Kultura

Novi albumi: Daniel Rossen – You Belong There (Warp), Jon Spencer & The Hitmakers – Spencer Gets It Lit (Bronzerat), Christian Lee Hutson – Quitters (Anti)

Zapadna obala, Istočna obala

Povezuje ih njihova apsolutna jedinstvenost. Zato svaki od njih zapravo svira neku vlastitu varijantu bluza, uzimajući nakon dužeg vremena stvari u svoje ruke – i to na potpuno drugačiji način nego u onom svom prethodnom životu

Zapadna obala, Istočna obala 1

Novi albumi zanimljive rok gospode s one strane Atlantika, i te kako uzbuđuju ovog proleća. Pripadajući naoko sasvim različitim generacijama i senzibilitetima, Danijel Rosen (r. 1982, ex-Grizzly Bear), Džon Spenser (r. 1965, ex-Pussy Galore, The Jon Spencer Blues Explosion) i Kristijan Li Hatson (r. 1990, ex-The Driftwood Singers) svojim recentnim izdanjima rečito svedoče o ličnom pređenom putu u dosadašnjem umetničkom razvoju i zabeleženoj kilometraži tokom te hidžre, nalik onoj iz istoimenog priručnika Džoni Mičel, ali i veri da sopstveni glas valja slediti čak i kad svi okolo tvrde kako si najobičniji luzer. Povezuje ih njihova apsolutna jedinstvenost. Zato svaki od njih zapravo svira neku vlastitu varijantu bluza, uzimajući nakon dužeg vremena stvari u svoje ruke – i to na potpuno različit način nego u onom svom prethodnom životu – te tako napokon dospeva do fantazmagoričnih predela jedne samonikle rok estetike, kojoj u 2022. gotovo da nema ravne.

PREPOROD DANIJELA ROSENA

I’m not what I am, when I’m drifting in between
Standing dead and driving rain
The thought that remains, our bodies rise and fall
Spawning, sprawling, lying down
Oh, what a laugh

(Daniel Rossen, Unpeopled Space)

Seća li se iko benda Grizzly Bear? Jer, ne beše baš tako davno kad su nas zasuli svojom osobenom verzijom takozvanog kamernog popa. Osim ako vam nije draži izraz progresivni, odnosno freak folk? Ili, možda psihodelični art rok? Kako god bilo, Grizzly Bear izgleda da su definitivno zatvorili jedno važno poglavlje svoje osetljive muzičke egzistencije u našim životima. Na odsustvu sa svetskih top lista od 2017, ovaj više nego zanimljiv sastav, koji je na prilično originalan način obeležio prve dve decenije 21. veka, našao se u svojevrsnom kreativnom izazovu što su ga davnih dana formulisali The Clash: ostati ili otići? Pa, ukratko, osnivač benda Ed Drost, napustio je Grizzly Bear 2020. da bi se posvetio karijeri terapeuta, o Krisu Tejloru nema novijih muzičkih podataka, dok su Danijel Rosen i bubnjar Kristofer Ber nastavili svoju zvučnu avanturu, ovekovečivši je na aktuelnom Rosenovom dugosvirajućem solo debiju You Belong There.

Deset godina nakon prvog mini-albuma Silent Hour/Golden Mile (Warp, 2012), Danijel Rosen rešio je, najpre, da se skrasi na potpuno novoj geografskoj tački – prešavši dugačak put od rodnog Los Anđelesa, preko studentskog Njujorka, u čijim je obližnjim šumama proveo svoje poslednje godine na Istočnoj obali SAD, dok je još uvek bio aktivno uključen u rad Grizzly Bear, našao se konačno u Santa Feu, Novi Meksiko, gde sa svojom suprugom i novorođenom bebom provodi dane nakon nezvaničnog raspada matičnog benda, pronalazeći mir na samim rubovima pustinje. Nedavno objavljena ploča You Belong There čini se tako kao kompleksna ulazna kapija u njegov introspektivni stvaralački preporod. Visoki emotivni intenziteti, prefinjena flamenko aura, elegantni odjeci brazilskog džeza i britanskog folka, te sviranje mnogih neverovatnih instrumenata lično – poput kontrabasa ili klarineta kojima je u međuvremenu ovladao, uz podrazumevajuće virtuoznu gitaru, klavir i sintisajzer – čine njegov briljantan debi ozbiljnim savremenim ostvarenjem unutar onog što se danas i dalje rok muzikom može zvati.

Ovaj skoro pa četrdesetogodišnjak, čitavu deceniju nakon svog EP-ja, snimio je dakle osetljiv niz pesama, koji po svoj prilici nastaje samo jednom u životu. Na tragu svojih heroja, Nika Drejka i Tima Baklija, Rosen isporučuje hipnotičku supstancu autorske mudrosti što slatko omamljuje, ali istovremeno upozorava na neku nevidljivu opasnost koja preti sred tog čudesnog zvučnog snoviđenja. Želeli biste da mu poverujete da je pronašao svoju sreću na dubokom Jugu, ali vas njegove instrumentalne i glasovne halucinacije, retke klasične lepote, opominju na sablasno prisustvo nečeg što izaziva krajnju strepnju i oprez. Bez ikakve sumnje, You Belong There je ploča dostojna Rosenovih gorepomenutih velikih umetničkih predaka, a asocijacije koje se bude, dok You Belong There odmiče u vašem sluhu, posve su neverovatne – ima tu ukletih folk usamljenika, ali i zanosa jednih Crosby, Stills & Nash (samo lišenih ikakve hipi nade), magičnih zvučnih lavirinata Artura Lija i grupe Love, uz mrvicu Jefferson Airplane iz inspiracija Martija Balina. Ako ste željni otmenog folk izraza, bogate orkestracije i krasnog začaranog glasa – Danijel Rosen pravi je izbor za vas.

GARAŽNA ETIKA DŽONA SPENSERA

You talk about hurt but you deal misery
You’re just a junk man

(Jon Spencer & The HITmakers, Junk Man)

Bio jednom jedan divlji čika po imenu Džon Spenser. Iako svakako nije bio najdivljiji u Novom svetu, a možda čak ni u svojoj generaciji, svejedno bi vam stalno zapadao za oko tokom devedesetih, zbog svoje sasvim nepripitomljene pank bluz ekstaze. Zajedno sa bendom Blues Explosion, žario je i palio i bukvalno, kršeći sva pravila predvidljivosti do u palidrvca, ali – da se odmah razumemo – uvek na šarmantan artistički način. O, Džonu Spenseru mašte nikad nije nedostajalo! Mora biti da je tačna ona priča kako je do rokenrola kao klinac došao preko dečjih horor crtaća sa opakom muzikom i bezbrojnih emisija na nacionalnoj televiziji Sjedinjenih Amerika, kojima su u ono doba praktično svakodnevno defilovale rok zvezde. Dobro, poćudne i nimalo subverzivne, ali ipak. Dečko Džon upecao se zatim na hardkor i čist pank negde u starijem tinejdžerskom uzrastu, pa od tog trenutka praktično više nije bilo nikakve prepreke između njega i žestokog rokanja. Nakon mladalačkih Pussy Galore, što ih je gonio strašan neizdrž da smesta demoliraju svaku rok svetinju, usledio je trijumfalni pohod sa The Jon Spencer Blues Explosion, koji su jednom za svagda podigli u vazduh sve barijere između žanrova i usput rehabilitovali ponekog heroja. I sve to u formi lude mladićke zabave što uključuje čudnovate zvuke i upadljivo zlostavljanje mejnstrima, a u ime radikalne umetničke ideje, dabome.

Međutim, ako biste pomislili da je Džon Spenser neki teatralni rok cirkuzant, njegova diskografija i fantastični nastupi uživo – kojima smo i sami svedočili dva puta u Beogradu (Dom omladine Beograda 2005. i 2015.) – demantovali bi vas u momentu. Retka doza rok poštenja oduvek je šikljala iz ovog zgodnog i duhovitog superstara, koji je uzdizao čast underground Njujorka zaista veoma visoko. Nikad komercijalan, vazda previše uvrnut da napusti svoje kraljevstvo na marginama rok industrije, ovaj neodoljivo privlačni šaman alternativne muzičke scene pružio bi vam svaki put komad vrelog i uzbudljivog zadovoljstva zbog proste činjenice da ste živi i što nešto ili neko još uvek može da vas natera da totalno otkačite ispred rok bine. A takvih, ruku na srce, nema mnogo.

Elem, Džon Spenser ima novi bend Jon Spencer & The Hitmakers, sa kojim je upravo objavio drugi album Spencer Gets It Lit. Na naslovnoj strani omota Spenser uopšte ne razočarava, upravo suprotno: njegova unatrag začešljana rokabili frizura, nalakirani nokti i kožna jakna jednako prizivaju Edija Kokrena koliko i Kralja rokenrola – Elvisa Prislija glavom i bradom. Kad shvatite da mu društvo ovde prave veterani, vršnjaci i bivši supružnici Sem Kums (ex-The Donner Party) i Dženet Vajs (ex-Sleater-Kinney, Wild Flag), sada oboje u bendu Quasi, kao i M. Sord i Bob Bert (ex-Sonic Youth, Pussy Galore), utisak je potpun. Džon Spenser ponovo dominira u svojoj ulozi strip junaka iz stvarnosti, što surfuje po ivicama jedne izuzetno živčane verzije Arte Povera iz kakve prvoklasne američke garaže, kojoj nikako ne nedostaje sjaja (setite se Greased Lightnin’ iz filma Briljantin). Samo što je Džon Spenser ovih dana stariji, iskusniji, mudriji i – jednostavno opet rastura. Njegova garažna etika na Spencer Gets It Lit blista i u 21. veku punim kapacitetom.

KRISTIJAN LI HATSON NIKADA NE ODUSTAJE

If you tell a lie for long enough
Then it becomes the truth
I am gonna be okay someday
With or without you

(Christian Lee Hutson, Rubberneckers)

Najmlađi u nizu novih/starih džentlmena iz ovog pregleda relevantnih muzičkih izdanja poslednjih nedelja, jeste Kristijan Li Hatson. Uprkos nazivu svog sveže izašlog ostvarenja Quitters, ne bi se moglo reći da ovaj losanđeleski momak od tridesetak leta, ikada rado odustaje. Zadivljujuće uporan da sa celim svetom do kraja podeli svoj nepretenciozni folk svetonazor, on – poput svoje najbolje drugarice Fibi Bridžers, te Konora Obersta (Bright Eyes), udruženih ovde u ulozi producenata i zaštitnika – naprotiv baš dospeva i mnogo dalje nego što bi se to u prvi mah moglo pomisliti. Ima mnogo neočekivanog humora u njegovim delikatnim pesmama, koje izvodi bez mnogo napora i nimalo lažnog uživljavanja. Umesto toga, dobijate nežno prisluškivanje tuđih sudbina, sa kojima se, kroz stihove, prepliće i ona Hatsonova sopstvena. Rečju, ovaj umetnik postaje jedno sa likovima iz svojih ljupkih komada i zato njihove, katkada potresne storije, umilno promiču pored vas, okrznuvši vas tek samo svima razumljivom žudnjom za životom, bez imalo patetike, ali sa mnogo iskrene lepote onog običnog provođenja vremena u društvu istih takvih autsajdera, kakvi ste najzad i vi sami.

U tom bratstvu odbačenih, no svejedno uverenih kako su loši dani samo prolazno stanje, bitiše i Kristijan Li Hatson, čiji je prvi tinejdžerski kontakt sa rokenrolom ostvaren na koncertima Alisa Kupera i Misfits, a prva svesno odabrana knjiga bila Hari Poter. No, Hatsonova muzika veoma je američka, bez obzira na evropske odseve i engleskost njegove pojave. Priče koje pronalazimo u pesmama tipične su za njegovu domovinu i onu povremenu detinju naivnost njenih stanovnika. Nema gubljenja vremena sa albumom Quitters Kristijana Lija Hatsona. Rođen u doba grandža, ovaj momak priziva Boba Dilana iz njegovih ranih njujorških godina, dovikujući se tako sa ovim skupocenim nasleđem preko čitave Amerike. Zapadna i Istočna obala, zbilja nikada nisu delovale bliže jedna drugoj.

Iz istog broja

Intervju s povodom: Roberto Čuli, 40 godina Teatra na Ruru

Moramo se sećati sutra

Milica Kosanović

Festivali: Beldocs

Operacija “Oko i duh”

Zoran Janković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu