Kultura

Pisci o slikarima – O Draganu Matiću

Azurni avgust 2

Azurni avgust

U ovom kratkom tekstu neću se osvrnuti na rad Dragana Matića (Novi Sad, 1966) u umetničkim grupama Mutliflex, Art Circus i Happy Trash Production, čiji se stav prema umetnosti i društvenoj stvarnosti razlikuje u nijansama, baš kao što je različit, odnosno sličan, zavisi od perspektive, i u umetničkoj produkciji koja obuhvata video radove, performanse, kolaže, skulpture, fotografije, slike u užem i širem smislu, zvuk. Ono što im je na prvi pogled zajedničko jesu poentirani vic, provokacija i oneobičavanje, ali ni to neće biti predmet mog teksta, baš kao što ni potraga za Matićevim uticajem na njihovu produkciju ili, sa druge strane, uticaj njenih članova na njegov samostalni rad to neće biti. U tekstu, takođe, neću ništa reći o Matićevom foto i video stvaralaštvu, iz čega proizilazi da ni reč neću prozboriti ni o njegovom radu sa umetnikom Vladimirom Frelihom iz Hrvatske, niti sa novosadskim umetnikom Draganom Živančevićem. Ovde želim odmah da obelodanim da isto tako nemam nameru da retrospektivno govorim o Matićevoj angažovanoj umetnosti, o reakciji, čitanju, razumevanju i rafiniranom protestu na društvenu i političku stvarnost u Srbiji, od zlosrećnih godina sa S. Miloševićem do današnjih, demokratskih i ne, godina. Matićevo celokupno stvaralaštvo je izvan svake sumnje veoma uzbudljvo, a predstaviti ga jasno i detaljno kako to ono zaslužuje na samo nekoliko stranica mi se čini nemoguće iz nekoliko razloga. Zbog toga mislim da je mnogo bolje i plodnije pokušati da kao umetnik reči opišem i predstavim njegovo slikarstvo koje me najviše "pomera", inspiriše na razmišljanje i koje se u nekim svojim momentima dotiče i mog životnog iskustva i umetničke poetike. U okviru njegovog slikarstva, koje poznaje figurativne kao i apstraktne faze, najlogičnije mi je da se skoncentrišem na tri, odnosno četiri ciklusa slika iz njegove, uslovno rečeno, figurativne faze: "Špilhozne", "Prva znanja", "Vreme i ožiljci" i "Špilhozne revisited" (radni naslov) i predstavim ih, koliko je to moguće, celovito, što će neminovno rezultirati u fragmentarnosti, jer svako predstavljanje jednog umetničkog dela jeste po logici stvari uvek i zauvek fragmentarno. Vrlo nevoljno ću stoga ostaviti za neku drugu priliku pisanje o ostalim Matićevim slikama, koje su često zamišljene i izvedene kao ciklusi, pa čak i ovaj koji je još u razvoju (mada je pisati o tim slikama u nastajanju podjednako, ako ne možda i uzbudljivije i izazovnije nego o ovim već gotovim), a čija je već prva slika "Uteha pokajanja", koju sam imao prilike nedavno da vidim, izvanredna kako zbog kolorita, tako i zbog scene u kojoj možemo da prepoznamo daleki eho renesanse, ali i sna, koji je važna inspiracija u Matićevom slikarstvu.

Odstupajući od najprirodnijeg načina susreta dvaju umetnika, u ovom slučaju slikara i pisca, koji bi normalno rezultirao u dijalogu između slike i teksta, neću se prepustiti najlakšem i najprijatnijem poslu koje bi bilo pisanje priča ili pesama po Matićevim slikama. Sumnjam da bih time na jednostavan način uspeo ispričati zašto mi je ovo slikarstvo važno. Zašto posedujem neke od Draganovih slika.

Ciklus "Špilhozne" je nastao u periodu pred jugoslovensku ratnu katastrofu 1990-1991. godine i sastoji se od trinaest slika u tehnici ulje na platnu (ciklusu pripadaju slike Angel i Autoportret). Već sam naziv ciklusa nas asocira na detinjstvo i služi kao putokaz, kao ključaonica kroz koju treba da posmatramo i vidimo ove slike. Pretpostavljam da nije slučajno što je slikar upravo tih godina pokušao da pozicionira i svoje detinjstvo i sebe u njemu, kao i sebe prema tom prošlom svetu. Može li umetnik u svom stvaralaštvu da izostavi, preskoči period svog detinjstva? Može, naravno, u to ne treba da sumnjamo, ali retko će to uraditi neko ko u suštini poseduje duboku i elegantnu osećajnost. Za Matića detinjstvo, da odmah razjasnim i sebi ovu njegovu temu o kojoj želim da pišem, nije opsesivna i nije lajt-motiv. Ona je samo jedna od njih nekoliko, ali je nesumnjivo najintimnija i najliričnija.

Bezbrižne igre u dvorištu okruženog zgradama1. Letnja dosada, avgustovske usamljenosti. Zelene, bujne krošnje topola u kojima se zapleo pisak voza sa obližnjih pruga. To je ono što možemo, a i ne moramo da vidimo na ovim slikama. Slikar nam dočarava pojedine događaje i atmosferu iz svog detinjstva, a on to čini skoro kao (lirski) pesnik. Nema puno okolišanja, on uranja naglavačke iskreno i u bol i u radost. I još nešto je kod Matića pesničko, a to je korišćenje metafore. Junak ovog ciklusa je krhki dečak sa krilima, tanani anđeo. Centralno na ovim slikama je njegova igra, osećanja i preživljavanja događaja i misli, bilo da je sam ili u društvu druga, drugog dečaka-anđela. Čak i kada Matić, odstupajući od većine slika u ovom ciklusu, slika svoj autoportret sa bradom odraslog muškarca, on je, u stvari, još uvek taj dečak sa ostalih slika, krhak sa krilima anđela. Slikar nam prikazuje sebe pomoću metafore anđela da bismo se u njemu prepoznali i mi sami i vratili se pomoću njegovog u naše zaboravljeno detinjstvo, u njegove prijatne i/ili manje prijatne momente.

1 Matić je odrastao u mom komšiluku, na Detelinari, u Novom Sadu.

Postoji na ovim slikama, međutim, i nešto uznemirujuće što nije odmah lako definisati. Verovatno su to izduženi gornji i donji udovi dečaka, ili je to pak izdužena glava, kao kod novorođenčeta? (Pitanje je, naravno, zašto se slikar odlučuje da na taj način prikaže ono anđeosko u nama?) Ili je to možda napaćeno i tužno lice, skoro kao u Ecce homo starih majstora renesanse i onih posle njih, jedino što venac od trnja ovde nije namerno naslikan? Ili je to očajnički plač bolno razjapljenih ustiju dečaka/anđela ili je to možda u stvari urlik? I zašto? Svako može za sebe da odluči. U tu idilu dečaštva i odrastanja Matić je neprimetno uslikao, dakle, i bol i patnju bez kojih ne bi postojali ni radost ni smeh.

Sve ove slike karakteriše jednostavnost, ogoljen jezik, rekao bih, da govorim o pesniku. Bez okolišanja i zavodljivog enterijera ili eksterijera koji bi gledaocu odvukao pažnju slikar nam prikazuje suštinu svog sećanja. A to je lirsko opisani svet koji je izmešten u neki nedefinisani prostor, gde ne postoji gore ili dole, levo ili desno. To je onaj neuhvatljivi prostor sećanja ili sna, u čemu je uostalom razlika? A boje, plava, u nekoliko nijansi, znak su čistoće, označavaju prostor raja.

Ciklus slika "Prva znanja" nastao je 1992. godine i on se nadovezuje na prethodni, ali pravi korak napred, više u slikarskoj elaboraciji, u formi i koloritu, nego tematski. Jer, detinjstvo je glavna tema i ovde. Dečaka je, međutim, teško prepoznati. On liči na nepravilnu geometrijsku formu ili na jednoćelijsko biće. Time slikar pravi distancu prema svojoj prošlosti. Skida teret sa svojih pleća. U ovom ciklusu zbog toga osećanja nisu naglašena, ona su prisutna, ali nisu više važna. Može se i bez njih. Ove slike su najava izlas ka iz detinjstva, iz čitavog tog idiličnog ili ne, ali mitskog vremena. Za kojim se u nekim trenucima čezne, kao za snom koga se više ne sećamo, ali ukusa višnji iz njega, neizbrisivo. Ne može se doveka živeti u prošlosti, kaže nam slikar. I još: Ne mogu se doveka prežvakavati iste scene, preživljavati isti dani. Matić svesno i namerno ostavlja svog anđela, sebe iz prošlosti, tamo u avgustovskim gluvarenjima pred zgradom. U klikeranju u prašini, dok se pisak voza zapetljava u zelenim i bujnim krošnjama topola. Sledeći Matićev ciklus slika "Vreme i ožiljci" nastaje takoreći odmah nakon drugog, u rasponu od 1992. do 1994. godine, i on je logičan nastavak autobiografskog koncepta (detinjstvo i odrastanje). On, međutim, ne pripada figurativnoj, nego apstraktnoj fazi u Matićevom stvaralaštvu. Većina slika iz ovog ciklusa nosi naslov "Ožiljci vremena". Jedna od njih je pred nama: mali plavi kvadrat, na za nijansu svetlijoj plavoj površini. Na njima leži, a ja zamišljam da ih povezuje, žuta i naizgled ravna, ali na gornjem kraju jedva primetno iskrivljena linija. Kao ogrebotina sečiva ili mačjeg nokta. "Meditation Time" je naslov ove slike. Mi u vremenu, u istoriji. Jedva primetni, skoro ništavni. Dopada mi se da tu ogrebotinu čitam kao ožiljak vremena na koji niko nije imun, a o kome meditira slikar. O kome možemo i mi, zapitavši se ovog momenta koje rane i koje ožiljke nosimo iz pređašnjih godina i koliko imamo snage za nove, bilo da se radi o lakšim ili težim od već zadobijenih? Da li smo podjednako spremni za one za koje postoji melem i za one u koje so kao sneg neprestano pada? Ovaj treći ciklus je završno poglavlje detinjstva i odrastanja, i čini mi se sasvim logično da figurativnost prva dva ciklusa ovde nije mogla da bude upotrebljena. Za kontrapunkt, za promenu, za iskorak je bio potreban upravo ovakav način slikanja. Samo na taj način je slikar mogao da poveže prošlost sa sadašnjošću, da lično predstavi kao univerzalno.

Četvrti, nedavno završen ciklus slika očigledan je povratak temi od pre dvadeset i pet godina. Zbog toga i nosi radni naslov "Špilhozne revisited" ili "Skice". Ako su "Vreme i ožiljci" završno poglavlje, onda je ovaj ciklus epilog. Matić se na ovim slikama, a ima ih osam ukupno, vratio figurativnom slikarstvu. Anđeo-dečak je ponovo sa nama. Promene u odnosu na prvi ciklus su očite. Kolorit je na slikama puniji i raznovrsniji, mada se stiče utisak da su tamne boje u nadmoći. Dečja igra, perspektiva, nestale su. Umesto njih dominiraju tri teme: raskršće pred kojim se neprestano nalazimo, odlučivanje i umiranje, odnosno smrt. Tri slike nose zajednički naslov "Vojnik sudbine" i diferencirane su brojevima.

Svet je kod Matića, dakle, poprište večite borbe za sopstvenu ili protiv sopstvene sudbine? To je novi momenat kod njega, rekao bih, meni nepoznat do sada. Naravno, ne mogu, a da ne budem dovoljno obazriv sa ovakvom definicijom, nesiguran u kolikoj meri je ovaj njegov pogled koji mu pripisujem u stvari kontaminiran mojim tumačenjem, mojim viđenjem sveta. I tu, u tom svetu, kao i u svetu umetnosti nema predaha, pripravnost je normalno stanje.

Za mene je Matićev roman o detinjstvu, odrastanju i življenju ovim ciklusom "Špilhozne revisited" maestralno završen. Sa njim, kao epilogom prva tri ciklusa, imamo mogućnost da sagledamo celovitost, složenost i razvoj likovnog izraza ovog slikara. Od neposrednog i emotivno itekako upletenog autora u prvim slikama o detinjstvu, vidimo kako se on sve doslednije distancira od svoje prošlosti, pokušava da je sagleda iz drugog ugla, zrelog i promišljenog ne napuštajući i ne brišući, međutim, emotivne veze sa njom. Za kraj mi ne preostaje ništa drugo nego da obelodanim da je krug azurnog avgusta savršeno opisan.

Projekat "Nema teorije" realizuju organizacija "Anonymous said:" i nedeljnik "Vreme", uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Iz istog broja

Intervju – Zubin Mehta, dirigent

Gandi muzičkog sveta

Zorica Kojić, Dragan Ambrozić

Muzika – 45 godina od smrti Džimija Hendriksa

Vatra i ništa

Zoran Paunović

Najava 49. Bitefa

Uspomeni na Jovana Ćirilova

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu