Strogo gledano, bilo je nečega blesavog u toj sceni: grozdovi od par desetina uredno dizajniranih ili autentično, nehajno zarozanih (jugo)istočnoevropskih pankera igraju pogo – što će reći: besomučno skaču i guraju se tako da bi neko ko je Pao S Marsa, videvši to, pomislio da se tuku – dok iz zvučnika njihovog klupskog geta trešti I’m So Bored With the U. S. A…. Mislim, đavola je iko od nas bio bored pri pomisli na prekoatlantsku kapitalističku silu; pre će biti da smo hteli malo više njene truleži i dekadencije ovde, u Titolendu koji je upravo preživljavao svoj predsumračni vrhunac; o britanskoj imperiji da i ne govorimo: ta nam beše kao druga domovina, ako razumete, onako kulturološki… Doduše, tada se navijalo za Pistolse ili Kleš – ranije za Bitlse ili Stounse – a ne za Arsenal ili Čelzi. No, sve je uvek stvar (vremensko-prostornog) konteksta, ne? Nešto kao razlika između pariške i praške ’68. o kojoj je onako lucidno pisao Milan Kundera: jedni su se, u pauzi između mučeničkog i ropskog tamanjenja vina, hašiša, kroasana i buđavog sira manje-više rekreativno (čast izuzecima) bunuckali protiv Zlih Buržuja koji im dodijavaju svojim smaračkim prohtevima a još, bre, nije ni podne svanulo, dočim su drugi, autentično, nesnobovsko roblje Imperije Zla, strepeli od više nego stvarnih ruskih tenkova, iz kojih pometene ivanuške prvo pucaju pa pitaju ko ide. Doduše, i ovi u Parizu tada su već prezirali Sovjete: Mao je izgledao kao pouzdaniji i nepokolebljiviji revolucionar…
IZGUBLJEN U SUPERMARKETU: Hm, daleko me odvedoše ove usputne reminiscencije, a zapravo samo pokušavam da manje upućenima ocrtam jedan kontekst, i da uzgred izbegnem patetiku in memoriama. A Džo Stramer (Joe Strummer), čovek koji je ovih dana (22. 12. 2002) preminuo od srčanog udara u svojoj kući u Brumfildu, Somerset, jugozapadna Engleska, bio je vodeći glas, autor i spiritus movens kvarteta The Clash, jednog od dvaju nosećih stubova britanskog – uz njujorške The Ramones, bogami, i svetskog – pank pokreta. Koji je bio „pokret“ samo utoliko što niko nije smislio neko bolje, pametnije i tačnije ime za to. Drugi su stub, dakako, bili Sex Pistols, koji su ranije i počeli da sviraju – Strameru čak nije bilo teško da prizna da ih je jedan njihov koncert inspirisao da krene potonjim putem. Rotenova harizma s pokrićem i Višizova bez pokrića bili su prijemčiviji za bulumente kerećim lancima i zihernadlama prekrcanih klinaca čija je Pobuna više bila rezultat poludelih hormona i frustracije pred zahtevima Odrastanja – a sve to u jednom suptilno „kastinskom“ i puritanskom društvu! – nego nekakve artikulisane „socijalne svesti“, šta god to kome značilo. The Clash je, gledano iz tog ugla, previše nekako, brate, politizirao i levičario… Naročito iz „ovdašnjeg“ ugla: šta oni tu meni lost in the supermarket, bre?! E, da je meni da se izgubim! Šalu na stranu, time su sebi stvorili niz neprijatelja, pa su čak i mnogi relevantni pankerski saborci iz tih dana držali da su Stramer & co. tek šminkerski salonski aktivisti koji izneveravaju pravu, anarhističko-nihilističku suštinu panka, čija je jedina „poruka“ ta da „poruke“ nema, da sama ideja popravljanja sveta dolazi iz neke sasvim druge paradigme… A prgavi Džoni Roten, taj tek nikada nije propuštao priliku da ih oplete!
LUSTRACIJA PRECIOZA: Ne mogu da kažem da su svi ti prigovori baš posve neutemeljeni. A ipak, The Clash je bio i ostao Veliki, štaviše, teško da je muzici bilo kojeg drugog benda prve pank lige protok vremena (četvrt veka, ej!) tako malo naškodio. Možda jedino Ramonsima, što je zgodan paradoks: Njujorčani su Preživeli & Nadživeli držeći se dosledno svog minimalističkog (i u tom minimalizmu savršenog) gabba–gabba–hey koncepta, dok je The Clash već na prvom i istoimenom „albumu manifestu“ koketirao s raznim muzičkim idiomima, pre svega s regeom (ko ne zna za božanstvenu i svevremenu Police & Thieves?), da bi na potonjim pločama svoj autorski tekstualno-kompozitorski izraz veoma „usložnio“ i poterao ga u svim zamislivim pravcima, a da ga to ipak nije odvelo u onu smaračku pretencioznost protiv koje se, uostalom, svojevremeno i odigrao Prvi pankerski ustanak, da pravedno išutira u zadnjice (lustrira?!) sve te nadobudne, razmažene, milionski teške dugokose Smešne Precioze koje su mesecima masturbirale po studiju svoje parasimfonijske umotvorine-bez-uma… Ne, to Stramer, Džons i društvo sebi nisu dozvolili: drugi album Give ‘Em Enough Rope (pomalo nepravedno poluzaboravljen, onako stisnut između dva remek-dela) bio je više nego solidan most ka monumentalnom, dvostrukom London Callingu – jednoj od, recimo, dva tuceta najboljih ploča druge polovine XX veka – a ovaj, pak, stepenik ka „epskoj“ rock-dub-reggae-funk-orgiji Sandinista!, tada možda i nedovoljno shvaćenoj, ali koja se (i) danas sluša kao čarobni trenutak zrelosti jedne baš kodža velike umetničke družine. Dobro, posle je došao i Combat Rock, no to je – ako mene pitate – uprkos nekim odličnim pesmama već bilo više popularno nego osobito dobro: tada je svaka seoska zadribanda počela da se – umesto Smoke In the Water, ili štagod sličnoga – dernja Should I Stay Or Should I Go, da bi ova surovo ishabana pesma sve do našega vakta ostala prva asocijacija na The Clash za sve one koji nemaju pojma o čemu se zapravo radi; nešto kao oni jadnici što im, pri svakom spomenu klasike, u ušima odmah zaciliče Bolero… A oni koji su zaista voleli The Clash tada su već uveliko muzički bili negde drugde, da bi im se ipak vraćali s vremena na vreme, ne samo iz „banalnih“ nostalgičnih razloga, nego zato što je ta muzika i dalje živa, dapače, živahnija od mnogo čega što nam ovoga trenutka drnda s naših sve uniformisanijih tc–tc–tc–tc „urbanih“ radio-stanica, s njihovim dosadnim DJ-kiborzima.
SHITORAĐA: No, ovo je trebalo dobrim delom da bude tekst o Strameru u SFRJ, makar ovaj nogom nikada u nju kročio nije (manj’ ako se nije kao klinac kupao u Zaostrogu il’ Savudriji); ipak, The Clash je, koliko se sećam, bio prvi relevantan pank album koji je ovde licencno objavljen – ispravite me ako grešim, ama čini mi se da Never Mind the Bollocks, Here’s the Sex Pistols to nije doživeo sve do smrti SFRJ – i tako je The Clash „masovno“, na vreme i na pravi način ušao u živote mnogih, da bi posle usledili Buzzcocks, Magazine, XTC etc. A mala Cecka? Pa, ništa: ta je, jebi ga, za to vreme čuvala krave po onoj Shitorađi, što pitate? A pošto gramofoni nisu radili na baterije, onda… onda je sve u ovijem krajevima krenulo po zlu. Rezultat vidimo: izađeš na ulicu, a ono sve Cecko do Cecke, u buljucima, drže se za ruke, spremni da se razmnožavaju! Što sve sa sirotim Stramerom nema baš nikakve veze. Ali su zato tu bili veliki Pankrti – na neki čudan način, kroz svoj razložno hiperpolitični a ipak antiideološki attitude bili su to YU-Clash, zar ne? – pa onda Kocijančićev Paraf, Termiti i gomila manje dokazanih… A prvi album „Prljavog kazališta“? Hja, pa dobro, ali stojim vam dobar da bih čak i na njemu pronašao embriončiće docnijeg neminovnog Hourinog srozavanja! Nije vam taj nikada bio mustra za Stramera, nego više, onako… za Ivicu Sherfezija, or something.
A Džo Stramer, taj ni posle Kleša nije mirovao, snimivši nekoliko vrlo pristojnih solo ploča, svirajući, živeći, zračeći: ta, nije ga slučajno jedan Aki Kaurismaki angažovao kao glumca u filmu Unajmio sam plaćenog ubicu, čija je radnja smeštena u Londonu. Jer, ko bi bolje materijalizovao današnji dobri duh Londona od tog nežnog a zajebanog koknija?
So long, Joe. A za supermarkete ne brini: gubićemo se ubuduće samo po hipermarketima. To smo valjda i zaslužili.
