Kultura

TV manijak

Da sam srećan ko što sam nesrećan

Da sam srećan ko što sam nesrećan 1

Zlativoje Pavlović, gost beogradskog programa RTS-a, izvučen je kao srećni dobitnik u više od stotinu nagradnih igara. Dobijao je putovanja (14 puta), kojekakve andrmolje, čak i automobil. Do danas jedino nije dobio stan, a kako ga je krenulo – biće i to. Zbunjena voditeljka je očajnički tražila tajni recept – veličinu koverte, broj poslatih kupona, tajni ritual pri slanju, ali Zlativoje kaže – on ne praktikuje ništa od toga. Standardni koverat, ni po čemu upadljiv, kupona koliko skupiš i eto sreće. A onda vrhunac, u Srbiji postoji tajno društvo srećnika, svojevrsni klub dobitnika, ljubimaca Fortune, svi imaju obična imena, Petar Petrović, Mile Ilić i slično, a razbacani su kabalistički po celoj Srbiji. Međusobno se informišu, druže i zajedno uživaju u nagradama. Ovaj elitni klub srećnika, izgleda, ima konačan broj članova, a ja shvatam da je važno zvati se Zlativoje!

Sličnu sreću pokazuje Dragoljub Đuričić, dok reklamira Tiganj Suvi Kuvar na telešopu. Prvo čuka palicama po sudoperi, onda probere povrće, obari ga i sa žaljenjem konstatuje da je kasno saznao za magični tiganj – mog’o je sastaviti sto godina! Poznate ličnosti u službi reklame nisu nikakva novost, ali kod nas to ponekad izgleda smešno – Cvele pije argentinska vina, Mima Karadžić (normalno, Plantaže "13. juli"), Tika Stanić se zaliz’o i bankariše, a Gaga i Milena prave januarsku reku na gajbi. Svi srećni i zadovoljni, rek’o bi Dragoljub – sastaviće 100 godina najmanje! Srećni neki ljudi.

Ipak, ma kako glupe bile reklame, neko ih je smislio i realizovao, trudili se ljudi. Zato se osećam žešće prevarenim kada sam na internetu pronašao spot za LOTTO, IMAGINE WINNING, koji su naši autori pokrali do najsitnijih detalja. Muzika je Born To Be Wild, tip u besnim kolima, ljupka stoperka pored pokvarene šklopocije, ruka na kolenu i umesto Mire Banjac neka druga baba, mislim Holanđanka. Mislim, nije u redu drugari, imamo internet, malo sporije radi, ali nismo bušmani. Ni Lutrija Srbije nije dobila originalan proizvod, neko im je znači uvalio Hasana pod Huseina. Skoro kao kožna torba u plastičnoj kesi kod viceguvernera. Može se reći da je san o loto dobitku univerzalna stvar, svuda se ljudi isto smeju, samo ovde se radi o krađi, pa ako imaš sreće ne provale te i dobiješ svoj honorar.

Jedan srećko se tako pojavio na televiziji BN i govorio o klinici "Ostrog" u Beogradu. Taj srećko materin zove se Milovan Bojić, a ljubazni domaćin mu je bio Dr Sandro Prslook bend. Malo je reći da mi se želudac popeo do grla dok je Bojić objašnjavao kako je naš zdravstveni sistem bljak i truo, čeka se mesecima na preglede, sobe prljave, metode zastarele i skupe, pacijent se tretira kao stoka. Međutim, eto dragi moji, uz popust možete kod dr Bojića u "Ostrog", totalni luksuz, isti dan idete kući. Tek da znate, još uvek koristi slikovite izraze tipa – pod ovim našim bisernim nebom. A ko je da izvinite sistematski sjebavao zdravstvenu zaštitu i maltretirao ljude snimajući skrivenu kameru u belom mantilu? Još su ponegde u upotrebi kineske igle koje je uvozio, da bi maltretman pacijenata bio što potpuniji pod našim bisernim nebom. Ko zna gde su njegovi kadrovi, takoreći biseri, naročito u doba restitucije socijalista i JUL-ovaca? O, kako smo mnooogo pogrešili! Sreća il? čudo, šta li je?

Sličan Srećko se pojavio u Vestima B92 i objasnio da je godinama postavljano lice (gle čudesne formulacije dodira sreće il’ političke kadrovske službe), pa je radio u muriji kod Badže, pa kod Vlajka a izgleda i kod Mihajlovića. Samo godinu dana je bio u JUL-u, jebiga, moralo se. Sada će on da hvata ratne zločince toootalno profesionalno i deluje srećno zbog toga. Uopšte, izgleda da i ovde postoji grupa dobitnika koji se tako druže, odlaze jedni kod drugih, cimaju se telefonom kad je gusto i kumstvima učvršćuju svoja drugarstva. I red je da se ljudi ne dele po političkim opredeljenjima, već da vide kako jedni drugima da pomognu. Onda samo nama sa strane to deluje kao zaverenička interesna grupa. Ispade da sreće nemaju oni koji putuju vozom, znači običan svet (čitaj sirotinja), koji se ovih dana smrzava po Srbiji i Crnoj Gori. Inače, biser Mila Đukanovića je pohvala hitnim službama koje su bile efikasne kao da su se spremale za nesreću, kada se voz survao u kanjon Morače kod mesta Bioče. Ministar i direktor Železnica podneli su ostavke, ali halo, drugari, zašto je neko pustio i pušta da rasturene krntije saobraćaju i prugama i putevima. To je takođe igranje srećom, svojevrsna kalkulacija, gde se veruje da nema šanse da baš svi izginemo.

Otuda je Milova sentenca o ¨sreći u nesreći¨ potpuno deplasirana, a to je drugi omiljeni izlaz iz neprijatnih situacija za sve naše političare, posle ¨desilo se to što se desilo¨. Da razjasnimo jednom za svagda, nema sreće u nesreći!

Iz istog broja

Balet

Na javnom času

Ivana Milanović Hrašovec

Pozorište

Džabe smo krečili

Ivan Medenica

Knjige

Velike male stvari

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu