Kultura

Povodom januarske turneje Marka Brecelja

Brec(elj)anje na zvezde 1

Foto-Arijana-Brecelj

Brec(elj)anje na zvezde

Na svojoj januarskoj panonskoj turneji i tokom celodnevnog programa u Novom bioskopu Zvezda u Beogradu, Marko Brecelj je delovao i sjajno i jadno – onako kao stari, nadareni prijatelj koji se tvrdoglavo opire promenama

Piše: Dragan Kremer

Mnogo toga promenilo nam se od 1974, možda i previše. Mesta na kojima je Marko Brecelj tada palio sopstvenu kosu i bradu u međuvremenu su posta(ja)la elitna, pa režimska, čak i tržni centri, ponekad ponovo ustanove kulture, neporecivo etablirane. Na svojoj januarskoj panonskoj turneji Zlatno doba/Ravnici mog uspeha 41 (uz pomoć Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine i Ministarstva za kulturu Republike Slovenije), tokom celodnevnog programa u Novom bioskopu Zvezda u Beogradu, Marko je delovao i sjajno i jadno – onako kao stari, nadareni prijatelj koji se tvrdoglavo opire promenama. Poređenja radi, čak je i Veliki Privatnik u ovakvim vremenima spao među mešetare javnim novcem i funkcijama na srpskoj Južnoj pruzi: na proslavama po gradskim trgovima, s najgorim od tri pevača Bijelog dugmeta, Goran Bregović deluje samo poznato i jadno; ne i prijateljski, ako birate društvo.

To poređenje, ili bar pominjanje naspramnih krajnosti, nije slučajno; naprotiv, nameće se. Kampanja glavnog izdavača Bijelog dugmeta (diskograf prethodno znan kao Jugoton, posle otkopčavanja Jugoslavije Croatia Records) oko luksuznog prepakivanja/obnovljenog objavljivanja LP-opusa te grupe, iako jasno tempirana na 40-godišnjicu izlaska njihove prve dugosvirajuće ploče (novembar ‘74), u Srbiji gotovo redovnom površnošću i kašnjenjem odjekuje kao "40 godina Bijelog dugmeta" (bend je taj naziv uzeo 1.1.’74), i služiće naravno tezgarenju i nemuštom veličanju dok se svima ne smuči. Takoreći istovremeno, usred borbe za opstanak na mestu (odavno, sopstvenim rečima) "WC direktora" kulturnog centra u Kopru, Marko Brecelj ispucava saopštenja, ostaje na lajni i otiskuje se na turneju po dnu Panonskog mora; od devet gradova, prvi i poslednji (Osijek i Vinkovci) su u Hrvatskoj, a između njih iz Vojvodine je izašao samo u Beograd.

I naravno, opskurna, zamalo tajna veza: Brecelj je 1981. objavio singl s 3 pesme Parada/Majmuni/Trotoari (Helidon), od kojih je srednju (Uspomena Bijelom dupetu) odapeo ka…pogodite kome. Vaša vruća seljačka krv prelila se u blagajne.

TKO JEDE DINJE: No, vratimo se začas toj već više puta pominjanoj sedamdeset-i-četvrtoj. Ne(o)suđenom violinisti Marku Brecelju (r. 1951, Sarajevo), povratniku na prolećni festival "Omladina" u Subotici – ovog puta kao kantautoru, bez ljubljanske grupe Krik – neko je tokom fešte ukrao matični instrument, a stručni žiri utrapio mu nagradu za neobičnu pesmu Duša in jaz. U jesen iste godine, posle bizarnog odlaganja, RTVLJ objavljuje mu zreo, još bizarniji debi-LP Coctail, na kom ga prati revijski orkestar! Nije uz album stigla oznaka "Pazi, alternativa", ali jeste, par sezona potom, hrvatska (dakle državna) omladinska nagrada "7 sekretara SKOJ-a". Ipak, mnogo važnije, Marko i Coctail su, kroz saradnju s gitaristom Borisom Beleom, bili katalizatori nastanka Buldožera u Ljubljani, sledećeg proleća. Za svoj kapitalni prvenac Pljuni istini u oči pregovaraju i s Jugotonom, ali potpisuju za beogradsku PGP RTB, navodno jer su smatrali da njihova vrsta humora bolje prolazi u Srbiji. Time je krajem 1975. PGP imao svoj najviši, ako ne i jedini zaista hrabar uzlet, ali brzo se pokajao, u stidljivom doštampavanju menjao detalje neobičnog omota ovog kultnog izdanja, a oko sledećeg Buldožerovog albuma je toliko zatezao da je Zabranjeno plakatirati u javnost izronio tek 1977. s etiketom mariborskog Helidona.

Ne samo humor Buldožera primio se u ovom delu SFRJ, naročito u Vojvodini. Vremena su i za rock’n’roll bila toliko dobra da su čak i marginalizovani slovenački hipi-frikovi optuženi/hvaljeni za kopiranje Frenka Zape nastupali i po selima te nizije. U jeseni 1976. radi snimanja pomenutog drugog albuma bazirani su u Novom Sadu, stanuju i žuriraju u kući Firčijeve babe, a taj mlađi maloletnik (Ivan Fece Jr.) kasnije će biti izvanredni bubnjar Lune i EKV, a odnedavno vlasnik studija/kluba gde je neki dan nastupio Brecelj. Elem, posle zagrevanja na YU-turnejici Dr. Feelgood (za neke i preotimanja predstave u halama), Buldožer pravi muziku za film Živi bili pa vidjeli mladih hrvatskih režisera Gamulina i Puhlovskog, a i pre objavljivanja istoimenog mini-LP/maksi-singla (‘79, Helidon) i Zlatne arene u Puli za soundtrack, Brecelj napušta grupu. Najvažnije, Buldožerov žestoki biser Novo vrijeme postaje hit, dok i Novi talas u Jugoslaviji upravo nastupa.

Kako Buldožerov komercijalni uspeh raste, tako se neredovna solo-karijera njihovog bivšeg pevača i skandal-majstora sve više odvija stranputicama. Od prvobitno avangardnog položaja, nizom zanimljivih saradnji (tandem Zlatni zubi sa starim prijateljem, pesnikom Ivanom Volaričem Feom; grupa MČZ/Marjanov čudni zajec; trio Javna vaja, duo Javna dvaja…) Brecelj doborovoljno ide u alter-izgnanstvo. Retki, malotiražni dokumenti tog razdoblja su albumi MČZ Svinjam dijamante ‘85, solo Desant na Rt Dobre nade ‘86. (oba za Helidon), Javna vaja (‘88, Slovenija), Moje krave molznice (‘91, Helidon), a ‘94. s mladim i oštrim Strelnikoff na ostvarenju Hojlarija, svinjarija, diareja, gonoreja (ŠKUC Ropot) simbolično se sa svojim najvećim bendom spaja u Ko jebe Buldožer (napevu, na Čaka Berija).

Za to vreme, osim što se snašao i u ulozi pevača, B. Bele je postao i urednik u maloj disko-kući Helidon. Pa kao što se lako za najveći deo alternativnog roka SFRJ & co. može dokazati da je izašao iz Buldožerovog šinjela, tako su najbolji izdanci domaćeg Novog talasa našli uporišta kod Brecelja i Belea. Naime, Helidon je objavio bar prve/ključne/najbolje, ako ne i jedine albume Filma, Lune, Mizara, Leta 3, Discipline kičme, KUD Idijota…i originalni opus Lačnog Franza. A Marko Brecelj skrasio se u gradiću svog detinjstva i zaposlio u lokalnoj ustanovi kulture, da bi MKC Koper ubrzo postao obavezna, prestižna tačka na (turnejama nalik) putešestvijama najzanimljivijih sastava iz svih delova Juge. I Marko je išao u takoreći uzvratne posete, nažalost, u sve većim razmacima. Jeseni 1996. bez mnogo publiciteta bio je među prvima iz Slovenije koji su ponovo gostovali u Beogradu i Novom Sadu. Bio je.

DRUGI ŽIVOT: Jednako bacamo pogled i na Markov društveno koristan rad, najpre kroz Društvo prijatelja umerenog napretka u granicama zakona, čiji je kandidat bio na izborima za gradonačelnika Kopra, zatim zapažen protivnik uplovljavanja Pape u Sloveniju i NATO-brodova u luku na vrhu Istre. Bio je. Tada se već zamerio sadašnjem gradonačelniku Kopra, koji mu radno mesto osporava i činjenicom da je MKC (o)mladinski tj. da je Brecelj tu predugo. Možda upravo taj lokalni obračun podstiče Marka da se – sa suprugom Arijanom kao ne samo tehničkom podrškom – odmakne i nastupa po raznim ugostiteljskim objektima, pozorištima, domovima omladine, pa i TV-stanicama gde ga neće ništa drugo. Turu po Vojvodini organizovao mu je nadaleko čuveni pozorišni klub Zeleno zvono iz Zrenjanina, tačnije njegov sad već desetogodišnji pokret Novi optimizam.

Ova reinkarnacija M. Brecelja nalikuje svojevremenim eskapadama ispisnika mu i istarskog suseda Francija Blaškovića (Gori uši Winnetou), koji je na svoje gaže/spektakle i daleko od oštarija nosio domaće vino i grapu. U dvoimenoj prijateljskoj ofanzivi par Brecelja svoju 20 godina mladu francusku limuzinu (mali Reno) opteretio je zalihama vina (malvazija-refošk) i maslinovog ulja iz zaleđine Kop(e)ra, ostavljajući tragove i na dodogovor.org. U Beogradu, stari anarhista prirodno nije mogao da promaši preuzeti/oživljeni bioskop Zvezda na Terazijama. Lepa, ohrabrujuća akcija Pokreta za okupaciju bioskopa iz duboke jeseni 2014, već je postala deo redovnog stanja u samom srcu prestonice Srbije, a uz filmove i tribine dobrodošao joj je ovakav odskačući sadržaj. Dugi hodnik do ofucane, ali upotrebljive sale interesantno i poučno je opremljen dokumentacijom o zagonetnim (sic!) ovdašnjim privatizacijama, a kod šaltera/blagajne možete se opušteno okušati u samodavanju (eng. crowdsourcing, uže crowdfunding). Priliku su organizatori pružili i među redovima, pred kraj večeri.

Celodnevni Markov program, tačnije niz pojavljivanja, može se opisati i kao performans, uvođenje aktivizma s ulice u scenski koncept… a ne mora se ni opisivati. Na bini neurednoj kao momačka soba ili kao skvot beskućnika, pod improvizovanim osvetljenjem i s ozvučenjem ‘za probu’, dekonstrukcija i demistifikacija ‘nastupa’ neizbežno, ali sam-svoj-frontmen Brecelj više nije ekscesan pa ni nepredvidljiv kao nekad… i to je OK. Odavno su njegovi rečitativi i pričice, namerno amatersko tretiranje ‘gole’ električne gitare, i okosnica starih pesama (Črni Peter, Bio si, Sexi disco hit…) samo maštovito recikliranje, uz poneku novu iskru. Zvezda nikad nije rođena, u tom ludilu ima i sistema pa i intervala prostog bulažnjenja, ali drži pažnju i prija i po dva sata. Ne samo veteranskim sledbenicima, nego uveče očito i mnogo mlađim pa i neupućenim, razbacanim po dugoj sali. Ima lokalnih skitnica, nekih tu samo zbog besplatnog vina, ima neizbežnih pametnjakovića-dobacivača, nešto muzičara-poštovalaca, i omladine za koju samo mogu priželjkivati da ovako uči kako preživeti kao manjinac a ne odustati, ostati kreativan, duhovit…

Otrovni, progorevajući humor prsnuće opet kad Marko ‘prozove’ neke od etabliranih zastupnika alternative (nonsens, kao i ‘večiti opozicionari’), konkretno ovde preduvane Amerikane. Nagvaždanje protiv globalizma i liberal-kapitalizma ide na ruku svakojakim retro-tupanima ovdašnjim, no nije Brecelj kriv za to. Veče završava projekcijama amaterskih video-snimaka svojih usputnih performansa; u Osijeku je to posvetio Rajhl-Kiru, kao protest protiv B. Glavaša na slobodi.

Turneju završava u Subotici, na okruglu četrdesetjednogodišnjicu neuspelog, prvog blajhanja svoje kose; kaže, tad se izmetnulo na zeleno.

Bio je. I opet će, nadam se.

Iz istog broja

Intervju – Branko Đukić, slikar i ilustrator

Između slikarstva i stripa

Zoran Đukanović

Knjige – Ko smo mi

Britka studija podvojenosti

Teofil Pančić

Odlazak Kemala Montena (1948–2015)

Stotinu dana u jednom danu

Jovana Gligorijević

Sećanje: Milenko Pajić (1950−2015)

Umetnik u plamenu

Branko Kukić

Intervju – Dejan Aleksić, pisac

Vremena za čitanje ne nedostaje

Sonja Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu