vlasnika da zadrže staru namenu tih objekata, dovela je srpsku kinematografiju u jednu apsurdnu situaciju: da snima filmove, ali da nema više gde da ih prikazuje. Bioskop "Balkan" je zaista postao jedino mesto gde će uvek moći da se prikazuju isključivo domaći filmovi. Nadam se da će tako i ostati. To je jedna sjajna inicijativa koju treba podržati i koju sam i ja želeo da podržim. Ali su Beogradu svakako potrebni i novi, moderni multipleksi, i to u centru grada.

Filmu nije prethodila reklamna kampanja, niti svakodnevne informacije u štampi. Neosporno je da ste vi i vaši prethodni filmovi najveća i najbolja reklama svim vašim budućim filmovima, ali, ipak

Reklamne sekunde na Televiziji su postale i suviše skupe da bi se malim, nezavisnim, producentima isplatilo da ih plaćaju. U stvari, oni jednostavno za to ni nemaju novca. U našem slučaju, sve pare su otišle na produkciju. Zato bi bilo dobro kada bi postojala mogućnost da svi domaći filmovi, kao neku vrstu podrške, dobiju određenu kvotu besplatog reklamnog prostora na televiziji.

RTS prikazuje retrospektivu vaših filmova. Da li gledate svoje retrospektive? Koji film biste preporučili osamnaestogodišnjacima?

Retrospektiva je svakako čast na kojoj se zahvaljujem redakciji Filmskog programa RTS-a. Voleo bih kada bi se domaći filmovi prikazivali bez presecanja reklamama. U Hrvatskoj, gde je moja retrospektiva bila emitovana pre nekoliko godina, filmovi se ne seku reklamnim blokovima. Zato sam tom prilikom dobio najveći broj poziva od prijatelja koji su želeli da mi saopšte da su gledali moj film na HRT-u. Jednostavno, ljudi vole da gledaju filmove neometano, bez reklama. Gledaocima bih preporučio da prvi put, ako imaju priliku, vide na televiziji originalnu verziju filma Siroti mali hrčki, koji sam snimio 2003. godine, prema izvanrednom scenariju proslavljenog Gordana Mihića. Film je dosada prikazivan samo u razvodnjenoj TV verziji u dve epizode koja se zvala Siroti mali hrčki 2010. Veoma volim taj film i mislim da je histerično smešan, bar meni, i da zaslužuje da bude češće prikazivan u originalnoj filmskoj verziji iz jednog dela.

Retrospektiva filmova koje sam ja režirao je svakako retka prilika za neke ljude da vide taj moj, neveliki opus, u relativno kratkom vremenskom periodu, ali i prilika za mene da proverim u kakvom su tehničkom stanju kopije tih filmova. Jer, ne smemo zaboraviti: filmovi ne traju večno, oni propadaju, kidaju se, grebu ih razni ostareli projektori, kolor bledi i potrebno je filmove s vremena na vreme obnavljati. Mislim da o tome kod nas još ne postoji dovoljno razvijena svest. Zato je danas veoma teško napraviti dobru retrospektivu srpskog filma na nekom stranom festivalu. Jednostavno, dobro očuvani primerci filmova ne postoje, i Jugoslovenska kinoteka i Filmski centar Srbije bi morali o tome da povedu mnogo više računa i ubede Ministarstvo kulture da je za to potrebno izdvojiti mnogo veća sredstva. Dovoljno je da kažem, kako je, za projekciju Ko to tamo peva u bioskopu "Balkan" a povodom postavljanja zvezde našem velikom glumcu Danilu Bati Stojkoviću, jedina pristojna kopija filma morala biti nabavljena iz Slovenije i prikazana sa slovenačkim titlovima. Znači, u Srbiji trenutno ne postoji nijedan dobro očuvan primerak filma Ko to tamo peva (ovde pre svega govorim o primercima za prikazivanje na bioskopskom platnu, a ne na DVD-ju i video-verzije). Pa to je ipak sramota.

Iz istog broja

TV manijak

48 sati razvod

Dragan Ilić

Koncert - Jadranka Stojaković, 12. IX 2008, SKC, Beograd

Zvuk tišine

Dragan Kremer

Pozorište

Predstava u Orijent ekspresu

Ivan Medenica

Otvaranje 42. Bitefa

Sluh za teatar budućnosti

Ivana Milanović Hrašovec

Intervju - Nikola Savić, slikar

Biblijske poruke i novinarske patke

Ivana Milanović Hrašovec

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu