Drama građenja

Arhitekta Mihajlo Mitrović je imao smisao za aktualno, ali ne kao pomodni eklektičar, nego kao radoznali stvaralac koji reaguje na izazove vremena. Zbog toga spada u najmodernije naše arhitekte, s tom razlikom što je izvore svoje modernosti tražio u onome što je zaboravljeno, po uzoru na velike graditelje u razvijenim zemljama sa velikom arhitektonskom tradicijom, koji su uvek spremni da prihvate sve izazove vremena u kome žive. Da je živeo u nekoj bogatijoj, kulturnijoj i otvorenijoj zemlji, on bi dosegao vrhove arhitekture. Ali ovde u Srbiji, gde je uglavnom gradio, često je nailazio na nerazumevanje i otpor budući da ova sredina nije sklona inovacijama, da zazire od radikalnih promena, prelazaka i zaokreta i da je ljubomorna na darovite i uspešne ljude. Uprkos tome, ostavio je dubok trag u našoj arhitekturi i urbanizmu.

Za Mitrovićevo delo možda je najadekvatniji izraz našao kritičar Zoran Manević – romantična arhitektura. Šta taj izraz u suštini znači? Romantičarsko je za Mihajla Mitrovića više ukrštanje stilova nego stvaranje potpuno novog, važnije je preplitanje epoha nego njihovo rušenje i odbacivanje. On nije arhitekta čiste pobune nego arhitekta prožimanja i preplitanja; on je slobodan duh koji povezuje iskustva i različite estetske vibracije kada za to dođe čas i kada se ukaže prostor. Time je stvorio delo koje je podjednako udaljeno i od prošlosti i od sadašnjosti. Zbog toga me njegovo delo podseća na dela nekih umetnika iz naše međuratne umetnosti, dela tako savremena iako nisu mogla bez „rodne melodije“ (Nastasijević, Rastko i Nadežda Petrović, Vinaver, Crnjanski). Ovu Mitrovićevu osobinu precizno je formulisao Aleksandar Kadijević, pisac monografije o Mihajlu Mitroviću (Beograd, 2011): „Izbegavajući jedinstvo stila i ponavljanje arhitektonskih motiva, kao ‘zamku’ u koju su upadali manje pronicljivi graditelji, tokom svake faze graditeljskog rada uspevao je da očuva prepoznatljivi istraživački duh vlastite graditeljske estetike.“

Ako su neki arhitekti bili razapeti između krajnosti istorijskih arhitektonskih ideja, u strahu od udaljenosti koja bi ih razdvojila kao provalija, Mitrović je tada, ne časeći časa, beskompromisno jurio da te krajnosti poveže i venča kao atome i delove opšteg stvaralačkog iskustva. U tome je bio među najvatrenijima i najoriginalnijima.

Kada odete u neki srpski grad u kome je gradio Mihajlo Mitrović, i kada uporedite njegovu gradnju sa ostalom, videćete koliko u njegovoj arhitekturi ima nečeg opsesivnog, uvijenog kao kora oko sadašnjeg vremena kao neki čuvar i zaštitnik od prolaznog, pomodnog i već u samom nastanku oveštalog. Njegove građevine – ili bolje reći kuće – kao da u tim gradovima stražare i bdiju nad proticanjem vremena. Najkarakterističniji primer za ovo za mene je stambeni blok „Proleće“ u Čačku: moderni blok je povezan sa upečatljivom neobaroknom zgradom sa početka prošlog veka. Ali te dve celine su tako povezane da ova stara daje novoj jedan zamah, polet i vatrenost, a ova nova staru stišava, smiruje je da ne bi delovala apartno, neuklopljeno i usamljeno u odnosu na okolinu, vraćajući joj otmenost i stil. U tome se prepoznaju snaga i originalnost Mitrovićeve imaginacije, spretnosti i smisla za uravnoteženje.

U jednom intervjuu rekao je da nije bilo ni jednog projekta koji sredina u kojoj je građen nije osporavala, da ti kibiceri nisu zakerali i insistirali na korekcijama i da se – onako neuki i zaostali – nisu mešali u umetničku zamisao tih dela. On je taj svoj put nazvao „drama građenja“. Tu dramu su inače – po njegovom svedočenju – doživljavali i njegovi veliki prethodnici (Korunović, Dobrović, Belobrk…). Prosto rečeno, široka javnost u Srbiji ne trpi promene, novine, razlike i suprotnosti. Zbog te duhovne učmalosti naši gradovi su mnogo stradali, pa danas liče na ruglo iz koga zjape primitivizam, prostakluk, odsustvo ukusa, mere i smisla za otmenost i eleganciju. Naši gradovi su odraz teskobe i mraka. Ovde se i dan-danas živi u nekom obliku proširene kasabe.

Zbog svega ovoga, Mitrović je često učestvovao u žestokim polemikama vezanim za urbanizam i arhitekturu ne bi li ubedio svoje nadobudne kolege i javnost da je arhitektura pre svega kultura koja se, kada dođete u neku sredinu, prvo zapazi i po njoj se određuje ukus i prestiž javnog života i stanovanja. Ovo je bio i motiv da sastavi antologiju Arhitektura Beograda 1950–2011, kapitalno delo koje prikazuje gotovo sve ono što je naša arhitektura ostavila srpskoj kulturi.

Za sve žestoke rasprave koje je vodio bili su potrebni snaga, upornost, znanje, moral i ubeđenje. U jednom učenom, iskrenom i profesionalnom tekstu (objavljenom svojevremeno u časopisu „Gradac“ posvećenom Mihajlu Mitroviću), istoričar umetnosti Radomir Stanić je napisao: „Mihajlo Mitrović je izuzetno otvoren i radikalan čovek. Bez sklonosti za kompromis, duboko je odan načelima koja su, nažalost, lišeni mnogi naši istaknuti savremenici. Nepomirljiv i strastan sagovornik, raskošno elokventan i neugodan polemičar, vraški je darovit u odbrani svojih stavova i uverenja. Stoga je često u nesporazumu sa mnogim stvaraocima opterećenim sujetom i samoljubljem. Nepopustljiv i smeo u obračunima, ne ustručava se da právim imenom nazove pojave i postupke oko sebe, da adekvatno okvalifikuje diletantizam i skorojevićstvo.“ Kada se danas imaju u vidu bitke koje je dobio, a pogotovo one koje je izgubio, ostaje utisak da je gotovo uvek bio u pravu. To potvđuje i činjenica da su mnoga pitanja današnjeg urbanizma i arhitekture – pre svega Beograda – još od vremena kada su postavljena nisu rešena ili je to učinjeno na pogrešan, trapav način (Terazijska terasa, Slavija, najuže jezgro Novog Sada), bez trunke prakse, vidovitosti i osećanja za vreme koje će doći.

Mihajlo Mitrović je bio totalni čovek Grada sa velikim G – znao je kako Grad mora da živi da se ne bi poseljačio, znao je gde su granice Grada kao kulture, šta Grad mora da usvoji i utvrdi da bi afirmisao svoga stanovnika, znao je da je Grad oblik mikrokosmosa, da on pulsira u ritmu živog bića i da ga pogrešni pokreti vode u potiranje samog sebe, a samim tim u – razgradnju. On je to znao, ali su mnogi propustili priliku da to od njega nauče. Zbog toga smo danas jednom nogom na seoskom sokaku, a drugom u gradskom rovašu.