Krenimo od onoga što je ovde glavna vest: My Morning Jacket su snimili odličnu savremenu rokenrol ploču, još jednom demantujući sve koji brinu brigu da li je taj žanr i dalje aktuelan. Mada nije u pitanju instantno remek-delo, potpisnik bi se usudio da tvrdi kako ovaj album ima prijatan ukus trajne vrednosti. Preslušajte, pa sami prosudite.
My Morning Jacket – iz Luivila, Kentaki (Louisville, Kentucky, 700.000 stanovnika) – spadaju u generaciju američkih sastava koja se pojavila pre dvadesetak godina, i sa Drive-By Truckers, čini okosnicu mikro sveta novog južnjačkog roka, čija ključni preci su, naravno, legendarni Lynyrd Skynyrd. Pri tom, My Morning Jacket spadaju u podvrstu takozvanih jam grupa, čuvenih po dugačkim koncertima protkanim improvizacijama koje traju, što je specifična vrsta umetnosti, čiji šampioni su uvek bili The Allman Brothers Band, još jedna južnjačka postava. No, i MMJ i DBT su na scenu stupili kao tradicionalisti u trenutku kad je grunge već polako zamirao, a sledeća rokerska generacija, predvođena sastavima The White Stripes, Kings of Leon i The Black Keys, donosila sa sobom novu definiciju rokenrol zvuka za 21. vek. U nju se ovi bendovi nisu sasvim uklapali, i mada su se često pojavljivali kao predgrupe pomenutim savremenim velikanima, nisu i sami postali zvezde stadionskih svirki.
To ne znači da nisu osvojili verne fanove, razvijajući svoju autohtonu estetiku, te su My Morning Jacket postali i do danas ostali standard za prvoklasan koncertni bend – što se, naročito u SAD, uvek izuzetno cenilo. Dušu grupe čini Jim James, pevač, gitarista, glavni autor i vizionar, a tu su još i sjajni gitarista Carl Broemel, maštoviti Bo Koster, jednako važan za klavijaturama, te suptilna i raznovrsna ritam sekcija koju čine basista Tom Blankenship i bubnjar Patrick Hallahan. Pažnju su privukli već debijem „The Tennessee Fire“ (1999), da bi naredni albumi „At Dawn“ (2001) i „It Still Moves“ (2003) utvrdili njihov visok status i ugled kod alternativne publike i kritike – tour de force prvog perioda donosi „Z“ (2005), kao model southern rock zvuka za novo doba, kad ih konačno primećuju i mainstream mediji. U sledećoj fazi, počinju da otkrivaju psihodelične tonove Grateful Dead tipa, koje istražuje posebno na izazovnom „Evil Urges“ (2008), te „Circuital“ (2011), da bi sa dvodelnim izdanjem „The Waterfall“ (2015) i „The Waterfall II“ (snimljen 2015, objavljen 2020), dosegli zrelost kroz baladerske kontemplacije na temu preživljavanja u stalno promenljivim životnim okolnostima.
Upravo objavljeni „My Morning Jacket“ (ATO) dolazi nakon perioda tokom kog nije više bilo jasno u kom smeru će se stvari odvijati sa grupom, surovo zasićenom stalnim životom na putu i učestalim koncertnim rekordima u trajanju nastupa na neprekidnim turnejama. Karantinska kovid-pauza kao da je pogodovala mnogima, pa i njima, da se resetuju ne bi li našli novi smisao bivstvovanja, te su se My Morning Jacket okrenuli sebi – uostalom, niko ne naziva svoj deveti album imenom grupe, ukoliko ne misli da naznači kako je u pitanju novi početak.
Otvara ga zvucima strujnog kola singl „Regularly Scheduled Programming“, najjasnije saopštavajući programsku koncepciju grupe na „My Morning Jacket“: ona koristi celo trajanje ove ploče da vapije za stvarnim doživljajem ljudskosti, u vidu čulnog ili spiritualnog prožimanja sa drugom osobom. Tekstovi kojima se ta priča iznosi, uglavnom su sročeni kao jednostavni i svima razumljivi iskazi, bez suvišnog poetizovanja, često u funkciji muzike. Ovde narator koristi priliku da saopšti par istina o opsednutosti ekranima i iluzijom iskustva koga oni donose, da bi se potom vratio na fiktivni „program po regularnom rasporedu“. Rokčine kao „Penny for Your Thoughts“ i „Complex“, daju mišićavi okvir u kome se ljuljaju njihove „kosmičke“ kompozicije, što čine najveći deo „My Morning Jacket“.
Dušu ploče, naime, čine dugačke space–jam numere kakve su „In Color“, „Out of Range, Pt. 2“ i malo tvrđe „Least Expected“, te „Never in the Real World“, u kojima glavni heroj traga za sobom: u prvoj poručuje da je svet mnogo lepši kad se gleda u svim bojama, a ne samo crno / belo; u drugoj otkriva svoju istinu u povezanosti sa prirodom; treća je pesma protiv nacionalističke isključivosti tokom koje kroz neočekivanu ljubav nalazi put do sebe; u poslednjoj priznaje kako tek u sumrak i noću uspeva da skupi hrabrost da bude to što jeste. Ali pesma koja svakako zaslužuje poseban esej jeste „The Devil’s in the Details“. Prožima je nežna slomljenost nalik nekim davno zaboravljenim pesmama Thin White Rope, The Replacementsa i Kande, Kodže i Nebojše. Zvuči kao snoviđenje što se dešava u stvarnosti, melanholično kao šetnja po opalom jesenjem lišću, zaneseno kao gledanje u sunce na horizontu dok nas ne zabole oči. U njoj rokenrol opet postavlja prava pitanja, i nalazi tačne odgovore.
Lični angažman kog se ovde naglašeno drže svakako ima veze i sa činjenicom da je Amerika prošla kroz retko turbulentan period u svojoj istoriji, a njegovom artikulisanju verovatno je doprinelo i iskustvo klavijaturiste Boa, koji je u međuvremenu išao na turneje sa uvek kritički raspoloženim Rogerom Watersom. Tek, jasno je da je umetnička širina „My Morning Jacket“ mnogo veća nego što bi se to očekivalo od običnog rok benda: satirični elektro komad „Lucky to Be Alive“, pokazuje nam da ova grupa nipošto nije rob jednog trika, dok „Love Love Love“ demonstrira zdrav humor u svom preslikavanju stila sedamdesetih. Ali jedna od najlepših i istovremeno najangažovanijih pesama na albumu je „I Never Could Get Enough“, što ga zaključuje u visoko-osećajnom maniru: još jedna dugačka, gitarama izvajana emotivna atmosfera, i priznanje kako je jedina istina o ovom svetu vredna pažnje – ona do koje dođe dvoje ljubavnika ležeći jedno pored drugog.
I stvarno, možda je ovo čemu prisustvujemo osvit novog jutra, u kome ćemo konačno susresti onog koga volimo.
„I’m uploading my heart and soul
As this world sinks into the sea
The devil’s in the details, baby“
(My Morning Jacket, „The Devil’s in the Details“)
