Kultura

Pozorište

Žrtve sopstvene intrige 2

fotografije: marijana janković

Žrtve sopstvene intrige

August Strindberg: Pelikan
režija Đurđa Tešić
Narodno pozorište u Beogradu, scena “Raša Plaović”

Komad Pelikan pripada tzv. kamernim komadima Augusta Strindberga i napisan je za potrebe kamernog pozorišta čiji je suosnivač bio sam Strindberg. Ovaj komad se idejno i stilski oslanja na rani Strindbergov komad Otac. Dok Otac govori o majčinom pokoravanju oca, Pelikan govori o tome šta se dogodilo sa majkom i decom nakon očeve smrti. U samom komadu ima mnogo toga što je karakteristično za ranije Strindbergove komade: žena kao demon koji crpi snagu muškarca i uništava ga, rat polova, majka koja bi morala biti svetinja i istovremeno je osoba koja brutalno manipuliše decom protiv oca… Ovaj komad ima mnogo od ekspresionizma: likovi su prenaglašeni (naročito lik majke koja je metafora demonskog), porodični odnosi su deformisani, perspektiva iskošena, porodica ogrezla u nemoralu je odraz deformisanog društva… Likovi su crno-beli, zaplet jasan i pregledan, a teza koja se postavlja na početku se “dokazuje” tokom komada – majka je zla i u svojoj manipulativnoj mreži drži celu porodicu i upliće i novog člana – zeta sa kojim ulazi u ljubavnu vezu. Međutim, pretnja da neće mnogo novca ostati nakon upokojenog oca dovodi do besa zeta koji se našao u poziciji prevarenog prevaranta. Odrasla deca se suočavaju sa činjenicom da su čitavog života bili zlostavljani od majke koja je krivicu svaljivala na oca – njih dvoje postaju građanske varijante Oresta i Elektre koji će se radi opšteg pročišćenja obračunati sa pokvarenom majkom. Iz čitave situacije brat i sestra se “spašavaju” tako što izazivaju požar. Vatra na kraju komada istovremeno proždire i pročišćava zagušljivi i gnjili građanski salon.

Žrtve sopstvene intrige 3

Rediteljka Đurđa Tešić i kostimograf i scenograf Zoran Petrov su našli dobro scensko rešenje za ovaj komad. Izmakli su ga iz epohe (sve se dešava u nekakvom opštem danas), ali su očuvali atmosferu zagušljivog građanskog salona – stešnjen prostor sa niskom tavanicom, teške tamne zavese sa cvetnim dezenom braon boje, stari trosed, luster a la kič iz sedamdesetih… Sve asocira na klaustrofobični, musavi, skučeni i izanđali građanski enterijer sa nameštajem i dekoracijom kupljenim bog-te-pita-kad. Izvesna doza iščašene, savremene paranoje dodata je time što se preko videa (video-rad Jelena Mitrović) na zavesi emituju scene koje se dešavaju van salona – u sobi u kojoj je kovčeg preminulog. Vanja Ejdus kao savremena služavka ima kostim kojim asocira na gastarbajterku iz neke muslimanske zemlje. Kolorit kostima koje nose deca, zet i služavka sliva se sa smeđim tonovima dekora dok se majka koju igra Dušanka Glid izdvaja iz prostora. Njen kostim je znakovno jasno određen – ima plavu luksuznu haljinu i ogrlicu koju povremeno nosi kao kraljevsku dijademu. Takođe, ima ogromne grudi koje čitavom njenom telu daju dodatnu notu masivnosti i vulgarne čulnosti.

Žrtve sopstvene intrige 4

Dušanka Stojanović Glid majku igra kao čulnu i nervoznu osobu koja beskompromisno proždire sve oko sebe, a kada neko pokuša da je suoči sa njenim nedelima beži u ulogu žrtve. Njena prenaglašena gluma je sasvim u skladu sa likom koji igra i ona vešto uspeva da bude gotovo melodramski strašna, ali da ne ispadne komična čak ni kada u krupnom planu na videu jede pileći batak. Vanja Ejdus je igrala služavku Margaret. Ona se pojavljuje samo u prvoj sceni da kroz kratak dijalog objasni situaciju i najavi dešavanja. Vanja Ejdus je ovu ulogu igrala jasno, svedeno, bez “telefoniranja”. Njena služavka je očigledno osoba koja je stalno nipodaštavana, ali je ipak sačuvala dozu samopoštovanja. Vučić Perović je zeta Aksela igrao u dve boje – kao veselog, ironičnog i lepuškastog dendija kada se čini da se situacija razvija u za njega povoljnom pravcu. Međutim, kada shvati da neće biti onako kako je planirao, u njegovom izrazu se pojavi nešto cinično i opasno i on se pretvara u pretećeg nasilnika. Iva Milanović je sa nekoliko mikro radnji uverljivo prikazala ćerku Gerdu kada je ona nesigurna i neurotična, ali joj nedostaje još malo da bi bila podjednako ubedljiva kada shvata da je čitavog života nju majka varala. Šta se onda događa sa njom? Da li postaje histerična ili se dešava nekakva drugačija promena? Najslabija karika u glumačkom lancu je Frederik Nedima Nezirovića koji na žalost nije uspeo da nas uveri ni u pijanstvo, ni u bolest, niti u svoju vezanost za oca. Iz samog zapleta smo razumeli da je on pronašao očevo pismo kojim otac okrivljuje majku. Šta se stvarno promenilo u njemu od tada pa do kraja komada tj. predstave? Na to pitanje odgovor nemaju ni pisac, a ni glumac. S druge strane, iz načina na koji Dušanka Stojanović Glid igra jasno nam je da je ona osoba koja manipuliše drugima, ali isto tako nam je jasno da je sklona da poveruje u sopstvene laži i time postane žrtva situacije koju je sama napravila.

Žrtve sopstvene intrige 5

Rediteljka Đurđa Tešić je dobro sažela tj. adaptirala komad i učinila da predstava bude ono što je i bila namera pisca – kamerna drama. Iz programa se da zaključiti da je rediteljka pokušala da sagleda Pelikana u širem kontekstu savremenog sveta laži, medija i obmane. U tu svrhu je možda korišćen i video-rad. To ipak nije dovoljno da bi komad koji je bazično zatvoren u svoj mali, kamerni svet mogao da izađe izvan od pisca zadatog okvira, osim u glavama samih gledalaca koji bi podstaknuti glumom Dušanke Stojanović Glid mogli da razmišljaju o tome da li oni koji manipulišu nama mogu jednom postati žrtve sopstvene intrige.

Iz istog broja

Roman

Nadrastanje “okrutišta”

Teofil Pančić

Intervju: Damir Karakaš, pisac

Kako srušiti barikade

Gordana Nonin

FEST 2022 (2)

Škola naopakog sveta

Zoran Janković

Premijere

Predatorska kompeticija

Nataša Gvozdenović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu