Dok se Novi talas (portugalski: bossa nova) rasprskavao i povlačio, čokoladni preliv nastupajućeg gubitka bio je britanski jazzy (džezirani) pop.
Jasno, nikad nije dostigao gotovo laboratorijski ali zadivljujući spoj Steely Dan, koji su – prelazeći iz osuđivanih ’70ih u mistifikovane ’80e – besprekorno uravnotežili i ujedinili rokerske pesme i džezersku svirku, ali bilo je pitko, poletno, pevno i plesno. Više nego dovoljno, čak i onda, elegantni i devojkama predvođeni: komercijalno najuspešniji Sade, soul-obojeni Working Week, razigrani Swing Out Sister, svedeni Everything But The Girl…i šmekerski Matt Bianco (dalje: MB). Ubrzo su zaboravljeni Vic Godard & Subway Sect (i reinkarnacija potonjih u Jo Boxers), a unazad gledano malo bi ko u tu vrstu stavio i Style Council.
Uzevši lep zalet kroz art-džez-sastav Blue Rondo a la Turk, 3 momka ’82. osnovala su MB i za svoj prvi LP unajmila dotad nepoznatu pevačicu iz Poljske, Bašu Tžetželevsku (Basia Trzetrzelewska), u London pristiglu preko SAD. Uprkos kasnijim pričama (pa i njenim nezadovoljnim izjavama) da je bila/trebalo da bude samo prateća lutkica, Bašine vokalne deonice naglasile su sveže, lagani džezirane aranžmane. Debi-album Whose Side Are You On? (’84, WEA) lansirao je hit-singlove Get Out Of Your Lazy Bed, Sneaking Out The Back Door, Half A Minute, More Than I Can Bear i (instrumental) Matt’s Moods i učinio ih zvezdama prve kategorije širom Evrope. No tad su golubići Baša i klavijaturista Deni Vajt (Danny White) napustili MB radi njene solo-karijere (uvek samo kao Basia, s model-izgledom), u SAD krunisane milionskim tiražima prefinjenih albuma Time and Tide i London Warsaw New York (’87, odnosno ’89, Epic/Columbia) i hitovima kao Cruising for Bruising i Baby You’re Mine.
Ostavši bez koautora, pevač Mark Rejli (Reilly) ubrzo je počeo partnerstvo s klavijaturistom Markom Fišerom (Fisher), ranije rent-a-saradnikom Wham, pa i MB. Mega-uspešna obrada zarazne Yeh Yeh najavila je još tiražniji drugi LP Matt Bianco (’85.) ali ostala jedini hit s njega. Ipak, važnije da je pokazala uzore: latin-soul instrumental Yeh Yeh objavio je Mongo Santamaria ’63, sa stihovima Džon Hendriksa (Jon Hendricks, vokalni trio Lambert, Hendricks & Ross) oterala je Beatles sa vrha brit-lista početkom ’65. u izvođenju ‘crno-plavih’ Georgie Fame & The Blue Flames.
Zvuk MB otad je zasnovan na sintisajzerima, s izborom gostujućih svirača i pevača, i širokom postavom za turneje. Za pokušaj proboja u SAD, treći Indigo (’88.) doneo je hitiće Don’t Blame It On That Girl (glas/produkcija Emilio (Glorie) Estefan), Good Times i masovni klupski Wap–Bam Boogie. Onda su krenule kompilacije, remiksi…Četvrti, Samba In Your Casa (’91.) značajniji je zbog rakida s diskografskom korporacijom i otiskivanja u ‘slobodnjačke’ vode: MB snimaće u svojim studijima i izdanja ugovarati s nezavisnim distributerima. To se podudarilo s dugotrajnim uspesima po Aziji, posebno u Japanu, što im je omogućilo lagodan život. Redovni novi materijal skretao je sve manje pažnje, kao npr. njihov ‘kubanski’ Rico (2000.).
Dve decenije zajedničkog rada navele su Fišera da inicira sporazumni razlaz, a Rejli je s Bašom i Vajtom obnovio rani MB, da bi albumom Matt’s Mood (2004, Emarcy) nastavili otprilike gde su 20 godina ranije stali. Nažalost nisu nas posetili na toj svetskoj turneji, opet se razišli, a 2 Marka još jednom pokrenuli MB; objavili HiFi Bossanova (2009, Edel), letos gostovali u Mariboru/Slovenija i Opatiji/Hrvatska, a u Srbiju naišli između Londona i Bakua. Programski, taman su i na sredini između Summertime Festivala i Beogradskog jazz festivala, u terminu laganog zagrevanja za potonji. U takvoj atmosferi, po kišnoj večeri, u Sava centru pojavilo se nešto više od 1.000 pravovremenih ljubitelja MB, s ulaznicama po ceni 1.900-2.500d. Počelo je novijim, ali nebitno sličnim/različitim numerama, dok je ređanje (gorepomenutih) hitova od pre četvrt veka smesta izazvalo odgovarajuće oduševljenje i ples između redova, već koliko se ko sećao prigodnih koreografija onog doba. Nije lako izbeći ni decenijske paralele sa zdravstvenim Fonda-aerobikom, kao i – kad je 10-člana postava s Good Times zašla u tzv. acid-jazz i otaljani funky ’90ih – jazzercise, jer ovo je bilo kao po meri da sadašnjim srednjovečnim nama nadoknadi eventualno propušteni termin za pilates.
Posle Lost in You prešlo je u dosadu, ukoliko su Vam MB ili neko drugi svojevemeno poslužili i kao putokaz ka izvorima/originalima latino-zvuka, brazilske i karipske muzike. Lepo je ali donekle i rizično posle duge pauze ponovo trošiti/prevrednovati filmove, knjige ili muziku svoje mladosti/odrastanja. Današnji MB je dopadljiv u manjim dozama, a sve duže instrumentalne deonice duvača ili samog Fišera otkrivale su ne samo ‘kupovinu vremena’ (nekad u formi 12“ singlova), nego i drugorazrednost, u poređenju s pravim majstorima tih stilova. Kraljevi bossa nove, sutra malo; natezanje Wap–bam–boogaloo da ‘publika učestvuje’ onomad bi bilo izviždano kao najobičnije tezgarenje, što i 2010. jeste. Sreća da je time okončan nastup, očito rutinski 90-minutni program s jednim bisom, bez obzira na ovacije prisutnih, već uvežbanih kao da u nekom all inclusive letovalištu slede instruktora uz easy listening u pozadini.
A pevač/klavijaturista Džordži Fejm (r. ’43.) još je živ i mrda, uglavnom po džez-festivalima, ponekad s ispisnicima kao V. Morison i Bil Vajmen. Rekoh Yeh Yeh.
