Kultura

Čitalište: Život posle života

Steznik od plavog satena 2

Abdulrazak Gurnah

foto: wikipedia

Steznik od plavog satena

“Čarobna knjiga” će uskoro objaviti nekoliko romana najnovijeg nobelovca Abdulrazaka Gurne, tanzanijsko-britanskog pisca koji piše na engleskom jeziku. Ekskluzivno objavljujemo odlomak iz romana Život posle života (Afterlives). Oprema teksta je redakcijska

Afija više nije bila devojčica nego kijana, devojka, i počela je da shvata beskrajni jed koji je bio deo obespravljenog ženskog života. Nije posećivala Kalidu često kao ranije, zato što je bi Aša rekla da ne treba. “U toj porodici ima hulja”, rekla je, “a Kalidine praznoglave prijateljice ništa nisu volele više od tračarenja i opanjkavanja ljudi, sram ih bilo.” Afija je znala da su bi Ašina glavna tema za razgovor bile njene komšinice, čijim se nedostacima naslađivala i neprestano ih iznova opisivala. Nije se bunila protiv te nove zabrane, ali kada bi išla u posetu prijateljici, nije o tome obaveštavala bi Ašu, niti je rekla Kalidi šta je rečeno o njoj i njenom mužu ili o spletkama njenih prijateljica. Ako se izuzmu posete Kalidi i Džamili, Afija je bila zatvorena u kući danonoćno, ili se umotavala u buibui kada je izlazila. Mogla je da oseti kako se nešto u njoj smanjuje i postaje razdražljivo, kao da neprekidno očekuje grdnju. Toliko toga joj sada nije bilo dozvoljeno da radi zato što je nečisto. Nije smela da dotakne dečakovu ili muškarčevu ruku, čak ni pri pozdravljanju. Nije smela da razgovara sa dečakom ili muškarcem na ulici, osim ako se on njoj obrati prvi i pritom je neko koga poznaje. Nije smela da se osmehne neznancu i morala je da hoda blago oborenog pogleda kako bi izbegla slučajni kontakt očima. Bi Aša je upravljala njenim kretanjem, ili je to barem pokušavala, nepokolebljivo je savetujući kako da se ponaša i koga ne sme da viđa i šta ne sme da radi.

Steznik od plavog satena 3

Njena prijateljica Džamila je i dalje bila neudata, a bi Aša je objavila da će venčanje verovatno biti otkazano. To se obično događalo kada zaruke tako dugo traju. Značilo je da se neko predomišlja. Džamilin verenik je živeo u Zanzibaru i planirao je da se preseli i pridruži joj se posle venčanja, što nije iznenadilo bi Ašu. Ko ne bi želeo da ode iz Zanzibara? Svaka moguća bolest mogla se naći u Zanzibaru, uključujući greh i razočaranje. Afija je slegnula ramenima i pustila da je preplavi ogorčenost. Nije se činilo da Džamilinu porodicu uznemirava to odlaganje i čak su o njemu govorili otvoreno i nastavljali da žive na svoj opušteni način, srdačno dočekujući Afiju kad god bi ih posetila i pričajući joj o svojim planovima. Soba u prizemlju koju je ranije unajmljivao Ilijas trebalo je da bude Džamilin novi dom posle venčanja, a ona ju je pripremala i ukrašavala.

Posete Džamili još nisu bile zabranjene, ali Afija je osećala kako bi Aša sve više osuđuje njenu staru prijateljicu. “Koliko je Džamili godina? Mora da ima bezmalo devetnaest. Bolje bi im bilo da je udaju pre nego što napravi neku glupost. Ne znaš kako muškarci umeju da budu prepredeni, a devojke budalaste. Zapamti moje reči, devojčice, samo prave sebi probleme.”

Nisam ja devojčica, rekla je Afija za sebe i pokušala da ne mari. U vremenu koje je provela sa bi Ašom nije prkosila njenim željama, a sitne smicalice kojima je pribegavala kako bi bilo po njenom odnosile su se isključivo na ne mnogo značajne stvari. Ćutanje o posetama Kalidi bilo je najveći čin prkosa, a inače su to bile sitnice – na primer, kada bi kupila banane na pijaci, sakrila bi jednu kako bi mogla da je pojede uveče, pošto bi tada ponekad ogladnela, ili bi zatajila ogrlicu od morskih puževa koju su Džamila i Sada pronašle u kutiji za nakit svoje majke i poklonile joj je. Bimkubwa nije odobravala ukrase. Kada bi je bi Aša uhvatila u nečemu takvom, osmehnula bi se, nisu joj smetale takve sitne prevare. Unakuwa mjanja we, rekla bi devojci. Postaješ lukava. Baba bi joj ponekad pritekao u pomoć, ali bi Aša je najstroža uputstva čuvala za prilike kada su Afija i ona same.

Kada je trgovac zatvorio kancelariju i preselio se na stovarište drva, baba je uspeo da sačuva jednu gotovo praznu trgovačku knjigu, koju je doneo kući za nju. Strane su bile debele i sjajne, a korice prošarane sivom i ružičastom. Činilo joj se da je šteta ispisivati te prekrasne stranice njenim nespretnim žvrljotinama. Kad god bi ih pronašao, donosio je kući stare brojeve Kiongozija. Novine su prestale da izlaze nakon dolaska Britanaca, ali su stari brojevi još kružili unaokolo. Kalifa je preko Malima Abdale pronašao i neke primerke Rafiki jangua. Te novine su joj služile za čitanje, a posle bi prepisivala čitave pasuse, kako bi vežbala pisanje. Bi Aša je bila sumnjičava prema tim publikacijama, rekla je da su to reči nevernika, svrha im je da preobrate ljude svojim lažima. Njihova želja da čine zlo ne posustaje. Ponekad je bi Aša deklamovala kasidu dok nešto radi, a kada je bila raspoložena, izdiktirala bi stih i s naklonošću gledala kako ga Afija zapisuje. Kasnije bi joj pročitala zapisano i bi Aša bi rekla: “Daj da vidim”, pa bi se osmehnula Afijinoj pameti. I Afiji je bila zadovoljna, ali to nije bila prava pamet, zato što je mogla da čita samo polako, a pisala je s mukom i nespretno dok je baba to radio tako elegantno.

“Samo treba da vežbaš”, rekao je. “Potrudi se.”

“Nema potrebe da pišeš kao on”, rekla je bi Aša. “On je činovnik. Ti nećeš postati činovnica, devojčice.”

Nisam devojčica.

Na prvi dan Kurban bajrama u njenoj petnaestoj godini Afija je nosila haljinu koju su joj poklonile prijateljice Džamila i Sada. Steznik je bio sašiven od plavog satena i prianjao je uz telo. Okovratnik je bio okrugao i obrubljen čipkom. Suknja je bila nabrana u pun krug, sašivena od svetloplavog puplina sa sićušnim zelenim cvetovima. Materijal im je dala majka, koja ga je sačuvala od drugih haljina što su ih sašile u prošlosti. Džamila je bila nadarena za dizajniranje haljina od neobičnih materijala pa je osmislila i ovu. Kada ju je Afija probala u njihovoj kući, sestre su osmehom čestitale jedna drugoj i rekle da joj veoma lepo stoji. Bila je to najlepša haljina koju je ikad imala. Kada ju je odnela kući, sakrila ju je pod buibui i odložila u ormar u svojoj sobi. Instinkt ju je upozorio da postupi tako jer je očekivala neodobravanje.

Ljudi su većinom došli u novoj odeći sašivenoj za Bajram: nova haljina ili kanga za žene, novi kanzu i kofija ili čak sako za muškarce. Vremena su i dalje bila teška, mada se blokada završila, i znala je da će dobiti haljinu od bimkubwe. Nije bila nova, nego ona koju je bimkubwa sašila za sebe nekoliko godina ranije i sada prepravila tako da je na neki način pristajala Afiji. Afija je bila vitka i još je rasla, i haljina je visila na njoj, preširoka i vrećasta, za šta je bi Aša rekla da nije problem. “Porašćeš pa će ti biti taman.” Kada ju je probala uoči Bajrama i prošetala u njoj po kući, baba se iskreveljio iza leđa bi Aši – mala grimasa i saosećajan osmeh.

Ujutru na prvi dan Bajrama Afija je u radnoj odeći obavila poslove po kući i pomogla da se pripremi praznični doručak. Sredinom prepodneva, kada su sve završile i netom pre nego što su seli za doručak, otišla je u sobu da se presvuče. Znala je da se očekuje da izađe u haljini koju je bi Aša prepravila za nju. Umesto toga, presvukla se u onu haljinu koju su joj poklonile prijateljice, što nikada nije rekla ni bi Aši ni babi. Kada je izašla nekoliko minuta kasnije, baba je klimnuo i osmehnuo se i tiho zapljeskao.

“Veoma ljupko”, rekao je. “Sada izgledaš kao princeza, a ne kao siroče. Odakle ti ta haljina?”

“Sašile su mi je Džamila i Sada”, rekla je Afija.

Bi Aša je neko vreme gledala u nju bez reči, i baš kad je Afija pomislila da će joj narediti da ode nazad u sobu i presvuče se, i ona je uspela da se osmehne. “Sada je mlada žena”, rekla je.

Puna težina bi Ašinih reči polako je postala očigledna u narednim mesecima. Kad god bi se Afija spremila da izađe, bi Aša je tražila da kaže kuda ide i zašto ide tamo. Kada bi se vratila, bi Aša ju je ispitivala koga je videla i šta se pričalo. Postepeno, i isprva i ne shvatajući šta radi, Afija je zatekla sebe kako traži bi Ašinu dozvolu pre nego što izađe. Bi Aša joj je komentarisala odeću, pohvaljujući ili koreći, kako joj se činilo prikladnim. Bajramska haljina je odavno osuđena zato što joj je premala, rekla je bi Aša. Pretesna na grudima, previše smela. Od Afije se čak tražilo da se pokrije kangom kada je baba bio u blizini, da samo lice ostavi nepokriveno. Bi Aša je izgleda znala kada Afija treba da dobije menstruaciju i uvek joj je postavljala pitanja u vezi sa njom. Afija još nije prevladala gađenje prema onome što joj se događalo tokom menstruacije i osećala se poniženom što je primorana da opisuje boju i količinu tečnosti.

Bi Ašin ton u razgovoru sa njom često je bio neprijatan, kao da se ispod njenih reči provlači tiho gunđanje. Izgledala je zadovoljna Afijom samo kada bi joj se pridružila u molitvi ili kada bi po podne sela da čita Kuran sa njom. Da bi pripremila posetu prijateljicama, Afija je dugo sricala pobožne bajalice, a ponekad je to radila samo da bi dobila malo predaha. Osećala se opkoljenom i nadziranom sve vreme, kao da potajno razmišlja o gresima. Bila je sigurna da joj, dok je odsutna, bi Aša pretresa sobu. Sada je osećala ogorčenost i krivicu u isto vreme, zato što je podsećala sebe na dobrotu koju je bi Aša pokazivala prema njoj kada je bila ranjeno i uplašeno dete. Želela je da kaže bimkubwi da više nije dete, ali nije se usuđivala. Nije znala čak ni koliko je stara zato što se niko nije potrudio da zabeleži kada je rođena.

Kada je to rekla babi, on je odgovorio: “Hajde da izračunamo. Znaš koje si godine rođena pošto je to godina kada je Ilijas pobegao. A sad odaberi datum rođenja. Nemaju svi tu privilegiju. Moj je zabeležio moj otac. Bi Ašin je zabeležen u trgovačkoj knjizi koja je pripadala bwana Amuru Bjašari. Ti možeš da odabereš datum rođenja. Samo napred.”

Afija je odabrala šesti dan šestog meseca – mwezi sita wa mfungo sita – zašto što je volela tu intonaciju. “Od sada ćeš znati koliko si tačno stara”, rekao je baba. Kada je nekoliko meseci zašla u šesnaestu godinu, puna težina bi Ašinih reči izgovorenih onog prvog dana Kurban Bajrama, kada je Afija nosila haljinu koju su joj sašile prijateljice, spustila se na nju.

“Sada si mlada žena”, rekla je bi Aša dok su sedele zajedno posle doručka na Kurban Bajram naredne godine. “Vreme je da ti nađemo muža.”

Baba se zakikotao, pretpostavljajući da bi Aša zadirkuje Afiju da je odrasla. I Afija se osmehnula, misleći isto to.

“Ne šalim se”, rekla je suvo bi Aša, i Afija je tog trenutka shvatila ono što je trebalo da shvati odmah. Ne, nije se šalila. “Ne može nam odrasla žena sedeti u kući i ne raditi ništa. Samo će napraviti neku glupost. Potreban joj je muž.”

“Odraslu ženu! Ona je devojčica”, rekao je baba u neverici, i tako osećajno da je bi Aša oštro udahnula od iznenađenja. “Uvek je zoveš svojom devojčicom, a sad je odjednom žena.”

“Nije odjednom”, rekla je bi Aša. “Ne pretvaraj se da nisi primetio.”

“Pusti je da proživi mladost pre nego što je opteretiš decom. Čemu žurba? Da li ju je neko tražio?”

“Nije, još ne, ali očekujem da neko hoće vrlo brzo. I sam si izračunao. Šesnaest joj je”, rekla je bi Aša jogunasto. “To je savršeno normalan uzrast za devojku da se uda.”

“To je zatucanost i skudoumnost”, rekao je baba žestoko, a bi Aša je nabrala usta privremeno se povlačeći.

S engleskog prevela Olja Petronić

Iz istog broja

Serije, tri u paketu

A što bismo ljudskost krili…

Zoran Janković

Novi album: The Smile – “A Light for Attracting Attention”

Jecaj nad onim što dolazi

Dragan Ambrozić

Studije

Kako misliti koronu

Ivan Milenković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu