Kultura

Intervju - Svetislav Basara, pisac i ambasador

Bekstvo u ambasadore

"Da još postoji ono gotovo mistično bratstvo književnih noćobdija, istinskih posvećenika literature, ne bi mi padalo na pamet da se ovim bakćem. Ali ostalo ih je samo nekolicina. Nema, dakle, tog sveta, kao što više nema ni mnoštva drugih dobrih stvari. Pesnici sa kreditnim karticama! Kuku! Pa, kad je tako, onda je bolje da budem činovnik visokog ranga. Na taj način ipak se jednom piscu povremeno moraju da obrate: Your Excellency!"

Bekstvo u ambasadore 1

Ukoliko i to nije paraistoriografska zamka, apokrif, metačinjenica ili proizvod neke druge postmoderne strategije, što se ne može sasvim isključiti kada je reč o Svetislavu Basari, ovaj pisac je rođen u Bajinoj Bašti 1953. godine. Objavio je niz romana, knjiga priča i eseja, ali je retko dobijao književna priznanja – primio je Nagradu Željezare Sisak za najbolju knjigu godine (1988) koja je dodeljena Fami o biciklistima, a tek nedavno i nagradu "Branko Ćopić". To ga nije obeshrabrilo da napravi lom na književnoj sceni, rušeći sve ono što je srpsku prozu činilo sterilnom, dosadnom i nemoćnom. Kao što je pisao puno, Basara se puno i sukobljavao, i to sa mnogima, ljudima i idejama – Miloševićevim duhovnim ocem Dobricom Ćosićem, "partizansko-četničkim trojkama" književnih žirija, "frustriranim, pohlepnim i guzatim babama" iz nevladinih organizacija, Akademijom "kao nacionalnom sramotom", nacionalistima, psudomitomanima, duhom Vuka Karadžića, Azijata…, i širio bi se taj spisak dalje, da Svetislav Basara nije otišao na mesto ambasadora SCG na Kipru. Njegov poslednji roman Džon B. Malkovič objavljen je u ediciji Narodne knjige.

"VREME": Možda ambasadorsko mesto nekome izgleda kao pokušaj kompenzacije za književne nagrade koje su vas uporno zaobilazile ali, šta vam je zapravo doneo život diplomate na Kipru: potvrdu klišea o lagodnom životu u "visokom društvu" ili naporan rad državnog činovnika?

Pre svega: promenu. Veoma je dobro praviti rezove i prekide u životu. Tako se izbegava najopasnija od svih opijenosti, opijenost rutinom koja omogućava egzistenciju lišenu napora. Na drugom mestu, to je vreme koje provodim daleko od Srbije i Beograda. Možda izgleda paradoksalno, ali mnoge stvari u zemlji postale su mi jasnje sa ove udaljenosti. Ja sam prilično lagodno živeo i u Srbiji, a ako kao "lagodnosti" podrazumevate stereotipe o diplomatiji, onda vam moram reći – a sve diplomate će to verujem potvrditi – da su holivudske dimenzije diplomatije, prijemi, itd. u stvari najdosadniji i najzamorniji momenti. Isto tako, corps diplomatique, bar danas i bar na Kipru, ni u kom slučaju nije deo "visokog društva". To je svet krupnog biznisa, lepotica, jahti i svega što uz to ide, koji je hermetički zatvoren. Politika, sledstveno i diplomatija, za njih je samo jedan od servisa. Da budem iskren, ni posao nije previše naporan. Ovaj svet postaje svet politički korektnih činovnika. Tu se ništa ne može promeniti. Da još postoji ono gotovo mistično bratstvo književnih noćobdija, istinskih posvećenika literature, ne bi mi padalo na pamet da se ovim bakćem. Ali ostalo ih je samo nekolicina: Branko Kukić, Aca Sekulić, Novica Milić, Jaša Grobarov. Nedavno su velikog pesnika Branu Petrovića na dnevniku RTS-a ispratili na onaj svet kao "urednika ‘Vidika’ i kolumnistu NIN-a". Nema, dakle, tog sveta, kao što više nema ni mnoštva drugih dobrih stvari. Pesnici sa kreditnim karticama! Kuku! Pa, kad je tako, onda je bolje da budem činovnik visokog ranga. Na taj način ipak se jednom piscu povremeno moraju da obrate: Your Excellency!

Da li prednosti zbog kojih ste se tokom izbora opredelili za taj posao i dalje pretežu nad njegovim nedostacima? Koliko je uspešan taj projekat samodisciplinovanja razbarušenog spisateljskog života nečim poput radnog vremena, pristojnog ponašanja, utegnutih odela ili protokolarnih susreta i razgovora?

Radno vreme jednog ambasadora je prilično fluidno. I treba da bude takvo. Kad sam bio na pripremama, iskusni diplomata koji nam je držao predavanje, rekao je da su najgori oni ambasadori koji vreme provode u kancelariji. Znači, kontakti. Što se samodisciplinovanja tiče, uspelo je u potpunosti. Ja sam ceo život bio free lancer; bilo je to dobro jer sam sve vreme mogao da posvetim literaturi, bez rasipanja energije na druge stvari. Ali, vremenom sam ispekao zanat. Kad smislim šta da pišem, što je sve teže, ne treba mi više od četiri do pet meseci da to ukucam u kompjuter. Ostaje, dakle, veća polovina godine koja se traći na ugađanje sebi. Te da odem ovamo, te da odem onamo. Hajde sa mora na planinu, sa planine u ravnicu… Jednostavno, u jednom momentu sam shvatio da trošim ogromnu energiju i prilično novca na suzbijanje dosade. Ćorav posao. Posao ambasadora me prikiva za jedno mesto i daje mi neophodni okvir obaveza, ostavljajući istovremeno sasvim dovoljno vremena za literaturu. Jedini problem sa odelom jesu paklene temperature na Kipru tokom leta.

Čini se da bi Svetislav Basara, nekadašnji član rok sastava Punk Floyd i zakleti protivnik radnog vremena kafića i noćnih klubova, poznat pod nadimkom Lale Bas, bio nemalo iznenađen kada bi na ulicama Nikozije naleteo na Njegovu Ekselenciju, Svetislava Basaru?

Pa, ne bi se previše iznenadio. Osim ako bi naišao u momentu kada krenem na neku zvaničnu priliku. Kako rekoh, klima uslovljava da se, osim kada je to protokolom predviđeno, svi odevaju što je moguće ležernije. Uostalom, ni onaj iz Punk Floyda nije obraćao previše pažnje na to kako je ko odeven. Štaviše, ako se sećate ’79. i ’80, styling Punk Floyda bio je u duhu Novog talasa: odela, kravate, istina pokupljena iz roditeljskih fundusa, ali to je to.

Da li se neko tu možda lažno predstavlja(o)?

To je već teško pitanje. Ja uopšte ne volim da se predstavljam. Mučno mi je da, prilikom upoznavanja, ako me neko pita, prevalim preko usana: "Pisac!" Da li zato što sam skroman ili što ni sam ne verujem u to, ne znam. Mislim da je stavljanje znaka jednakosti, u optici koju ja usvajam, između jednog čoveka, mikrokosmosa i efemernosti bilo koje profesije, još jedna od velikih podvala ove sumorne epohe. Često nailazimo na tužne slučajeve u kojima profesija "proguta" mikrokosmos. Danas je to u svetu, a sve više i kod nas, redovna pojava. Ljudi pretvoreni u biomehaničke organizme čiji su svi potencijali u službi profesije i nekakve "efikasnosti". To je razlog idiotske svetske kampanje protiv pušenja i alkohola. Ti agensi, naime, alkohol posebno, u stanju su da oslobode potisnute sadržaje. Alkohol ne, ali Tranex i čitava serija tableta za kretenizaciju i paralizovanje slobodne volje – to da. Treba uvek iznova gledati Matrix. S tim što valja znati da u onim kapsulama nisu tela, već umovi.

Mislite da sveprožimajući proces merkantilizacije nastoji da i same ljude, preko njihove profesije, pretvori u robu sa određenom tržišnom vrednošću?

Apsolutno! I to je prihvaćeno kao nešto normalno. Malo-malo, pa u novinama nalazimo izjave tipa: "Ja puno ulažem u sebe!" ili "Radim na sebi." Karijera je na izvestan način postala religija u kojoj je čovek istovremeno i objekat divinacije, i prvosveštenik, i vernik. Ali, ja se ne bih previše uzbuđivao zbog toga. To je etapa koja se mora preći. Zapadna civilizacija se nalazi u poslednjoj fazi opadanja. Mada preko okeana, u centralnoj i zapadnoj Evropi priviđaju nekakav uspon, ono što nas čeka u ne tako dalekoj budućnosti jeste slom. Raspadanje teritorija, rasulo državnosti i principa hijerarhije na Balkanu, daje zapadnom svetu iluziju da je kod njih sve u redu. Ali nije. Daleko od toga. Ti procesi će se širiti kao kuga. Uostalom, zašto da ja pričam o tome. One koje to može interesovati uputio bih na Špenglera koji je u Propasti zapada do u detalje opisao procese degeneracije. Nedostaju samo imena. Čak je odredio i datum: 2011. Podsećam da je Špengler Prvi svetski rat predvideo za godinu u kojoj je i počeo: 1914.

Bolje da se vratimo na komercijalizaciju. To je otišlo tako daleko da je i rat postao roba. Proizvod. Pogledajmo kako započinju ovi postistorijski ratovi. Imamo fundraising! Pa marketinšku kampanju. Pa kada više od 50 odsto populacije pokaže interesovanje za proizvod, koje se još eufemistički naziva "podrška", ratna mašinerija kreće u akciju. Taj eksport ratova, uveren sam, ima za cilj odlaganje građanskih ratova u državama koje ih pokreću. Ako vodimo rat na strani, nemoguće ga je imati kod kuće. Osim toga, ratovi daju impuls proizvodnji. Na kraju, ova civilizacija neće nestati u kataklizmi. Jednostavno će bankrotirati.

Možda je ta lekcija mogla da se nauči mnogo pre Matrixa jer se između realnosti i fikcije dugo vodila mrtva trka, da bi sami događaji, u poslednje vreme, išli za prsa ispred same moći zamišljanja?

To je zato što ovaj svet više ne vode vizionari nego trgovci. Tačnije, trgovačke sluge. Samo su ljudi bez imaginacije u stanju da iniciraju nezamislive događaje. Uzmimo Miloševića i Tuđmana kao dioskure. Dva činovnika. Stvorenja bez duha. Dva višećelijska organizma. Pa zamislimo da je neko ponudio Markizu de Sadu da pusti mašti na volju i da projektuje rat u bivšoj Jugoslaviji. Pobeđuju naši favoriti. Ubedljivo.

Ukoliko bismo sledili vašu sliku sveta može se pretpostaviti da to nije posledica slučajnosti, već da je i taj istorijski kovitlac deo nekog plana. Zašto bi, u tom slučaju, njegov Tvorac toliko ponižavao biće koje je stvorio po obličju svome?

Bekstvo u ambasadore 2
NA RADNOM MESTU: Svetislav Basara u Nikoziji

Podsetio bih da je orgija ponižavanja i dehumanizacije započela onoga trenutka kada je stvorenje donelo odluku da nije stvoreno i da može da sopstveni identitet i blagostanje izgradi sopstvenim snagama. Opadanje sveta jeste deo božanskog plana. Drugačije se kasnije ne može uzdići. Uzmimo to ovako: nas dvojica možemo stariti, gubiti snagu, bolovati, ali to uopšte ne nameće potrebu da vi ili ja zlostavljamo jedan drugog. To je stvar slobodnog izbora. Isto je tako na makroplanu. Shvatanje istorije kao stihije koja je determinisana, čist je marksizam. Iza svakog zla, iza patnje svakog deteta, iza svakog razaranja stoji nečija svesna odluka i zloupotreba slobode.

Zašto onda nije došlo do drastične promene u načinu života kada su ljudi to i ovde shvatili, devedeset pet odsto punoletnog stanovništva izjašnjava se kao religiozno?

Eh, ovde se pod religioznošću podrazumeva i vera u Deda Mraza, i astrologija, i gledanje u šolju. Sumnjam da je toliki procenat ljudi zaista religiozan. Ne znam otkuda ti podaci, ali toliki procenat pobožnih krajnje mi je sumnjiv. Teško da ih je toliko bilo i u društvima iz XIV veka. Možda je to negativ ovdašnje sklonosti za kolektivnom saglasnošću, iste one koja je na Titova i Miloševićeva birališta izvodila otprilike isti broj glasača. Ne bi me uopšte začudilo. Vremena su teška, zemaljski fundusi iscrpeni, ljudi se okreću nadnaravnim silama ne bi li rešili svoje probleme. Uopšte, sklonost Srba da zahtevaju da se njihove stvari reše na nekom višem mestu, u komitetu, u vladi, u državi, na nebu – već je legendarna. A to je strategijska greška.

Kako se Vaše hrišćansko stanovište, u kome nema mesta za kategorije krvi i tla, uklapa u ono što trenutno zagovaraju čelnici DHSSa, stranke kojoj pripadate? Vladan Batić je za tu prigodu čak i naprasno progovorio jezike koji nisu previše omiljeni na ovim prostorima, ponavljajući neprekidno "Srbija uber alles".

To je moj lični stav. Niti mogu niti želim da svoje poglede namećem celoj stranci. A verovatno bi me i ismejali. Na ravni politike, to je legitimno. Batić je procenio, ispravno ili ne to je druga stvar, da većina populacije podržava ideju nezavisne Srbije i čovek, budući političar, igra na tu kartu da bi dobio što više glasova. Šta se tu može prigovoriti. Možda bi bilo interesantnije postaviti to pitanje nekom iz integracionističkog, ekspertskog i hiperjevropskog G17 plus.

Kakvo je Vaše mišljenje o tome? Da li osećate konflikt između zastupanja državne zajednice i stranačkog interesa koji je direktno suprotstavljen toj državi?

Nema konflikta! U zvaničnim prilikama govorim ono što je zvanična politika državne zajednice. Lično, iz nekih svojih razloga koji nemaju veze sa politikom, ja sam želeo da Srbija i Crna Gora ostanu u jednoj, makar i labavoj zajednici. Ali, isto tako ne mislim da bi bilo tragično da svako krene svojim putem. Praktično, to je već ostvareno.

Možda je na talasu petooktobarskog entuzijazma izgledalo drugačije, ali sve više postaje očigledno da nije bilo dovoljno promeniti jedan režim, isporučiti Miloševića Hagu i razjuriti njegove marionete sa rukovodećih mesta?

Očigledno nije bilo dovoljno. Peti oktobar tu nije doneo nikakvu promenu. Nije se ni pokušavalo. Promena režima i politike ne rešava ništa ukoliko mentalitet ostaje isti, a ostao je isti. Među nekoliko motiva zbog kojih sam se odlučio da privremeno odem u diplomatiju jedan od najvažnijih bio je – bekstvo! Baš tako. Od šestog oktobra 2000. naovamo, moj mobilni telefon je počeo da se topi. Zahtevi, ne molbe, da ovom ili onom nađem stan, da vršim pritisak da ovaj ili onaj položi ispit… Svašta… Kada je Vladan Batić postao ministar pravde, stvar je poprimila groteskne razmere. Ja znam veoma, veoma mnogo ljudi, pola Srbije se tuži sa drugom polovinom; bilo je tu urgencija da vadim ljude sa dugogodišnjih robija, da sprečavam ili odlažem krivične postupke. Ludilo. Naravno, moj odgovor je bivao – klik! Onda su u interni opticaj puštene glasine da me je vlast pokvarila i da sam zaboravio stare prijatelje. Bilo je to drugo razočaranje.

Prvo je bilo devedesete godine. Do tada sam mislio da smo narod koji grca pod komunistima i da će višepartijski sistem omogućiti brz preobražaj u demokratsko duštvo. A alternativa je pronađena u opsednutosti četništvom. I onda godina 2000. koja otkriva da ovde, u svim segmentima društva, vlada Bantu logika: "Do sada su oni nama otimali stoku i žene, sada ćemo mi to da radimo." Sa takvim mentalitetom ne može se zahtevati kvalitetniji život. Ako "kvalitetniji" podrazumeva više novca, stanova, automobila, a mislim da podrazumeva. Kvalitet života je uslovljen kvalitetom ljudi. Kvalitetom kulture u najširem značenju te reči. Ili je bolje da to predstavim jednačinom. Šopenhauer, Hegel, Niče = BMW; Vuk Karadžić, Dositej Obradović = YUGO. Religija je pre spas od takvog društva nego sredstvo da se ono promeni.

Međutim, isto tako, ovde nije bilo volje, želje ni spremnosti da se stvari radikalno menjaju. Da se menja sama matrica. I to ne samo kod političara. Ne poznajem ove mlađe, ali u staroj gardi, osim pokojnog Zorana Đinđića, na prste ruke se mogu izbrojati ljudi koji uopšte imaju ideju šta je država. Za veliku većinu i dan-danas to je kult, nešto u vezi sa magijom, nešto što donosi moć. Međutim, "politis" na grčkom znači "građanin". Odatle se izvodi još jedna reč: "politismos" koja znači – ko bi rekao – kultura. Ako ostavimo po strani terminološku zbrku, videćemo da je politika u suštini organizacija gradova i komunikacija između njih. Ako pogledamo naše gradove i puteve koji ih spajaju, dobićemo vernu sliku naše politike. Na sreću, tu nešto počinje da se radi.

Koliko ta mučna tranzicija vaše literarne Etrascije u zemlju koja još nema ni imena, dovodi u pitanje opredeljenje, da li je nakon političkih promena vaš politički angažman iscrpljen?

Ne vidim šta bih više tražio u politici nakon povratka sa Kipra? Moj politički angažman ionako se svodio na govorancije po mitinzima i pisanje članaka po novinama. Na kraju krajeva, neuporedivo sam više zainteresovan za Civitas Dei nego za Civitas Terrena.

Drugi se, međutim, sumanuto bore da dokažu kako upravo oni predstavljaju spas za postmiloševićevsku Srbiju, tako da je žudnja za funkcijama postala gotovo jedini cilj bavljenja politikom; otkuda toliko mesijanskih likova na jednoj maloj, urušenoj političkoj sceni?

Da bismo bar delimično pronašli odgovor na to pitanje moramo se vratiti u prošlost. U jednu kulturološku bitku koja je vođena u prvoj polovini XIX veka, a koja je vrlo slična bici koja se vodila poslednjih petnaest godina, i koja još uvek traje. Naime, na sukob azijatske i evropske Srbije. Geografski i istorijski mi smo pozicionirani na tu granicu, to je udeo determinisanosti. Na nama je bilo (i jeste) da izaberemo gde ćemo se prikloniti. Endemska, možda i genetska sklonost ka idiotskom spektakularizmu doprinela je da presudnu borbu dobiju Azijati predvođeni Vukom Karadžićem, uništiteljom jezika, mrziteljem religioznosti, visoke kulture, duhovnosti i otmenosti. Osim svega toga – i lopovom. Sve po čemu je poznat pokrao je od Save Mrkalja, koga ne treba žaliti, jer znamenito "najsavršenije pismo na svetu" daleko je od svakog savršenstva. Fonetika srpskog jezika ne može se ugurati u trideset Vukovih slova, to će vam reći svaki lingvista. Privatno, naravno. O tome se ne govori u javnosti. Pa postavimo to ovako. Kada je nacionalno pismo laž, šta očekivati od ostalog? Takvim pismom se mogu pisati samo laži. Nadalje, naša istorijska "realnost" sastavljena je od slepačkih pesama, poskočica, bajki, basni i poslovica. Tu se ništa nije promenilo do danas. Šta očekivati od politike u jednom takvom ambijentu? Ono što se ovde naziva politikom pre je šamanizam, nego organizacija kulturnog prostora. Pokojni Zoran Đinđić počeo je da ugrožava takav model politike i azijatska interesna zajednica se nije smirila dok nije ubijen.

Čini se da se u pozadini fronta najžeća bitka vodi oko mesta i načina (kolektivnog) pokajanja za počinjena zlodela prema drugim narodima. Kako je jedan takav čin, koji se obično obavlja u tišini saučešća prema prema žrtvama, postao predmet pijačnog licitiranja?

Demagogija! Iz nekog razloga ovde se ima puno obzira prema nekom neodređenom, maglovitom, pretpostavlja se brojnom delu populacije koji je, eto, osetljiv na nacionalni ponos i koji ne voli da čuje ništa loše o Srbiji i Srbima. Međutim, gurajući stvari pod tepih, problem se samo odlaže i čini težim, pa će jednoga dana, a on mora doći, naša deca imati da čuju mnogo gore vesti nego što bismo mi morali da ih slušamo u ovom trenutku. Jedan od najvećih problema nove vlasti jeste u tome što ona nije preuzela vlast. Bar ne u potpunosti. Vlast, kako i sama reč kaže, implicira da se neke stvari moraju i nametnuti. Osnovna karakteristika zrelosti, individualne ili kolektivne, jeste preuzimanje odgovornosti. Tačno je da nova vlast nema nikakvog ličnog udela u zločinima, ali je isto tako tačno da je promenjena samo ona, a da je narod ostao isti. Stav: jeste, mi smo pobili 1000 ljudi, ali oni su pobili 750, što je više ako se uzme u obzir broj stanovnika, ne vodi nikuda. Jedan simbolički gest državnog pokajanja, poput onog koji je svojevremno učinio Vili Brant, lako bi mogao od neprijatelja da napravi prijatelje, da ne govorimo o pozitivnom odjeku u svetu. Svetsko javno mnjenje voli jake utiske, bili oni negativni ili pozitivni. Koliko sutra bi se pojavile sledeće reakcije: "Dobro, Srbi su priznali i pokajali se. Šta vi imate da kažete, gospodo?" Verujem da se o tome razmišlja, ali u tim razmišljanjima uvek lebdi lik prosečnog Srbina glasača koji sedi do grla u blatu, pije šljivovicu i tera inat celom svetu. Opšte pravo glasa jedna je od najvećih tragedija ove epohe.

Kao da se antagonizmi koji postoje na društvenoj sceni neprekidno prelivaju iz jedne sfere u drugu: iz politike u nevladin sektor, iz te sfere u kulturu, iz kulture u obrazovanjeotkrivajući marljivi rad pojedinih lobija. Oseća li se njihovo delovanje u vrednovanju savremene književnosti?

Na ovom prostoru je veoma teško razdvojiti politiku od bilo čega drugog. Nedefinisana politika, koja je više metafizički nego sociološki fenomen, za posledicu ima i nedefinisane državne granice, da ne govorimo o nedefinisanim kriterijumima u vrednovanju književnosti. Kao u politici, i u literaturi postoji nekoliko interesnih zajednica koje će svim silama protežirati dela autora koja afirmišu "vrednosti" na kojima te zajednice počivaju, ne dajući ni pet para za estetiku. Kakvu estetiku, za elementarno poštenje. Kada sam jedne godine javno ukazao na nevešti lopovluk seljačkog lobija, pejzani su uzvratili optužbom da mi je krivo što nisam dobio "NIN"-ovu nagradu. Poenta je u tome da sam samo javno rekao ono što su i vrapci znali: da je nagrada dodeljena šest meseci unapred, i da je intevju sa dobitnikom napravljen pre nego što je objavljena odluka žirija. Da se ne dangubi! Ti šibicari još dodeljuju nekakve nagrade. Još su na braniku srpstva, u rovu, pod stolom u Šumatovcu. Neki, bogme i u ambasadama. Mašala! Bolje je to izraziti još jednom jednačinom. Takva kulturna atmosfera = YUGO!

Kako doživljavate stav književne kritike koji se često može čuti, da je Vaše najbolje delo, a reč je o Fami o biciklistima, nastalo na samom početku spisateljskog puta, pre skoro petnaest godina, što indirektno obezvređuje niz vaših novijih knjiga?

Da, tako je to sa Famom. Sve ostale knjige su nekako u njenoj senci, pa je čak i Na Gralovom tragu, Famin roman blizanac, možda i koherentniji tekst, imao nesreću da se pojavi neposredno posle, i da prođe gotovo nezapaženo. Famina fama neprestano lebdi i nad mojom glavom. Ali, mislim da sam uspeo da se oslobodim te matrice. Morao sam da krenem u drugom pravcu, makar i po cenu da napišem nekoliko objektivno neuporedivo slabijih knjiga. Čije mi je pisanje, začudo, predstavljalo mnogo veći napor. Ali, tako je to kada nešto krene dobro… Famu sam napisao veoma lako, u odličnom raspoloženju, u pauzama jurcanja i neopisivog zezanja. Tako, ne primer, sedim i pišem, ispred moje zgrade se zaustavlja auto, drugari trube da se krene na Zlatibor, ja prekidam pisanje, napišem ispod, u zagradama – "ostatak rukopisa nečitak zbog vlage", i sve se nekako uklopi. Da, moja ekipa je "kriva" ili "zaslužna" za sve nečitke, izgorele i izgubljene rukopise u tom romanu.

S druge strane Svetislav Basara se pretvara u neku vrstu književne institucije: to ime već odavno ne propušta enciklopedija Britanika, izlaze sabrana dela, pišu se studije i diplomski radovi, u omiljenom kafiću iz mladosti visi mumificirani bicikl kao neka vrsta tajne posvetejoš bi samo trebalo da se pored nekog dragstora pojavi mermerna tabla na kojoj će pisati – "Na ovom mestu je S.B. popio svoje prvo pivo". Šta je teže, trpeti osporavanja ili tapšanja po ramenu?

Od svega toga najdraži mi je bicikl u kafiću Bumerang u kome danas sedi četvrta generacija gostiju, koja se i ne seća vremena kada je u Užicu biciklizam bio metafizička disciplina. Nisu osporavanja prijatna, naravno, ali su mi ipak draža od tapšanja po ramenu. Sad, da me neko pita šta mi smeta u glasnim pohvalama, u pokušajima idolizacije, ja ne bih znao tačno da kažem. Volim suptilne pohvale poput onog bicikla u kafiću, diskretnog omaža mog prijatelja arhitekte Mikice Jovanovića koji je radio enterijer. Ili poput ove, najvećeg priznanja koje sam dobio: Posle neke promocije u Biblioteci grada Beograda, prilazi mi jedna devojka, predstavi se i kaže: "Ja sam feministkinja, nisam mogla da smislim ni vas ni vaše knjige. Onda je došlo bombardovanje, pročitala sam jednu, i potom sam pročitala sve ostale."

Možda će vaš novi roman konačno raspršiti famu koja preti da postane veća od fame o kojoj ste davno pisali?

Ko to zna? Mada sumnjam. One vedrine kojoj Fama toliko duguje više nema niti je ona, posle svih ovih mučnih godina, više moguća. Ne opterećujem se time. Videćemo.

Iz istog broja

Duško Vujošević

“Do medalje sa 100 posto”

V. S

TV manijak

Softveraši slušaju savest

Dragan Ilić

Knjige - B. B. Kebra

Bez dugih solaža

Teofil Pančić

Strip

“Warburger”

Dejan Anastasijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu