Kultura

In memoriam: Aki Rahimovski (1955–2022)

Laganini po sredini 2

foto: romanski

Laganini po sredini

Veliku karijeru je imao Aki. Zasluženo. Bio je rođen za binu i publiku

Na prvom albumu Parnog valjka “Dođite na show!” iz 1976. godine, pevač Aki Rahimovski i gitarista Husein Hasanefendić Hus su napisali “Pjesmu o starosti”. Aki je tada imao dvadeset jednu a Hus dvadeset i dve godine, pa je bilo neobično da su im na početku karijere teme bile o prolaznosti i žalu za mladost. A onda su se nizale ploče, a na njima pesme koje su često imale tu nostalgičnu crtu. Pesme koje su pokušavale da zaustave vreme.

Na vest o Akijevoj smrti ponovo je postao vidljiv naš jedinstveni kulturni prostor. Ona teritorija koju je svojevremeno Ante Perković nazvao “sedma republika”. Društvene mreže su pune sećanja, snimaka koncerata, Akijevih slika. Sa razlogom. Skoro 47 godina je na ovim binama širio emocije. I ruke.

Momci iz Parnog valjka su imali tu sreću ili nesreću da odrastaju u javnosti. Hus je rođen u Banja Luci, a već sa 17 godina je postao član Grupe 220 koju je vodio čuveni Drago Mlinarec. Aki je rođen u Nišu, ali je odrastao u Skoplju. I on je rano kročio na scenu. Bio je orguljaš skopske grupe Krvna braća, pa je prešao u Vakum, a onda postao frontmen sastava Tor. To su bili bendovi ograničenog dometa i brzo su zaboravljeni. Kada je Aki sa grupom Tor nastupao 1975. u Zagrebu na tada čuvenom BOOM festivalu, zapazio ga je menadžer Vladimir Mihaljek i predložio mu da postane pevač tek osnovanog Parnog valjka. I potpuno mu je promenio život. Dečak iz Skoplja se preselio u Zagreb i popeo na neke od tada najznačajnijih jugoslovenskih bina. Muzikalan, vrlo brzo je osvojio zagrebački naglasak i na spontan i šarmantan način postao simbol te scene. Nezaobilazan ispred kafića “Zvečka”, kafane “Kavkaz” ili “Blata”. Ovih dana je reditelj Danilo Šerbedžija napisao o njemu: “Bio je frajer, dobričina, mangup, cugica, pljugica, nogac… kažu da si bio Makedonac, možda, al skoro da ne znam većeg Purgera.”

Parni valjak od početka ima tu čudnu mešavinu gradskih priča i zavičajnog šmeka. Sećam se kako je deo kritike snobovski mrštio nos zbog sevdah stiha “rano moja hej” iz pesme “Jesen u meni”. Jedne od njihovih najpopularnijih. Koju je dodatno ukrasilo ono Akijevo “zašto sanjam ćemprese”. Ako je na prvim snimcima zvučao nesigurno, Aki je vrlo brzo izrastao u pevača vrlo osobenog stila. I strastvenog frontmena. Iako je kotrljao slovo r to se jedva primećivalo. A povremeno je pevanju davalo osoben začin. Aki nije imao autorskih ambicija. Ali je autorski pevao i bojio je pesme prepoznatljivim stilom. Iako su izrazit rokenrol sastav, Parni valjak je uspevao da bude aktuelan. Meni je najdraži njihov novotalasni period u koji su ušetali spontano i neopterećeno. U furioznom nizu su tada uradili albume “Gradske priče”, “Vruće igre” i “Vrijeme je na našoj strani”. I to im je donelo punu afirmaciju, naslovne strane i, što je najvažnije novu publiku. Kako se novotalasna euforija smirila oni su zauzeli kurs srednje struje. Koji su zadržali do danas. “Laganini po sredini” što bi rekao Hus.

Ta stabilna karijera je naglo prekinuta 2005. godine kada je Hus objavio prestanak rada grupe. Akija to nije zavelo da ode u penziju. Sa nesmanjenim žarom je krenuo sa klupskim nastupima, pa je vrlo često (a posle duge pauze) nastupao u Srbiji pevajući, naravno hitove Parnog valjka. Ali se ogledao i solo snimivši album “U vremenu izgubljenih”. Ni Husa nije držalo mesto pa je grupu obnovio već 2009. godine. I udahnuo joj novi život. Očigledno željna, publika je pohrlila na njihove nastupe. Posle pauze duge preko dvadeset godina, u Beogradu su nastupili u punoj Areni 16. i 17. oktobra 2010. godine. Iz tog perioda mi je ubedljivo najjača njihova inkarnacija bila na pet anplagd svirki u Sava centru marta 2012. godine. Zvučali su još bolje nego na nastupu “bez struje” koji su još 1995. imali u Zagrebačkom kazalištu mladih. Pesme u novim, svežim izdanjima, poigravanje žanrovima, pun, kristalno čist zvuk. I neverovatna lakoća sa kojom su sve to izvodili. I Aki koji i kad sedi i peva, ne miruje. Kao ni publika. Čini mi se da je najvrelije bilo kada su svirali “Uhvati ritam” ali kao da je tu pesmu izvodio Karlos Santana. Kakva vešta mimikrija.

Veliku karijeru je imao Aki. Zasluženo. Bio je rođen za binu i publiku.

Iz istog broja

68. NIN-ova nagrada za roman godine

Velika “Deca” i male priče

Teofil Pančić

Roman

Banatski Makondo

Marija Nenezić

Roman (2)

O dosezanju slobode

Ivan Milenković

Film: Tri premijere

Nostalgija, tabui i lepe razglednice

Zoran Janković

Premijere

Ispravna namera… i toliko

Marina Milivojević Mađarev

Pozorište

Bog je povučen sa scene

Nataša Gvozdenović

Novi album: Elvis Costello – The Boy Named If

OK, zbogom!

Dragan Ambrozić

In memoriam: Radovan Beli Marković (1947–2022)

Nesagledivo čudovište

Dragan Todorović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu