Kultura

Fenomeni

Ploče sa onoga sveta

Nekoliko priča o planiranim, ali nikad snimljenim albumima koji su možda mogli da promene istoriju popularne muzike

U svetu u kome su se nekadašnje velike izdavačke kuće pretvorile u “muzeje muzike”, njihove fioke – pune demo snimaka, magnetofonskih traka i DAT kaseta na kojima su zabeleženi pokušaji da se uobliče pesme nekih svima poznatih muzičara – postale su nešto kao grobovi egipatskih faraona. Možda u njima ima blaga, a možda ima samo bezvrednog peska.

U tome je rizik sa svim pričama o genijalnim izgubljenim albumima – obično je u pitanju mistifikacija i maštanje. U industriji zabave, totalno opsednutoj profitom, svaki snimak nekog poznatog ima tržišnu vrednost i niko nema interes da krije ispod tezge ono što može da se proda. Sve te zaboravljene i zaturene snimke svojevremeno je neki ozbiljni profesionalac stavio u fioku prosto zato što je bio siguran da je reč o relativnim promašajima, koji bi u tom trenutku odneli više novca nego što bi ga doneli – i najčešće je bio u pravu u svojoj proceni. Mada se povremeno dešavaju čuda, kao što je nedavno pojavljivanje zanimljivog, naknadno otkrivenog albuma Toy Dejvida Bouvija sa početka 2000-ih – ipak se nije desilo da je ostala neobjavljena neka velika pesma The Beatlesa ili The Rolling Stonesa, posebno ne sa hit potencijalom… Svejedno, svakako ćemo još dugo biti obasipani raznim tek-sada-pronađenim snimcima poznatih muzičara, jer nove robe sa njihovim potpisom više nema, a potražnja na globalnom nivou i te kako postoji.

No, mnogo veća misterija od snimljenih ali neobjavljenih ploča jesu nestali albumi: o njima se pričalo kao sledećim projektima velikih imena rok muzike, o čemu imamo trag u vidu radnih snimaka, ali nikad nisu doživeli da budu završeni u studiju, najčešće zbog prerane smrti autora. Naravno, glavna dilema jeste – da li bi neki od tih moguće velikih, nesnimljenih albuma promenili tok popularne muzike? Naše istraživanje govori da su sledeća izdanja sasvim sigurno bila planirana i možda su mogla da se upišu u istoriju rokenrola – premda vi možete imati sasvim drugačije mišljenje.

JIMI HENDRIX: BLACK GOLD

Status: Definitivno postoji, u demo obliku

Analiza: Godine 1970. Hendriks je u svom stanu sam snimio seriju od 16 pesama na akustičnoj gitari. Najmanje 9 od ovih pesama predstavljale su kompozicije koje niko ranije nije čuo. Navodno su tekstovi bili neobično autobiografski, po čemu su odudarali od onoga što je dotad Hendriks pisao. Ciklus završava dvodelna fanki-rok svita Astro Man, koja duhovito prepliće animirane junake Mighty Mousea i Supermena.

Ploče sa onoga sveta 1
fotografije: wikipedia

Hendriks je slušao ove kućne snimke sa svojim bubnjarom Mičom Mičelom i razgovarao o njihovom dorađivanju i objavljivanju, ali je, nažalost, preminuo pre no što se to desilo. U međuvremenu, Mičel je zaboravio na njih sve do 1992. kada ga je jedan strastveni kolekcionar direktno upitao tokom intervjua postoji li bilo kakav neobjavljeni Hendriksov materijal za koji on zna. Mičel se tek tad setio pomenutog radnog materijala i pozvao gosta da ga zajedno preslušaju. Na taj način je svet prvi put javno saznao za postojanje ove kasete, na kojoj stoji i ime projekta: Black Gold.

Uprkos velikom zanimanju obožavalaca širom sveta, Black Gold nikada nije objavljen. Vlasnici Hendriksovih prava izrazili su zainteresovanost, ali je posle Mičelove smrti 2008. postalo neizvesno čak i gde se pomenuti snimci nalaze. Samo nekoliko pojedinaca ih je čulo i svi tvrde da su među nekima od Hendriksovih najboljih radova ikada, mada ih nose samo gitara i glas. Ovo kao da potkrepljuje jedina pesma sa Black Gold-a koja je nekako došla do javnosti – odlična Suddenly November Morning, na kompilaciji West Coast Seattle Boy: The Jimi Hendrix Anthology iz 2010.

Za nas uopšte nema sumnje da je Džimi Hendriks imao u sebi još poneko remek-delo. Dečko nije umeo da stane. No, ova priča krije mnoga pitanja koja nemaju odgovor: ko god je slušao ove snimke, rekao je da predstavljaju značajan novi kreativni skok u njegovoj karijeri. Ali, u kom smislu? Da li je ovaj album bio svesno pravljen tako da promeni doživljaj Hendriksa u svetu, kao njegovo veliko ispovedno autobiografsko delo, što podseća na Dilana, ali zapravo nema pandana u istoriji, već govori o dolasku malog crnje u grad i njegovom potonjem prodoru do samog vrha kulture svog doba? Da li je Hendriks na njemu zabeležio neki pop hit, posle čega bi postao planetarna zvezda, tamo gore u orbiti sa najvećim imenima na top-listama? Da li je Hendriks planirao da zauzme stav tumača svecrnačkog nasleđa, konačno ujedinivši bluz, džez, fank i rok u jednu priču, kao što je obećavao, usput najdublje utičući na buduću afroameričku samosvest – te bi na ovom albumu našli jasne tragove budućeg Princea, Public Enemy i Jay Z-ja?

Zaključak: Kao jedna od najplaćenijih koncertnih atrakcija svog doba, Džimi Hendriks je znao kako se stiže do vrha. Posle serije umetnički izazovnih ploča i nastupa, njemu je u sledećoj fazi karijere bio neophodan “mekši” album što bi ga doveo do najšire publike, dalje od rokenrola – ali urađen tako da ne napravi kompomis i ne antagonizuje već postojeće obožavaoce.
Kao neko ko je i uživo i u studiju stalno postavljao nove granice, Hendriks je do 1971. mogao da se usudi da napravi set pesama koji bi bio njegova verzija Highway 61 Revisited (dokumentovano je voleo i poštovao Boba Dilana) – zaokružujući svoje doba, i svoj status ikone, pločom nezaboravnog, oslobodilačkog imena: Black Gold.

THE DOORS: ŽIVOT POSLE PARIZA

Status: ne postoji, osim u tragovima

Analiza: Poznato je da su The Doors počeli da rade na novom albumu, posle uspešnog povratka na staze stare slave sa LA Woman (1971), kad je Džim Morison otišao u Pariz, iz koga se nikad nije vratio. Ali šta bi bilo da je Morison preživeo samonametnuti egzil u Parizu, kako je sasvim sigurno želeo? Ne samo da su The Doors i bez njega kasnije objavili dva slabo zapažena albuma ne menjajući ime grupe (Other Voices, Full Circle) – što znači da su imali nove kompozicije – nego su 1978. priredili intrigantan projekat An American Prayer, na kome su dosnimili muzičku pozadinu za Morisonovu ranije zebeleženu izgovorenu poeziju iz 1969/70. Time su pokrenuli novo interesovanje za bend, što je rezultiralo tržišno uspelim reizdanjem legendarnog debija, novom kompilacijom Greatest Hits i na kraju biografskim filmom Olivera Stouna. Delovalo je kao pošteno “zbogom” starom drugu.

Ploče sa onoga sveta 2

Suma ovih podataka daje jasan rezultat – The Doors su i te kako hteli da nastave da rade, te bi skoro sigurno uznemirenog Džima vratili u muzičke tokove čim bi oslabio javni pritisak na njega, nakon optužbi za nedolično ponašanje na koncertu u Majamiju 1969, i čim bi ga prošla francuska pesnička faza. A pritisak iza scene je morao da opadne, onim tempom kojim se tanjio uticaj Ričarda Niksona, do sredine sedamdesetih, kad je posle afere “Votergejt” na kraju morao da podnese ostavku na mesto predsednika SAD i odvede sa sobom svoju kohortu koja je proganjala rok muzičare kao narodne neprijatelje, zbog protivljenja ratu u Vijetnamu i koječemu drugom.

Najdalje, dakle, 1975. Džim Morison bi se vratio u Ameriku. Moguli muzičke industrije potrudili bi se da bude oslobođen optužbi za nepristojno ponašanje na javnom mestu i bio bi spreman da zauzme svoje mesto. Doneo bi sa sobom sveske napisanih stihova i Manzarek i Kriger bi sedeli nad njima pokušavajući da odaberu ono što bi se najbolje složilo sa mnogobrojnim melodijama koje su držali pripremljene za ovu priliku. Dotad su već komercijalni soft rokeri i simfo atrakcije zauzele glavni podijum – The Eagles su 1976. objavili Hotel California da pokore svet, a najveće grupe su polako postajale raspevano-mistifikatorske Kansas, Foreigner, Journey, Styx i Boston. Što se percepcije široke publike tiče – jedini novi čisti rokenrol bend u Americi tog perioda bili su kostimirani Kiss…

U tom kontekstu, povratak The Doors-a, vernih nasleđu bluza, sa svojim visoko poetizovanim hard rokom, mogao bi nekom da deluje anahrono. Ali, sva je prilika da bi dobro obavešteni Morison i Manzarek obratili pažnju na njujoršku scenu, gde je jedna mlada pesnikinja, inspirisana upravo njihovim radom i poezijom francuskih romantičara, započela svoju karijeru krajem 1975 – tada je Peti Smit objavila debi Horses. Iz Detroita je u producentsku orbitu Dejvida Bouvija ušao apostol rokenrol samodestrukcije Igi Pop, čiji su prelomni albumi Idiot i Lust for Life izašli tokom 1977 – ovaj verni Morisonov sledbenik time je zvanično postao rok umetnik. Ovakvi pokazatelji jasno bi govorili da i The Doors mogu nešto da kažu ako osete duh novog vremena, koji su tako uspešno predvideli.

Jedino pitanje koje je ostalo otvoreno jeste – da li bi u sebi mogli da nađu novu ekstazu? S obzirom na sve što znamo o Morisonu, sva je prilika da sa tim ne bi bilo problema jer taj nije umeo da se štedi. I to bi impresioniralo mlade: The Doors su jednostavno uvek bili bend koji se “nije prodao” i čiji bi ostareli čiča na čelu uvek bio dovoljno lud da se baca na kolena i prosipa pred publikom, bez rezerve.

Ako je nešto jasno, to je da su tokom svog trajanja The Doors štrčali na sceni sve vreme i nisu bili pripadnici hipi pokreta. Tim uverljivije deluje teza da bi se lako uklopili u novotalasne trendove, kao zaslužne preteče. Niz Morisonovih učenika otvara Ijan Kertis (Joy Division), ali praktično je svaki ekscentrični frontmen koji je došao kasnije – ponešto nasledio od njega. The Doors bi u new wave kontekstu bili poštovani kao otpadnici što su terali svoje dok zamalo nisu sagoreli.

Gitarista pod imenom Mark Beno radio je 1970. blisko sa Morisonom i do danas tvrdi da su u vreme snimanja poslednjeg albuma The Doorsa – LA Woman, nastali i neki demo-snimci koji nikad nisu ugledali svetlo dana, gde svira ceo bend. Dobro je poznato kako je sam Džim želeo da objavi solo album sa govornom poezijom, te da ga je koncipirao još 1969, zabeleživši neke session materijale: poznat pod pogrešnim imenom The Lost Paris Tapes, ovaj loš snimak nastao je zapravo u Los Anđelesu, da bi bio nađen među njegovim ličnim stvarima posle smrti u Parizu. Pesme se jedva razaznaju i nisu mnogo razrađene, ali to nije ni važno – one su ključni dokaz da je za njega, kao i za The Doors – i te kako moglo biti života.

Zaključak: Da je doživeo da vidi išta od panka i novog talasa, Morison bi svakako bio zadovoljan. Ko god je rušio hijerarhiju biznisa – bio je njegov saveznik. I bilo bi više nego jasno koliko je Nik Kejv njegov dužnik. Omiljena neobjavljena Morisonova stvar ostaje divna Orange County Suite, posvećena dugogodišnjoj ljubavi Pameli Korson, snimljena 1969. Demo je odnedavno dostupan na internetu, a trenuci kad se klavir i Džim preganjaju u zaklinjanju njoj, neodoljivo podsećaju na simpatičnog Australijanca.

KURT COBAIN: SOLO AKUSTIČNI ALBUM

Status: postoje kućni snimci, kao skice budućih pesama

Analiza: Postoji teza da se Nirvana raspala još pre nego što je Kurt Kobejn digao ruku na sebe. Ovaj podatak nije toliko poznat, ali navodno se slična vest pojavila na MTV-ju dve nedelje pre samoubistva koje je odjeknulo svetom aprila 1994, promenivši rokenrol kao nijedno drugo.

Ploče sa onoga sveta 3

Erik Erlandson, nekada gitarista grupe Hole (sastav Kobejnove udovice Kortni Lav), tvrdi da mu je Kurt odsvirao neke izvanredne nove pesme na akustičnoj gitari, jednog dugačkog dana, kad ga je posetio, nakon poslednje Nirvanine turneje. “Ideja je bila da snimi ploču sa raznim gostima. To je mogao biti njegov White Album” – završio je svoje šturo prisećanje referencom na The Beatlese. “Zato mi je bilo žao kad se ubio”, sasvim nezgrapno je zaključio, na nivou uličnih mudraca iz filma Singles. Majkl Stajp, pevač REM, izjavio je da je više puta razgovarao sa Kobejnom u nedeljama pre njegovog odlaska i da su intenzivno razrađivali plan saradnje na ploči koja ne bi uključivala članove Nirvane.

Postoje sve naznake da je ideja Kobejnovog prvog solo poduhvata bila slična onoj koja se nalazi na debitantskom solo albumu Marka Lanegana The Winding Sheet, tada još uvek pevača Screaming Trees – na njoj je nalazimo nezaboravan komad In the Pines, proslavljen od strane legendarnog Ledbelija, a ovde u razornom izvođenju Lanegana, uz pratnju Kobejna i Novoselića. Drugi znak da je u planu verovatno bio akustični album – svakako je MTV Unplugged snimak iz novembra 1993, koji će postići ogroman uspeh čim bude objavljen, kao prvo Nirvanino izdanje nakon Kurtove smrti.

Šta je mogao biti sledeći korak nesrećnog Kobejna, suočenog sa raspravama u porodici, koju je smatrao svojim skloništem – a baš i nije bilo tako, pritisnutog obavezom održavanja koncertnih turneja na kojima ga je svako veče zaista boleo stomak od ekstremnog napora prilikom bespoštednog pevanja, i konačno samlevenog nimalo suptilnim insistiranjem izdavačke kuće da snimi još jedan hit album? Morao je da se odmori, ali uz muziku koju bi sam iskomponovao u svojoj sobi. Bend mu više nije bio neophodan, s vremenom se pretvorio u neopisiv teret – Kurt je bio najpre potreban samom sebi.

Sva je prilika da bi ta ploča bila preko potrebna katarza. Da je uspeo da se distancira od šou biznisa i ostane u okvirima porodičnih zbivanja sa Kortni Lav, ma kako haotična ona bila – Kobejn bi smogao snage da svoje otrovno iskustvo sa muzičkom industrijom prepeva u ciklus akustičnih numera, kakve je uvek voleo da svira. Bila bi to njegova verzija Jangovog Tonight’s the Night, bolna i meka, tužna i ogorčena, ali sa konačno nađenom verom u ljude, skrivenom iza sumnje u sve.

Zaključak: Kurt Kobejn je sasvim sigurno imao planiran solo projekat negde u budućnosti, i deluje uverljivo da bi on bio akustičan jer je Kobejn pre svega bio veliki kantautor. Tako bi potpisao jedan od prvih “americana” albuma – ali svakako mnogo više pank po stavu nego ostatak ovog žanra – i moguće je da bi time označio početak novog trenda urbanih singersongwritera.

DŽONI ŠTULIĆ: ŽENI

Status: nepoznat

Analiza: Za Novu godinu 2022. Branimir Džoni Štulić poslao je svetu dupli album pod imenom Splet. Međutim, malo je poznato da je ovom projektu prethodio jedan do detalja razrađen, napisan, ali nikad objavljen.

Ploče sa onoga sveta 4

Stricajem okolnosti, bio sam u poseti Džoniju u njegovoj kući u Utrehtu 2006. godine (zapravo sam poslužio kao prenosilac Štulićevog prevoda Empedokla u Beograd). Tom prilikom pričali smo o njegovim planovima, te mi je na gitari odsvirao i otpevao pet pesama sa dvostrukog albuma koji je tad želeo da snimi. Rekao je da bi se zvao Ženi i da ima već 50 pesama koje jednostavno mora da zabeleži da bi išao dalje jer ne može više da se vraća na njih… Što se tiče sadržaja, ako se dobro sećam: bio je tu prepev The Kinksa, njegova verzija pesme Fijaker stari, jedna stara Azrina pesma lepo aranžerski prerađena, te dve sjajne nove kompozicije, od kojih bi ona balada koju sam tad čuo – ostala za sva vremena, jer je prosto u pitanju velika stvar. Ploča bi bila sastavljena po istom modelu – nove originalne numere, prepevi klasika rokenrola i poneka njegova verzija starogradske ili izvorne narodne.

Džoni je bio u punom naletu, svirao je i pevao čak i deonice duvačke sekcije. On je svu tu muziku čuo u glavi, sve mu je bilo pred očima šta treba da se uradi u studiju. Najuzbudljiviji je bio njegov glas: zvučao je mlado i poletno, gladno da nam nešto kaže. Sam sa gitarom, bio je kao nekad. Džoni u formi uvek je među najboljima koje je ovo podneblje dalo.

Neću dalje o detaljima poslovnih mogućnosti i njegovim željama kako da snimi to delo – mogu samo reći da su bili razrađeni i zapravo vrlo realni. On je i taj deo posla već imao jasno u glavi. Nažalost, mi više nismo imali tržište koje bi moglo da ga primi na normalan način, kao legendu koja se vraća. Nad celim projektom bi sve vreme lebdela opasnost da će neko spolja pokušati da ga uprlja nekom kalkulantskom PR igrom, čemu nema mesta u rokenrolu – a izdavačke kuće koja bi bila dovoljno komercijalno jaka na celom području nekadašnje SFRJ i istovremeno nezavisna od političkih uticaja, jednostavno nije bilo.

Zaključak: Album bi bio uspeh, svi to znamo. Da ga je snimio za poštenog izdavača i potom otišao na dobro organizovanu turneju po zemljama bivše države, Džoni bi oficijelno postao otelotvorenje naše rokenrol istorije, pretvarajući se jednom za svagda u deo opšte kulture. Čak i da je održao samo jedan koncert, recimo na eksteritorijalnom svejugoslovenskom području festivala Exit, gde mu je i mesto – efekat bi bio postignut i on bi bio doživljen kao mesija koji je došao da nas spase, šta god posle bilo. Ali Džoniju na kraju nije bilo omogućeno da uđe u budućnost na velika vrata jer je bio suviše glasan svedok onog što se kod nas desilo, i pre nego što se desilo.

Na neki način, bio je prva žrtva lopovskog raspada Jugoslavije, a nikako ne i poslednja.

Iz istog broja

Bioskop: Leto kada sam naučila da letim

Ako smo leteli, bili smo letu skloni

Zoran Janković

Teatar: Nedelja “Promene”

Pozorište ovde i sada

Marina Milivojević Mađarev

Pozorište

Prostori boli i srednjoklasni luksuz

Nataša Gvozdenović

Roman

Ukrajina, tu iza ugla

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu