Kultura

Oproštaj od Kapetana Bifharta (1941–2010)

Cik cak lutalica 2

DRUGAČIJI: Kapetan Bifhart / foto: platt collection

Cik cak lutalica

Prvi u dugoj liniji otpadnika od normalnog i očekivanog, čudak sa razlogom, uvek u offu, Kapetan Bifhart vremenom se pretvorio u apsolutan simbol apartne ličnosti rok muzike

I may be hungry but I sure ain’t weird
Captain Beefheart, Safe As Milk


Kad je 1982. svojevoljno zauvek napustio muziku, Captain Beefheart je kao uzroke naveo "hipokritsku atmosferu koja vlada oko nje" i "konzumerski mehanizam koji njom upravlja". Da se nekim slučajem vratio ovih dana, u međuvremenu priznatom slikaru Donu Van Vlietu smučilo bi se što je baš toliko bio u pravu. Umesto toga, obe ličnosti – slikar Don i muzičar Captain – rešile su da odu pošto ih je konačno prevarila multipla skleroza, to paradigmatično oboljenje novog doba.

Captain Beefheart se pojavio kao prelomni stvaralac usred ključnog trenutka razvoja rokenrola, sredinom šezdesetih, kada se rešavalo hoće li on ostati ludorija mladalačkog oslobođenja jedne generacije ili i nešto mnogo veće. Mada je do danas ostao off-pojava, vremenom se pretvorio u apsolutan simbol apartne ličnosti rok muzike. Pošto je bio prvi u dugoj liniji otpadnika od normalnog i očekivanog, njegov uticaj na sve moguće slobodoumne autore koji su došli posle njega ogroman je i ne može se više jasno ni opisati – morali ste, bar malo, da budete tamo i slušate to, u ono vreme. Tada je bilo jasnije do koje mere je Captain jedan čudak sa razlogom, pobuna sama po sebi i oličenje beskompromisne muzike koja opisuje dnevna zbivanja nadilazeći ih. Kao rani primer kako se može sasvim drugačije svirati rokenrol i shvatiti mesto rok muzičara, Beefheart je ostvario san o bezgraničnosti slobode stvaranja unutar muzike, i usput pokazao da avangardna delatnost ne mora biti – dosadna.

CIVILIZACIJA I KOMENTARI: U organskoj verziji pop kulturne avangarde koju je upražnjavao Beefheart, dok ga je njegova vizija muzike još zanimala, ispod bluz struktura koje su se rastakale i razlivale ušima u nemogućem kovitlacu bilo je uvek mnogo uvrnutog humora i sočnih, iskidanih fanki elemenata. U isto vreme, njegovo delo predstavljalo je priču o američkoj muzici i o tome šta se sa njom desilo, poetsko-politički komentar i čisto uživanje u sviranju, u gitarskim meandrima oko ostataka bluza, folka, fanka, psihodelije, fri džeza sa elementima cirkuske zabave. Da, beše to komentar na civilizaciju kao takvu.

Ova muzička zvrčka često je bila zarazna do te mere da nikog nije ostavljala ravnodušnim i uvek je za sobom vukla pitanje: "kako je ovako nešto uopšte moguće". Njegov karakterističan pevački stil – nenaviklom uhu nalik na režanje iz stisnutog grla, ali u rasponu od četiri oktave – bio je "suviše čudan za hipije", čak i u tada mladoj Kaliforniji spremnoj na sve posle javnih ekscesa The Doorsa i Captainovog najbližeg prijatelja Franka Zappe. Prvi album Safe As Milk 1967. mladićki veselo je naznačio ovo ekstatično nadrealno putovanje kroz jedan mogući bluz pejzaž, ali tek je dvostruki Trout Mask Replica 1969. razneo sve koncepcije, prvo autentično umetničko remek-delo koje je moglo nastati samo u okrilju rok muzike.

Stvoren u neobjašnjivim uslovima za snimanje – Beefheart se zatvorio na mesec dana sa svojim Magic Bandom u kućicu van grada, ostavljajući muzičare da vežbaju i snimaju bez hrane po 14 sati dnevno, ponekad ih tukući ako ne bi dobro shvatili šta on želi – Trout Mask Replica i danas deluje kao izgubljeno apokaliptično predskazanje, nastalo tamo gde mu naizgled mesto nije, u pop svetu. Time je njegov uticaj jači, pa su kasniji Beefheart albumi, od sledećeg, klasičnog Lick My Decals Off, Baby, do završne trilogije Shiny Beast, Doc at the Radar Station i Ice Cream for Crow, sledili istu muzičku nit, produbljujući je, dok na kraju, u new wave vremena, ostatak planete nije shvatio da to nije vic – da Captain misli ozbiljno i da su se neke njegove izvrnute narodne mudrosti i igre rečima pokazale kao proročanstva. A onda je otišao u pustinju.

Uticaj je bio toliki da ovih dana Tom Waits, Nick Cave, PJ Harvey, Beck i članovi nekadašnjih i sadašnjih grupa Franz Ferdinand, The Fall, Oasis, Red Hot Chilli Peppers, The White Stripes, Pixies, The Black Keys, Talking Heads, B52s, Gang of Four, Pere Ubu, Sonic Youth, svi priznaju da duguju ljubav za smelost Captainu Beefheartu. Ili rečima Toma Waitsa: "Jednom kad ga čujete, teško možete da ga skinete sa odeće, kao da je mrlja od kafe ili krvi."

Tajna koju svi dele, a koju je prvi Captain Beefheart iskazao na svoj šifrovan način, jeste u tome što su svi pokušavali da od roka načine privatan jezik. Kao takav, individualan govor, on je zadobio svojstva umetnosti, a služeći se sredstvima masovne proizvodnje postao je i medij, donoseći sa sobom neverovatno artističko iskustvo u epohi radija i televizije.

Tajna je i u tajnama koje su ranije postojale, ali su se našle okupljene u rokenrolu: u tajnama bluza koje je i sam Captain pokušavao da otkrije pre nego što ih klišei zauvek progutaju; tajna je u tajnama fri džeza čiji je savremenik pravljenja bio; i u tajnama bit poezije čijih pesnika se naslušao. Tajna je u slobodi dečje igre sa rokenrolom kao takvim, koji je do trenutka kad se Van Vliet popeo na scenu u svom klasičnom obliku već postao prošlost. Tajna je u tome što je potom postao lik po imenu Captain Beefheart, jer je jasno video rokenrol i kuda on može da vodi – gledao je muziku kao sliku i pratio njeno svetlo i njene senke, crtajući je. Tajna je u igrama reči koje niko nije pleo s takvom mudrošću, bar niko posle Dylana.

Sve ostalo bio je ritual na kome je zasnovana novija rok mitologija – odlazak i nastanjenje u voljenu Mohava pustinju, uspešno i sve uspešnije bavljenje slikarstvom, apsolutna tišina koja je doskora obavijala odsustvo jednog od par neospornih genijalnih rok stvaralaca, koji su zaista ostavili za sobom nešto što nikad ni ranije ni kasnije nismo čuli, i što niko nikad nije skinuo… Za njim su ostale čitave generacije alternativnih bendova koje su pohvatale ponešto od mantre ponavljajućih ritmova i jezivkaste atmosfere njegovih albuma, koja mozgu nije davala mira, ali nije bilo nikog ko bi uspeo da nastavi delo. Niti je trebalo.

KOKOŠKE, VOZOVI I HELIKOPTERI: Svi, naime, znaju da se Captain Beefheart oduševljavao bluzom, dobro ga poznavao i uživao u njemu reinterpretirajući ga isključivo na svoj fri rokerski način. Howlin Wolf bi se verovatno smejao da mu je neko rekao kako je brkati beli mladić pomerio granice bluza i da je lično on na njega uticao, ali Beefheartu se sve to desilo – njegov kakofonični bluz bio je nešto najbliže ulozi koju je ova muzika trebalo da ima na kraju šezdesetih. Bluz je na svojim počecima znao verno da reprodukuje zvuke kokoške i voza kako prolazi, u vreme kada se ceo svetonazor vrteo oko pamučnih polja, ali šezdesetih ste u bluzu, kako ga je svirao Hendrix, čuli helikopter nad Vijetnamom, ili zvuk raspadanja stare zgrade u bluzu kako ga je svirao Captain Beefheartov Magic Band. Kao i Hendrix, Beefheart je bluzu namenio ulogu medija koji opisuje sve ono što se dešavalo u svakodnevnom životu, a on je postajao izrazito kakofoničan. Njegov jedinstveni, teško opisivi zvuk zato je služio da kroti taj nered, najbolje kako je znao.

Suprotno ulozi otpadnika i nadžak-čudaka kome je sve dozvoljeno, a koju mu namenjuju tokom cele karijere muzički novinari, pomalo i zahvaljujući njegovoj svađalačkoj prirodi, Captain Beefheart je u stvari potpisao grandiozan poduhvat koji daleko nadilazi uobičajena kritička klasifikovanja. On stoji negde nasred linije prevrednovanja američke kulture koju bi povukli između Hendrixa i Dylana – njegovo začudno orkestriranje rok benda sa gitarom koja tandrče, cvrči, pišti i otima se, dok on grgolji mistične tekstove koji možda nešto znače a možda i ne znače ništa, moglo je da se pretvori u smejuriju srednjoškolskog tipa da se iza sve te halabuke nije krio poetski plan kojim su razni moderni mitovi i tradicije zgužvani, iscepani i ponovo sastavljeni, ne bi li u obliku male frankenštajnovske nakaze od pop pesme zapitane nad smislom nastavile da plove neizvesnim vremenima koja su bila pred svima nama.

Bolji komentar duha i vremena XX veka teško da bismo mogli da nađemo od razjarenih zvučnih skulptura koje je Beefheart ostavio za sobom. Kad je završio svoj posao sa nama, zaklopio je knjigu zvukova i otvorio onu sa slikama, baveći se dalje sam sobom.

Toliko o čoveku koji je tvrdio da se seća trenutka kada je rođen. Ko zna, možda se seća i kad je umro.

Iz istog broja

TV manijak

Zvezde u akciji

Dragan Ilić

Knjige

Hiljadu i druga noć

Muharem Bazdulj

Intervju – Jelisaveta Seka Sablić, glumica

Pozorište je igra udvoje

Sonja Ćirić

Koncert – Aleksandra Kovač

Riđe i bledo

Dragan Kremer

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu