Kultura

Novi album: Cat Power – Covers

Intimna zaostavština 2

foto: mario sorrenti

Intimna zaostavština

Baš ona čuva retko sirovu i misterioznu iskru arhetipskih emocija, što ih jedno osetljivo biće može da uperi poput privatnog teleskopa u množinu sebi srodnih stvorenja

Piše: Zorica Kojić

Half of it is innocence, the other half is wise
The whole damn thing made no damn sense
I wish I could tell you a lie
Hey, come here, let me whisper in your ear
I hated myself and I wanted to die
Yeah, yeah, die

(Cat Power, Unhate)

Polovina ovog je čednost, a polovina mudrost
Sve to ionako nije imalo smisla
Kad bih samo mogla da te slažem
Hej, priđi, da ti šapnem
Mrzela sam sebe i htela da umrem
Da, da umrem

(Ket Pauer, Nemržnja)

Tja, sve dobre rokenrol pesme ionako su već napisane, zar ne? Zato – živele obrade! Pogledajmo istini u oči: Robert Plant i Alison Kraus vrhunski su majstori tog zanata, bez ikakve sumnje – oslušnite samo njihov Raising Sand (2007) i još nedavni Raise the Roof (2021), koji blistaju kao Stari i Novi zavet savremenog usmenog predanja rok (pra)istorije; The Black Keys, sa druge strane, apsolutno razvaljuju opojnim čitanjem brđanskog bluza Severnog Misisipija, na onom prošlogodišnjem u nizu diskografskih bestselera, po imenu Delta Kream; ni Bob Dilan, štaviše, ne libi se da zagrabi u sinatrijanske riznice ili zaroni u rhythm and blues nasleđe 1950-ih, preinačujući ga po sopstvenom ćefu, kako nam je to predočio dovoljan broj puta, praktikujući pomenuti kreativni gest uostalom i na za sada poslednjem albumu jednostavno sjajnog naslova Rough and Rowdy Ways.

Intimna zaostavština 3

Ali, šta se dešava sa damama alternativnog srca kad posegnu za intimnom zaostavštinom svog odrastanja? Poput gospođice Šon Maršal, na primer? Sme li, drugim rečima, jedna čestita cura da se upusti u pevanje tuđih pesama, makar i sa stavom upadljive samosvojnosti, a da je dokoni ne optuže kako je najobičnija interpretatorka, nikako autorka – kvalifikacija koju se svetina sigurno ustručava da izgovori kada se o muškim kolegama dotičnih heroina radi? Neće li Maršalovoj zameriti kako se ponovo laća velikih dela neprolazne muzike zbog stvaralačke oskudice? I da li bi se iko usudio da tako nešto i pomisli da prigovori Robertu Alenu Cimermanu, Denu Auerbahu i Patriku Karniju, Robertu Entoniju Plantu i inoj rok džentlmenštini?

Vremena se menjaju, zaista, ali da li to važi i za žene? Pa, Ket Pauer izgleda da ne daje ni pet para za ovakva malograđanska razmišljanja. Njeno biće bukti specijalnim erosom, na čijem odsevu dušu greje čitavo jedno odmetnuto pleme rok obožavalaca. Ako razmislimo zašto bi ova diva, poreklom iz Atlante, docnija stanovnica Njujorka, Los Anđelesa i Majamija, bila toliko značajna u današnjici naših slušnih otkrovenja, uz sve one kolosalne scenske cice sa tržišno mnogo isplativijim zvučnim pokrićem, onda bi odgovor verovatno bio – zato, jer baš ona čuva retko sirovu i misterioznu iskru arhetipskih emocija, što ih jedno osetljivo biće može da uperi poput privatnog teleskopa u množinu sebi srodnih stvorenja koja se ljudima zovu. U maštovitim muzičkim iskazima ove umetnice, ukratko, osećamo da još uvek bar pomalo pripadamo kakvoj humanoj živoj vrsti.

Aktuelni album Maršalove Covers (Domino, 2022) očigledno je sastavni deo sada već zaokružene trilogije svojih i tuđih obrada. Prethodne ploče The Covers Record (2000) i Jukebox (2008) za etiketu Matador, sačinjene od pesama koje su svojevremeno proslavili The Rolling Stones, Bob Dilan, The Velvet Underground, Džoni Metis, Lajza Mineli, Henk Vilijams, Dženis Džoplin ili Džoni Mičel, utrle su put za dugoočekivano novo delo usred kovid-ere šou biznisa. Jednostavno nazvana Covers, ova ploča beleži neka sasvim nepoznata raspoloženja naše pedesetogodišnje junakinje spram unapred podrazumevajuće pank i folk baze, ali i neočekivano sveže osvrte na soul, bluz i spiritualne sadcore varijetete unutar klasične popkulturne baštine, ovde pred izazovom trećeg milenijuma i njegovih biblijskih pošasti.

Metamorfoza kojoj Ket Pauer podvrgava izabrane numere teško je opisiva čak i kad izvrsno poznajete originale. Već uvodna Bad Religion preokreće ambiciozni soul Frenka Oušna u psihodeličnu viziju bele žene koja menja izvorni tekst po slobodnoj volji, skicirajući usput kapriciozne auditivne ambijente. Njena Unhate zapravo je obrada ili još tačnije komentar na sopstvenu pesmu Hate iz 2006, gde se metafizička strepnja nadnosi nad krhkost čitavog čovečanstva, ne samo pojedinca. U White Mustang, opet, zadivljuje nas senzualnost poezije Lane Del Rej i začudnost refleksa kojim Ket Pauer menja lične zamenice i aktivnost rodnih uloga, dodeljujući ženskoj strani dominaciju umesto pasivnosti, da i na taj način uveliča doživljaj do potresne ispovesti. Pijani biser The Pogues, A Pair of Brown Eyes, reže pak vaše obamrlo srce čistim bajonetom na kakvom uličnom stratištu, dražeći mu sećanja. Uzalud! Jer, sve je ionako stupor.

Ali, taj bluz od kog se doslovno diže kosa na glavi, pripašće oporoj transcendenciji pesme Endless Sea Igija Popa glavom i kosom. Kada Šon Maršal zapeva ono Igijevo potmulo: “Oh, baby, what a place to be/In the service of the bourgeoisie”, čitav album dobije strastvenu političku notu i prosto raskomada kurs kolotečine u paramparčad, korakom hrabre proto-pank čizme, da se mehurić našeg nevoljnog bitisanja smesta vine u pakao stvarne egzistencije. These Days Džeksona Brauna, koju je prva snimila legendarna Niko na ploči Chelsea Girl, zadržava ovde svu istančanost jednog grozničavog mimoilaženja sa svakodnevicom, uzdignutom do metafizičkog rastrojstva što ipak pronalazi fragilni oslonac. Zato vas pesma I Had a Dream, Joe Nika Kejva i the Bad Seeds od pre 30 godina, udara pravo u pleksus, sa dramatičnošću kloparajuće lokomotive koja donosi jednako patos, koliko i ekstazu, dok u isto vreme Ket Pauer čupka stihove što je fasciniraju svojom zvučnošću, ponavljajući ih unedogled, da zadovolji neko još neotkriveno čulo. Završna I’ll Be Seeing You iz repertoara Bili Holidej, mistična je i gotovo opaka. Manje ljupka pesma o gubitku voljenog, više katalog beznadežnosti. Manje Bili Holidej iz 1944, više Creep Radioheada. Ali, ovakav album i treba da se okonča bespogovornim zbogom sreći i ma kakvoj mogućnosti njenog ostvarenja.

Šon Maršal vam možda u široj slici deluje nedovoljno zvučnog imena da se uhvati u koštac sa ovakvim monumentima popularne muzike. Ali, utisak vara. Ispod veličanstvenih arhitektura istorije plamti jedan nepokoran mišić na večno prkosnoj ženskoj muskulaturi. Na terazijama sudbine, on konačno odnosi prevagu.

Iz istog broja

Izložba: “Heroji nekad i sad”

Nemerljiva vrednost slobode

Gordana Nonin

Pozorište

Osobice dižu galamu

Marina Milivojević Mađarev

Pozorište: Dve novosadske premijere

Američki Amarkord, ruske krajnosti

Nataša Gvozdenović

Roman

Pisac iz senke

Marija Nenezić

Teorija

Čitanje proze sveta

Ivan Milenković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu