Čaranje rečima

Nekada se verovalo da reč ima čudesnu moć čaranja, ako se sa njom dovoljno orodimo. Nažalost, sve manje smo rodbina sa rečima. A reči su važne. Jezik je važan. Jezik nas određuje prema drugima i prema sebi.

Kratki govorni oblici, ili male folklorne forme, nešto je što srećemo svakodnevno u neposrednoj govornoj komunikaciji, ali su to ujedno i iskazi koji prenose vekovima zapretano jezičko blago iz bogate usmene tradicije. Oni su istovremeno leksički ornamenti i metaforička dekoracija govora, ali i temelj leksičkog fonda svakog jezika. Zagonetke, izreke, poslovice i poslovična poređenja, blagoslovi, kletve i zakletve, pitalice, brzalice, razbrajalice, uzrečice, molitve, pozdravi i otpozdravi, frazeologizmi, jezičke igre, sve to govori o neizmernom bogatstvu leksičkog fonda jednog jezika i širini misli jednog naroda. O gipkosti i neuništivoj sposobnosti istog tog naroda da se menja, prilagođava društvenim okolnostima, ali i da u rečima očuva prvotna, arhaična značenja, zaboravljene prelive smisla i potisnute misaone procese, elemente materijalne kulture i običaja, ali i kolektivne etičke norme i obrednu praksu.

Značajno mesto koje je Vuk Karadžić u Srpskom rječniku (1818; 1852) dao kratkim govornim oblicima svedoči o visokoj meri kojom je vrednovao potrebu negovanja jezika, lepote govorne fraze i stilizacije pesničkog izraza. Pored Rječnika, Vuk je 166 zagonetki štampao kao dodatak Narodnim srpskim pripovijetkama (Beč, 1821). U svojoj zbirci narodnih poslovica (1836; 1849) istakao je poslovice kao „narodnu filosofiju ili nauku i poznanje življenja na ovome svijetu“. Što one doista i jesu.

Na sve ovo nas još jednom podseća knjiga Srpske narodne umotvorine: kratki govorni oblici u izdanju „Kreativnog centra“ (edicija Pustolovine, prir. Simeon Marinković i Slavica Marković, ilustrator Mirjana Živković, Beograd 2016).

Kratki govorni oblici su značajni i po tome što imaju određenu praktičnu, pragmatičnu namenu u govornoj komunikaciji, što prenose određene signale iz najdubljih slojeva tradicionalne kulture, ali i po tome što, u najvećem broju slučajeva, zahtevaju neposrednu govornu komunikaciju i dijaloški okvir. Drugim rečima, zahtevaju sagovornika. A to je upravo ono što je savremenom čoveku najdeficitarnije. Svakodnevna razgovorna situacija gotovo da je izgubila svoj smisao i značaj među mladima, u eri internet pomame koja ostavlja čoveka samog pred zaslepljujućim, ali slepim ekranom. U kome se ne ogledaju ni mudrost niti iskustvo predaka nego najčešće i jedino mi sami.

Sažetost, pregnantnost, stabilnost forme, ali i mogućnost variranja, lakog i nesmetanog transfera sadržaja iz usmenog u pisani diskurs i obrnuto, širok internacionalni fond koji zadire u klasične izvore Znanja, kao što su antičko nasleđe i biblijski izvori, ali i regionalna specifičnost svake nacionalne kulture, sve to iznova potvrđuje značaj i potrebu jednog ovakvog izdanja. Ukusno opremljenog i znalački uređenog, izvanredno ilustrovanog, sa lepom merom ukusa kada je reč o popularnim izdanjima.

S druge strane, ovakve knjige pokazuju i to u kojoj meri su slikovitost, metaforički kov reči, bogatstvo sinonima, slojevitost frazeologizama, gipkost govornog obrta i duhovitost jezičke fraze pohranjeni u svakodnevnom govoru. Naši sklopovi reči preslikavaju mogućnost da se misli u slikama i nastanjuje u pismu. Govorne fraze, „u običaj uzete riječi“, dragocene mikrostrukture jezika nisu okoštalo i okamenjeno tkivo tradicije. One se preinačuju, menjaju u drugačijim kontekstima, menjajući istovremeno same te kontekste, iskazuju u novim pesničkim slikama, metaforičkim oblicima i poređenjima.

Mnogi izrazi, pojmovi i termini kratkih govornih oblika su danas izgubljeni, zaboravljeni ili potpuno nerazumljivi. Posebno za mlade naraštaje. Ko još danas u nekoj osnovnoj ili srednjoj školi u gradskoj sredini zna, na primer, šta su to bakrač, samar, preslica, stupa, vatralj, verige, raonik i druge reči koje, neminovno, kao eksponati određene materijalne kulture, sa tom kulturom i iščezavaju. Otuda je veoma važno prevesti i protumačiti ove pojmove, kako bi sam smisao kratkih govornih oblika postao dostupan i novim generacijama.

Čitajući cvetnik kratkih govornih oblika Srpske narodne umotvorine koji je prevashodno namenjen deci i mladima, nameće se misao da se detinjstvo danas mora posmatrati dinamično, kao „društveni konstrukt“ (A. Praut, A. Džejms), te da je za uspostavljanje komunikacije sa novim generacijama važna „kulturna kontekstualizacija istorije književnosti za decu“ (Jovan Ljuštanović). Knjige poput Srpskih narodnih umotvorina postaju neophodna lozinka za uvođenje u dečji svet pravih, vrednih, „ozbiljnih“ sadržaja na pravi način, u duhu vremena, moderno i zanimljivo.

S druge strane, kada je reč o likovnim prilozima Mirjane Živković, ova knjiga, kao i cela biblioteka Pustolovine „Kreativnog centra“, pokazuje koliko je za uspelo popularno izdanje tradicijskih sadržaja u jednoj knjizi za decu važan vizuelni kod, izvrstan izbor ilustracija (iz Etnografskog muzeja i drugih izvora), kao i majstorsko grafičko oblikovanje.

U samom tekstu napomena i komentara, izboru citata i priloga naučnih autoriteta i književnika od imena i dela, napravljen je odličan balans između stručnog i popularnog, između estetskog i vaspitnog. U meri u kojoj to neće biti previše agresivno i nametljivo, pokazano je i kako kratke govorne umotvorine poučavaju i podučavaju. Vodilo se računa o tome koliko u detinjstvu jednog čoveka, kao i jednog naroda uostalom, važnu ulogu igraju arhetipovi i kulturni simboli.

I druga izdanja iz biblioteke Pustolovine „Kreativnog centra“, o srpskoj narodnoj epici i lirici, kao i izbori iz usmene proze, predstavljaju osvežavajuće štivo za decu i omladinu. Sigurne i suverene u materiji, pouzdane u periodizaciji i žanrovskoj specifikaciji, prilagođene uzrastu i interesovanju novih generacija, ove knjige na nov, zanimljiv i pre svega dinamičan način približavaju mladima srpsku usmenu tradiciju i time samu tu tradiciju čine mladom. Ne na uštrb vrednosti, niti u smislu podilaženja potrošačkom čitalačkom ukusu, one su ipak prilagođene aktuelnom društvenom i kulturnom kontekstu. S druge strane, nužno interdisciplinarne i kulturološke, ove knjige nisu zanemarile supstancijalnost književne materije koju predstavljaju. Ovim se pokazuje da tradicija može biti sveža i moderna, da može biti predstavljena deci i mladima kao uzbudljivo traganje i neponovljiva pustolovina.

Zbog čega su poslovice i izreke, zagonetke i jezičke igre potrebne današnjoj deci? Ako pogledamo predmetni registar kratkih govornih oblika, uverićemo se u to da se leksemama iz oblasti prirodnih pojava, nebeskih tela, flore i faune pre svega – očovečuje svet. Čovek je središte ove vrste univerzalnog iskustva, njegovo materijalno stanište – dom, kuća, grad, zemlja, ali i duhovno obitavalište – srce, jezik, um, duša. Otuda je u korenu Znanja koje prenose ovi kratki, i samo na prvi pogled jednostavni oblici, jedna nesumnjiva humanistička komponenta, usmerenost na ljudsko iskustvo i etičku sferu čovekovog života.

Istovremeno, u kratkim govornim oblicima čuva se večita čovekova zapitanost o životu, smrti, sudbini, Bogu, smislu postojanja na ovom svetu. Neki od najuniverzalnijih etičkih zahteva, koji stoje kao duhovna vertikala u trajanju srpskog naroda, metaforično su spregnuti u tek nekoliko gnomskih iskaza. Kao ono kada Majka poručuje Marku, od sada pa do isteka vremena, da pazi kako se ponaša, „jer zlo dobra donijeti neće“.

Vremena su teška, oskudna, metežna. Oskudno je i u društvu. Posebno u kulturi. Svi znamo: teško je isploviti na more po buri tamo gde treba da bude bonaca; zametno je boriti se snagom individualne volje tamo gde se traže institucionalna rešenja; tvrdo je polje koje treba da zaoremo; gust je korov koji nam ne da ploda.

Ovakva izdanja nas opominju: kod jezika ne postoji lakše i brže, ali postoji sigurnije i trajnije. Sigurnije i trajnije ćemo dopreti do smisla ako poznajemo jezik na kome se sporazumevamo. Ako umemo da govorimo, umemo i da maštamo. A to nije mala dobit u današnjem svetu.