Kultura

Film: Jagode u grlu, Srđan Karanović, 1985.

Bluz trećeg poljupca 2

Bluz trećeg poljupca

Ovo je zastrašujuće trezven film u kojem su svi trešteni pijani, niz isprepletenih priča o seriji ukrštenih intimnih nesreća i ludila dok se na rubu horizonta nazire jedno mnogo veće, kolektivno

Skoro na početku filma Jagode u grlu, odmah nakon uvodne eksplikacije koja podseća na ono što smo videli u seriji, Bane Bumbar na aerodromu dočekuje starog ortaka Mikija Rubirozu, uspešnog biznismena iz dijaspore koji je posle mnogih godina svratio za vikend u rodni (Beo)grad i rešio da okupi staro društvo. Sreću se na carini, padaju jedan drugom u zagrljaj, ljube se: levi obraz, desni obraz… Rubiroza tu u magnovenju instinktivno staje, ali Bane bez pardona ubire i treći poljubac: "Sada se ovde ljubi tri puta", kaže mu Bane, uvodeći ga tim kao uzgrednim ritualom u ceo jedan novi svet, u kojem je Miki stranac, mada mu je naizgled sve poznato i blisko. Sredina je osamdesetih u Beogradu, negde na pola vremenskog i svakog drugog puta između opsade Kuće cveća od milionske ožalošćene porodice i cvetne opsade tenkova za Vukovar.

I Miki, šta će, otrlja se još jednom o Banetov obraz. Mali detalj, jedva primetan; jedan od onih koji govore umesto tomova. Onaj koji je jednom otišao iz grada od dva poljupca, vraća se, bar za jedan vikend, u grad od tri poljupca. Više poljubaca ne znači više ljubavi, naprotiv: u taj "višak" je upisano nešto zlokobno. Još ne znamo šta, ali osetljiviji senzori već naslućuju. Jer je taj treći poljubac, celov razlike, proškrgutana poruka nekome i nečemu, ne baš ljubavna. Ali nema veze, sve je to još tamo daleko, hajde da se zabavljamo, da se podsetimo mladosti srećno sćerdane u gradu od manje poljubaca i više radosti. Uslediće terevenka na jednom savskom splavu, još jednom ranom vesniku nečega što će u sledećoj dekadi postati morbidni simbol epohe. One u kojoj će tri poljupca postati nešto kao obaveza, a dva nešto kao subverzija.

Koliko se sećam, Jagode u grlu dočekane su od kritike pomalo mrzovoljno, a ni prođa kod "obične" publike nije mogla da se meri s onom koju su imale Grlom u jagode. Bar ovo potonje je sasvim normalno: film je pravljen s drugom vrstom osećanja, potrebe, namere, ambicije.

Kada sredinom sedamdesetih snimate nostalgičnu bildungsromanesknu seriju smeštenu u šezdesete – dakle, s toliko malim vremenskim odmakom da se još nisu ni spustili svi koji su otišli haj u letima hipijevštine – osvrćete se na hronološki sasvim blisko doba, naizgled previše blisko; pa opet, ono je u odviše toga sasvim različito, na globalnom nivou koliko i na jugoslovenskom, naposletku i beogradskom. Serija je, naravno, vrhunski televizijski rad, zato živi i posle četrdeset godina, a jedna od tajni njene svevremenosti jeste upravo i duboka ukorenjenost u konkretno vreme i prostor, do najsitnijeg detalja. Pa ipak, po naravi stvari, ona podleže i "optimizmu sećanja", kao i idealizaciji (sopstvene) mladosti: naporni su, dakako, ljudi koji od nje pate, ali se treba jako čuvati onih koji su je izbegli. Epizode se "dešavaju" u rasponu od petnaest do pet-šest godina pre realnog vremena nastanka serije. S filmom Jagode u grlu je drugačije: on nastavlja i pomalo sumira sudbine protagonista petnaestak godina nakon kraja šezdesetih i kraja vremena koje serija pokriva, ali je ujedno lociran u "realnom vremenu", onom istorijskom: sada nema odmaka, pred premijernim gledaocem je čista proza sadašnjosti. U toj sadašnjosti, pak, nije ostalo skoro pa ništa od poleta jednog zahuktalog društva, koje sada zatičemo u krizi vere, ideja, samopouzdanja, a bogme i sposobnosti za servisiranje najbanalnijih svakodnevnih potreba (o krizi servisiranja dugova u tvrdoj valuti da i ne govorimo). Istovremeno, životi Baneta, Boce, Mikija, Ušketa, Goce i drugih kao da su parodija svega u čemu smo ih ostavili s odjavnom špicom poslednje epizode serije. Ne, ne zato što im se snovi nisu ostvarili, to bi bilo još i lako, nego baš zato što uglavnom jesu, ali… ili to nisu bili tako dobri snovi, ili to nije bilo tako dobro ostvarivanje, ili svemu pa i njima ima rok upotrebe (koji je istekao), ili se kroz tzv. zreli život, od odjavne špice serije pa do pijanke na splavu nakupilo toliko trulih kompromisa, srednjih i osrednjih rešenja, poslova, ljubavi, brakova i uopšte života, da se sve zgrudvalo u jednu veliku, smrdljivu gvalju koja samo čeka da eksplodira. I eksplodiraće, naravno, svima u lice, rušeći ih jedno po jedno na olajisani brodski pod zasejan srčom. Pa dobro, ne izdiše se tu, na podu, poustajaće na kraju naši smoreni junaci, ali nešto – zapravo: ništa – više neće biti kao što je bilo. U ovakvim se noćima nepovratno stari, u njima se napokon osvešćuju porazi koji su neopozivi, bez šanse za revanš. Ko je pa, uostalom, taj protivnik od kojeg bi ga zatražio?

Zastrašujuće trezven film u kojem su svi trešteni pijani; niz isprepletenih priča o seriji ukrštenih intimnih nesreća i ludila dok se kao tačkica na rubu horizonta nazire jedno mnogo veće i opasnije, kolektivno. Antinostalgična (auto)subverzija za kakvu se mora biti ne samo vešt nego i jak da bi se uopšte usudio da je zamisliš, kamoli snimiš. Naizgledno uneređivanje po sopstvenom "kultnom" delu koje ovome ne oduzima ama baš ništa – samo ga čini vrednijim pamćenja jer postaje bliže i srodnije gledaočevom gorkom talogu iskustva. Film nesavršen u detaljima, besprekoran kao celina, a retrospektivno prepoznat(ljiv) kao nepogrešiv marker epohe. Sećamo li se filmova koji su tih dana "izazivali kontroverze"? Ne, zaboravili smo ih. Jer nam više ne govore ništa. Jagode u grlu, pak, sublimiraju osamdesete u našoj istoriji, naročito "beogradskoj" (za "zagrebačku" to je najbolje učinio Grlićev U raljama života) baš kao što i sublimiraju sredovečni angst u našim intimnim istorijama, izvrću nam utrobe i glave i duše, kao da se onaj splav silno ljulja pa svi besomučno povraćamo dok iz nas izlazi i ono za šta nismo ni znali da je ikada bilo unutra. Mogao bih ga gledati još mnogo puta, i nikada mi ne bi dosadio; druga je stvar – smem li to da učinim? Jer, Jagode u grlu mogu da budu opasne po duševni mir. One pritiskaju jedno duševno dugme koje bi trebalo nositi u onom nuklearnom koferčetu, pod šifrom. A praskozorni rezime na pijanoj lađi, dok orkestar Lepog Jovice, kao da je osvanuo poslednji dan na svetu, peva i svira Arsenovu O, mladosti pred svim tim umušenim, olupanim egzistencijama – koje su, dakako, naše, samo tada to možda nismo znali jer smo imali dvadeset godina, i igrali su nas vetropirasti Gala Videnović i Žarko Laušević – potresni je rekvijem svakoj suvišnoj nadi, svakoj olakoj iluziji. A opet, "na pola puta tek smo mi"… Stisni zube i duraj, brodolomniče, nema ti druge. Hteo si jagode, sad kusaj. I ljubi se u ovom gradu samo po dva puta, naravno. Toliko još možeš da učiniš za svoje dostojanstvo. Ajde, može i treći put, ali samo negde drugde, najbolje u Zagrebu, ako me razumete.

Iz istog broja

Mozaik Sajma knjiga

Knjige u ruke

Intervju: L’Orchestre d’hommes-orchestres

Dobro isplanirana celina

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Jubilej

Dvostruka nostalgija

Sonja Ćirić

Nezvanični

Bežeći od senke

S.Ć

Strip

Magnusovi kolaži fantazije

Nikola Dragomirović

Filozofija

Žilava biljka

Ivan Milenković

Povodom jedne knjige

Zanima me samo besmislica

Dejan Mihailović

Intervju – Zoran Hamović, direktor i glavni urednik Clia

Surova matematika opstanka

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu